I POSLE „DRUGE SRBIJE“ – DVE SRBIJE

Kao da nam istorija komanduje „Na parove razbrojs!“, Srbija voli da se postrojava u dve kolone – građanisti i nacionalisti, ponosni Srbi i slučajni Srbi, vučićevci i antivučićevci… Čak i kada smo rasuti, mnogima se priviđaju dva tabora, pa smo tako dobili lažnu „Drugu Srbiju“ i lažiranu „Prvu Srbiju“ i građane nasuprot naroda

Srpska stranačka scena je iscepkana. Nismo daleko od „dva Srbina, tri partije“. Ključ za razumevanje usitnjenosti nije bogatstvo političkih ideja i vizija budućnosti. Štaviše, pitanje je da li je ikada bilo veće nestašice, mada krivica za to nije toliko naša koliko je reč o posledicama upliva Zapada u srpsku politiku. Na stranačkom tržištu se previše toga vrti oko pohlepe. Činjenica da je politika jedan od unosnijih poslova, često prvi izbor moralno hendikepiranih likova sa visokim koeficijentom inteligencije, prikriva koliko je Srbija podeljena na dva dela – i to po nekoliko linija.
Šta god da je bila originalna ideja Ivana Čolovića i Aljoše Mimice, „kumova“ koji su je imenovali, naziv „Druga Srbija“ nije govorio da je reč o jednoj od dve različite Srbije već upućivao da je reč o onoj koja je večno podređena i ugrožena zato što je bolja. Ne čudi da su kasnije u krugovima „Druge Srbije“ sa podsmehom dočekivani pokušaji da bude promišljana, a kamoli konstituisana, neka „Treća Srbija“, u smislu jednostavno različita od druge dve, odnosno nešto između ili neka vrsta hibrida. Na Zapadu nije bilo zabune, a vremenom je „Druga Srbija“ uspela da svoju suprotnost, lični režim Slobodana Miloševića, poistoveti sa svojom spoljašnjošću – svima koji ne misle isto. Uz pomoć zapadnih medija, stvorili su sliku da dominantna, „Prva Srbija“, ona koja ih tlači, nije režim sa svojim polugama, što je jedino smisleno značenje pojma „Prva Srbija“, već ceo (srpski) narod i (skoro) cela opozicija – uključujući Zorana Đinđića. [restrict]

DRUGOST KAO LUKRATIVNA ROBA Na engleskom jeziku dve „drugosti“ nisu homonimi – imamo the second, druga po redu, i the other, podređena. Ovo je važno imati u vidu pošto je glavna publika samoproglašene „Druge Srbije“ bila na Zapadu, prvenstveno u SAD, gde je posle proglašenja „kraja istorije“ (i njene sluškinje ideologije) drugost postala lukrativna roba. To je dovelo do manije strateškog samodrugojačenja i manjinarenja, fanatične potrage za sve opskurnijim i marginalnijim identitetima i uporednog insistiranja na „privilegijama“ većina – verskih, etničkih, političkih i rasnih. Na kraju je ispalo da je, na premer u SAD, najbogatiji homoseksualac ugroženiji od najsiromašnijeg „strejt“ belca, dok smo u Srbiji dobili nestrpljive građaniste koji su sami sebe krenuli da nazivaju „izdajnicima“ i „stranim plaćenicama“.
Jednu od posledice ovako shvaćene, lažne „drugosti“ osećamo i danas – dve decenije posle završetka ratova i rušenja Miloševića. Naime, pojam drugosti u svom ključnom, hijerarhijskom smislu reči na Zapadu je vremenom odvojen od bilo kakve stvarne ugroženosti ili potlačenosti, položaja koje bi ova reč trebalo da odražava. „Drugost“ je postala shvaćena kao večno, dato svojstvo određenih manjinskih identiteta, a ne kao obeležje stvarnosti – izraz istinski marginalnog položaja i života u poniženjima. To je razlog, ne jedini, zašto je „Druga Srbija“ – i pošto je 5. oktobra postala dominanta, „Prva“, kada je na velika vrata ušla u sve koridore moći i zasela u ministarske i druge fotelje – mogla i dalje da se izdaje za podređenu.
