СРБИН ПО УГОВОРУ

Индијци с „продуженим боравком“ у Србији

Углавном су из Индије, Бангладеша, Непала. Некадашња узајамна тежња за несврстаношћу тадашње Југославије и земаља „трећег света“ прелази, што би рекла данашња омладина, на „виши ниво“. Ово данас је ствар бизниса. Дијалектика „несврстаности“ је у 21. веку изнедрила своју синтезу, а то је: нама треба радне снаге, а ви је имате напретек

Када би се неким чудом кнез Милош обрео у Београду у 2022. години, вероватно би се грдно изненадио када би видео да његове оријенталне антерије имају жестоку конкуренцију. Свуда око себе би приметио људе с вишком пигмента, што у контрасту с домицилним становништвом даје помало апсурдан пејзаж. Коса зифт-црна, тамнопута боја коже као у браће Рома, скромни одевни екстеријер с посебним акцентом на папучама, увек присутним, без обзира на временске прилике. Најуочљивији су ипак они с турбанима. То су Сики. Етничка су мањина у Индији, исповедају религију која је мешавина хиндуизма и ислама. Прочули су се након што је један њихов припадник убио Индиру Ганди 1984. у Њу Делхију.
Колоритне кошуље и папуче би коџа Милош некако и разумео, али када би угледао турбане на главама тих људи, помислио би сигурно да је исход његовог боја на Љубићу међународном арбитражом накнадно ипак укњижен на штету Кнежевине, пардон, Републике Србије. Можда би само промрмљао себи у браду пре него што би се вратио у 19. век: чиниш волико, рече мени Тарабић шта ће нас задесити, нисам му веровао…
Наравно, неће се књаз чудити, оправдано је одсутан, али има ко хоће. Свакога дана, у сваком погледу, све више напредују. Хостели су им резервни положај, а преко дана ти тамнопути дошљаци извиру на свим фреквентним местима у Београду. