И ПОСЛЕ „ДРУГЕ СРБИЈЕ“ – ДВЕ СРБИЈЕ

Као да нам историја командује „На парове разбројс!“, Србија воли да се постројава у две колоне – грађанисти и националисти, поносни Срби и случајни Срби, вучићевци и антивучићевци… Чак и када смо расути, многима се привиђају два табора, па смо тако добили лажну „Другу Србију“ и лажирану „Прву Србију“ и грађане насупрот народа

Српска страначка сцена је исцепкана. Нисмо далеко од „два Србина, три партије“. Кључ за разумевање уситњености није богатство политичких идеја и визија будућности. Штавише, питање је да ли је икада било веће несташице, мада кривица за то није толико наша колико је реч о последицама уплива Запада у српску политику. На страначком тржишту се превише тога врти око похлепе. Чињеница да је политика један од уноснијих послова, често први избор морално хендикепираних ликова са високим коефицијентом интелигенције, прикрива колико је Србија подељена на два дела – и то по неколико линија.
Шта год да је била оригинална идеја Ивана Чоловића и Аљоше Мимице, „кумова“ који су је именовали, назив „Друга Србија“ није говорио да је реч о једној од две различите Србије већ упућивао да је реч о оној која је вечно подређена и угрожена зато што је боља. Не чуди да су касније у круговима „Друге Србије“ са подсмехом дочекивани покушаји да буде промишљана, а камоли конституисана, нека „Трећа Србија“, у смислу једноставно различита од друге две, односно нешто између или нека врста хибрида. На Западу није било забуне, а временом је „Друга Србија“ успела да своју супротност, лични режим Слободана Милошевића, поистовети са својом спољашњошћу – свима који не мисле исто. Уз помоћ западних медија, створили су слику да доминантна, „Прва Србија“, она која их тлачи, није режим са својим полугама, што је једино смислено значење појма „Прва Србија“, већ цео (српски) народ и (скоро) цела опозиција – укључујући Зорана Ђинђића.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.