„Druga Srbija“ je od svog utemeljenja autokolonijalna, skup elitista koji se kunu u Zapad i demokratiju – ali računaju samo na Zapad. Štaviše, oni su u demokratiji videli neprijatelja, a u narodu, što je pojam koji su redefinisali i počeli da koriste kao suprotnost „građana“, najveću opasnost. Ako u ljudima počnete da prepoznajete „zveri srpske“, zagađenje i pacove, nećete želeti da ti „kulturno kontaminirani“ podljudi odlučuju o bilo čemu. Tada glavna pitanja postaju kakvo zapadno mešanje, koliko umanjen narodni suverenitet i na koji način uštrojena demokratija.
Temeljno shvatanje „Druge Srbije“ je da srpski narod ne sme da vlada Srbijom. Ono je nadživelo njenu tihu smrt 2012. godine, i danas se nalazi u temelju građanizma, nove ideološke matrice „građana“ ophrvanih osećanjima odgovornosti i krivice za ono što je, kako vole da kažu, „učinjeno u naše ime“ tokom devedesetih; Srba koji su sebe, u velikoj meri zato, počeli da vide kao slučajne i osramoćene. Pošto je, navodno, nacija nešto „zamišljeno“, „izmišljeno“ i „konstruisano“, što su razumeli da znači proizvoljno i lažno, oni veruju da su sebe uspešno „dekonstruisali“ i da su se iskorenili. Nije malo onih koji misle da nikada nisu ni bili ukorenjeni i da nemaju veze s nama. Ne čudi da neki od krštenih pokušavaju da se raskrste.
Iako su uglavnom ateisti i agnostici, „softver uma“ srpskih autošovinista je hrišćanski. On je proizveo jedan pervertirani dualizam, gde su u lik Satane učitali svoj (tačnije „svoj“) narod. Boga su pak zamenili svojom slikom – svojim egom i oboženom prosvećenošću i edukovanošću. Pri tome, oni su, bukvalno, samošovinisti. Tu „nebesko“, izuzetno, moralno superiorno „mi“ srpskog šovinizma biva zamenjeno oboženim „ja“ srpskog autošovinizma. Slepa ljubav prema svom narodu biva zamenjena ekstremnom ljubavlju prema samom sebi. Zato autošovinizam nije samo varijacija šovinizma u savremenom smislu reči, šovinizma kao ekstremne mržnje, već i u originalnom, danas odbačenom značenju koje ga vezuje za ekstremnu ljubav.
Jedan od dubokih tragova originalne podele na dve podmuklo imenovane Srbije predstavlja činjenica da se ovde politički i kulturni život odvija u senci dva „mi“. Ponosno, patriotsko „mi“ i postiđeno, slučajnosrpsko „mi“ – koje je, u stvari, „mi minus ja“ i „moji“ estetski i ideološki klonovi, ljudi koji su isti kao ja, ali se ne zovu kao ja. Ipak, u našoj politici postoji i treće političko „mi“ – „mi“ moći, „mi“ koje znači „ja“. Mogli bismo da ga nazovemo i „mi“ hibrisa, stare bolesti koje je koštala vlasti mnoge moćnike koji su poverovali da su nedodirljivi. To mi koje znači ja nalazi se i u možda jedinoj istorijskoj rečenici koju je za vreme svoje kilave vladavine titoističkom Srbijom izgovorio Ivan Stambolić. Citiraću je po sećanju: „Mi nismo od jednog kandidata pošli, mi smo do jednog kandidata došli.“ Kandidat do koga je Stambolić sam došao, i koga je nametnuo Savezu komunista Srbije, nije ga koštao samo vlasti.
Vladavina Ivana Stambolića, otelotvorenja socijalističke dekadencije u lister odelima, kao i, dve decenije kasnije, nategnuto žovijalnog Borisa Tadića, srpskog Kena u večnoj potrazi za Barbikom, predstavlja politički vakuum, zagradu srpske političke istorije. U njoj je jedino značajno bilo to što je poslužila kao plodno tlo, staklena bašta za ono što će doći kasnije. Naravno, ovakve idejne i političke rupe nisu samo srpski specijalitet. Ima tih političara, kao što su Mihail Gorbačov, Džordž Buš (Mlađi), Stambolić i Tadić, za koje se, kada odu s vlasti, čovek zapita – kako su toliko velike nule ikada mogle da postanu nešto pomena vredno u našim životima?

DVE SRBIJE I TRI POZICIJE Kada razmišljamo o podelama na dve Srbije, zbunjuje to da ovde postoje tri pozicije – režim, suverenistička i zapadnoljubiva opozicija. Ali samo su prve dve političke, dok je treća, u suštini, antipolitička. Ona svoju društvenu snagu vuče iz interesa Zapada da ovde, pošto uz pomoć demokratije ne može da ostvari svoje interese u regionu, blokira ne samo demokratske procese već i smislen politički život. Iako je Zapad u Srbiji ubrzo posle potonuća „Titonika“, kako je Svetozar Stojanović opisao udes fosilizovanog jugoslovenskog čudovišta sa osam kormilara, počeo da hrani autokolonijalno stanovište, ono je sa elitističkih margina prešlo u glavni tok i postalo odomaćeno, svakodnevno i sveprisutno prvenstveno zahvaljujući kanalima N1 i NovaS. U njihov destruktivni učinak spadaju činjenica da je ovo stanovište, po sebi antidemokratsko, ali ne i autošovinističko, postalo isprepletano sa autošovinizmom i, ništa manje pogubna mentalna stranputica, zaključak da ekspresno i bespogovorno odricanje od suvereniteta predstavlja jedinu legitimnu alternativu Vučićevoj vlasti.
Ali zapadnoljubiva opozicija nam ne nudi neki drugačiji politički stav već, u suštini, estetizovanu, „kulturniju“ verziju istog. Naime, oni nam poručuju da ono što pokušava Vučić mogu da urade brže, lepše i, što je ključno, bez obzira na cenu. Pri tome, pošto ne umeju da komuniciraju sa ljudima koji nisu hipnotisani programima N1 i NovaS, a to je većina građana Srbije, zapadnoljupci nisu u stanju da vode političku borbu. Sve na šta mogu da računaju su haos, viša sila i neka katastrofalna Vučićeva greška; neko čudo neviđeno. Verujem da ipak u vlažnim snovima vođa zapadnoljubive opozicije Aleksandar Vučić radi baš ono što oni tvrde da Srbija mora smesta da uradi.
Za razliku od zapadnoljubaca, suverenisti nude političku alternativu – prekid sa Vučićevim dvosmernim, ali ne i izbalansiranim, putem. Njihova platforma računa na demokratske procese, ali je antikolonijalna samo u odnosu prema Zapadu. Oni bi da istu polugu preusmere ka Moskvi. Naši suverenisti vole izraz autokolonijalizam, ali bojim se da mnogi nisu svesni da je izveden iz iskustva država nastalih iz pepela Sovjetskog Saveza. Originalno je skovan u kontekstu dilema elita u mladim, osporavanim i krhkim državama – koliko suvereniteta se isplati prepustiti Moskvi? Drugim rečima, dok je kolonijalizam zapadnocentričan koncept, autokolonijalizam je rusocentričan. Problem suverenista je što iz Moskve ovde teško da može da doleti ptica, a kamoli ruski avion.
Bilo bi dobro da se tužna priča o dve srpske opozicije tu završava. Problem je što elite koje predvode političku, „desnu“, i antipolitičku, „levu“, opoziciju Vučiću ujedinjuje prezir prema delu biračkog tela koji bi trebalo da im bude važna ciljna grupa. Ne znam da li se naši pismeni i načitani desničari više gade srpskog naroda, koji je sklon da uživa u „Zadruzi“ i sluša Cecu i Acu Lukasa, ili naši kulturno kulturni levičari više preziru srpskog radnika, koji je protiv „Prajda“ i malo čita. Sa toliko elitističkim vođama i ideolozima dve opozicije režimu, koji govore kao da su opozicija svojim glasačima, Vučić nije morao previše da brine o političkim savezništvima.

 

VUČIĆ IZMEĐU DVE SRBIJE Zato ne treba da čudi da je osa ključne političke podele na dve Srbije – Aleksandar Vučić. Ovakva vododelnica ne predstavlja nešto novo ili neobično na Balkanu. Kako nas je u tekstu povodom sto godina od pada Smirne, i „grčke katastrofe“ koju oličava, podsetio istoričar Miloš Mišić, ona je postojala u Grčkoj oko premijera Elefteriosa Venizelosa. Mišić ga opisuje kao „svojevrsnog grčkog ekvivalenta Nikole Pašića“, vođu retkog „intelektualnog, političkog, svakog drugog formata, ali i čoveka koji izuzetno polarizuje grčko društvo“, i citira opis u kome je teško ne prepoznati današnju Srbiju: „Postojali su venizelistički nacionalisti i antivenizelistički nacionalisti, venizelistički marksisti i antivenizelistički marksisti. I bilo je hiljadu puta lakše venizelističkom nacionalisti da nađe zajednički jezik sa venizelističkim marksistom nego sa antivenizelističkim nacionalistom.“
Pri tome, odnos Zapada prema Srbiji je Vučiću pomagao da sebe i svoje, iako su na vlasti, dakle dominantni, „prvi“, uverljivo predstavlja kao podređene, „druge“. Istovremeno, pošto Zapad insistira da se o najvažnijim i najemotivnijim pitanjima donosu odluke koje su u suprotnosti s voljom birača, Vučićevo sedenje na dve stolice – glasačkoj i zapadnoj, pošto ruska danas ne obezbeđuje potreban oslonac – deluje kao jedina održiva pozicija. Pri tome, ovakva politika Zapada dodatno otežava položaj zapadnoljubive opozicije. Što više pokazuju Zapadu da ga vole, to će ih glasači manje želeti. Zato i izjava Dragana Đilasa da će „neutralnost, pre ili kasnije, Srbiju dovesti u poziciju Belorusije“ više liči na samopovređivanje, puki izraz frustracija.
Ovde svi politički izbori izgledaju lako, ali samo ako zaboravimo jednu polovinu srpske jednačine. Oni koji deluju savršeno iz jednog ugla, nemogući su iz drugog. Naravno, tu ništa nije statično, ali pitanja nisu samo koliko brzo će ići evolucija i kuda će odvesti Srbiju, već svaki izbor ima svoje naličje. Nad jednim, izborom na kome insistiraju Đilas i Latinka Perović, nadvija se pitanje: Da li će Srbija išta dobiti, čak i ako svuda, i u Prištini i u Moskvi, odustane od svega? Iza drugog, izbora koji zahtevaju Boško Obradović i Matija Bećković, čuči još bolnije pitanje: Da li ćemo na Kosovu izgubiti sve, i Srbe i manastire, ako odlučimo da ne damo ništa? Iz javnih nastupa se stiče utisak da ni jedni ni drugi i ne razmišljaju o naličju onoga što nude kao alternativu sve zahtevnijoj i neprijatnijoj akrobatici koju izvodi Vučić.
Činjenica da je sam Vučić glavna osa političkih podela, čini da se u Srbiji vode dva odvojena rata – politički i kulturni. Kada govorimo o ključnom, kulturnom ratu, borbi za vrednosti i shvatanja koja će država nametati društvu, sve se vrti oko ose građansko/ nacionalno, mada se slična slika dobija ako posmatramo jedan broj drugih pitanja, od istopolnih brakova i rata u Ukrajini do verske nastave u školama i političke korektnosti. Kada se danas u javnosti govori o dve Srbije, misli se prvenstveno na ovu podelu. Ako u tom kontekstu, pored različitosti, razmišljamo i o hegemoniji i hijerarhiji moći, imam utisak da većina vidi građansku stranu – oslonjenu na rasute, ali nabujale posmrtne ostatke „Druge Srbije“ – kao dominantnu, odnosno nadređenu.
Iako je u tom miljeu sve izraženiji autošovinizam, mislim da se ova reč koristi preširoko i da je građanizam glavna ideološka odrednica slučajnih Srba, koji sebe vide kao pseudoetniju, jasno prepoznatljivu, koherentnu „imaginarnu zajednicu“. To je jedan neobičan i neintuitivan „izabrani narod“ – ne-narod koji je svaki „zdrav“ i „normalan“, što za njih znači srpskom kulturom „nekontaminirani“, Srbin morao da izabere. Pojam građanizam je devedesetih skovao profesor Svetozar Stojanović, a već 2000. godine je ukazao da građanistički stav „može lako da sklizne u negativni nacionalizam“. Ako kažemo da je smisao svakog nacionalizma da promoviše interese svog naroda, stvara sliku o njegovoj izuzetnosti i brani pravo naroda da ima svoju volju, da bude suveren i slobodan od spoljnog mešanja, smisao srpskog građanizma je da to negira sa pozicije shvatanja o svojoj građanskoj izuzetnosti. Zato se danas o građanizmu u Srbiji može govoriti kao o specifičnom, nedoslednom, jednodimenzionom, usko srbocentričnom, antinacionalističkom nacionalizmu. U najkraćem, građanizam je ovde autošovinizmu ono što je nacionalizam šovinizmu.
Autošovinizam je ključni proizvod „Druge Srbije“, koji je nadživeo njenu smrt. Sledeći zlomisao svog gurua Radomira Konstantinovića, „Druga Srbija“ je devedesetih za samo nekoliko godina prošla put od antiratne do autošovinističke – od „Srbije koja se ne meri sa zločinom“ do Srbije koja se ne miri ni sa Srbima ni sa Srbijom. Dok je rođendan „Druge Srbije“ nesumnjivo 15. februar 1992, kada je osnovan „Beogradski krug“, može se bez mnogo ograda reći da je „rođendan“ srpskog autošovinizma 1. januar 1995. godine. Tada je osnovan Centar za kulturnu dekontaminaciju – koji je ubrzo postao idejno vrelo, prvi u seriji inkubatora i „saborna crkva“ autošovinizma. Bratstvo-jedinstvo je bilo operativni princip poslednjeg realno postojećeg, titoističkog jugoslovenstva, dok je kulturna dekontaminacija operativni princip autošovinizma, njegovog „naslednika“ u Srbiji.
Deceniju pošto se ispilila, stekli su se uslovi da nova pojava, bez mnogo presedana u ostatku nezapadnog sveta, bude dovedena do pojma. Samo desetak godina kasnije, autošovinizam je metastazirao u samoodrživu, društveno široko prihvaćenu i sve dublje ukorenjenu kulturu autošovinizma. Ona je prerasla „krug dvojke“ i okvire „habzburške Srbije“, našeg delića „Mitelojrope“. Novi udarnici samoporicanja i rodomržnje stižu iz Paraćina, Prokuplja, Zaječara… Autošovinizam se više ne širi iz opskurnih kutaka interneta, sajtova kao što su „E-novine“ i „Peščanik“, već se izliva iz slušaonica uglednih beogradskih i novosadskih fakulteta i velikih mejnstrim medija, a dobio je mesto i u (t)rep muzici. Naslednik Marka Šelića Marčela, pionira pop-oikofobije u Srbiji, koji je postao kolumnista lista „Danas“, jeste Milan Sisojević Kendi. On je, zajedno sa metalik ofarbanom Nedeljom i Ilajdžom, ljutitim mladim umetnikom poreklom s Kosova, kome bi, bojim se, više pristajao pseudonim „Dekontaminirani Ilija“, pozvao publiku na beg iz Srbije jer, kažu, nigde nema ono što ima ovde.
Ali Sisojević je i „vloger“, sajber putopisac koji voli da se hvali da je tokom poslednje četiri godine, uprkos globalne pandemije i „bagre ovde“, posetio Laos, Tajland, Albaniju, Vijetnam, Ukrajinu i Indoneziju. Dok slušam refren Sisojevićeve tužbalice: Vreme kao da je stvarno stalo ovde, stalo ovde, samo ovde (aaa) / Vremena je stvarno jako malo ovde, malo ovde, samo ovde (aaa), ne zapitam se toliko odakle ovom dizajneru enterijera i reperu novac za „avio-letove“ da ga svaki čas odvezu daleko od Srbije, „van dometa“, koliko zašto se stalno vraća „ovde“? Šta ga vuče nazad, u ovaj pakao na zemlji?
Jedna stvar se ovde nije promenila za tri decenije „Druge Srbije“ i njenih izrastaka. Građanizam je postao ideologija dobrostojećih, visokoobrazovanih elitista, naglašeno pristojnih i pismenih, sa svim zubima i na ti sa svim padežima, alergičnih – teško je reći da li više na narod ili na siromaštvo u kome živi. I autošovinizam je, iznad svega, klasni fenomen. Tamo gde u Srbiji ima bede nema autošovinizma – ali se preliva stvarne drugosti, koja ovde nije zanimala ni darežljive nemačke štiftunge ni Soroševu fondaciju. Davno je bila 1962. godina, kada je u SAD objavljeno prvo izdanje knjige Druga Amerika: Siromaštvo u Sjedinjenim Državama. Možda su mandarini naše budućnosti zaboravili šta je drugost, pa su Čolović i Mimica mogli da im podmetnu lažiranu „Drugu Srbiju“. A možda je ipak bilo najvažnije da Srbija ne postane „prva“. Em smo im preveliki, em smo drugačiji i siromašni – „ružni, prljavi, zli“, drugi Evrope.

[/restrict]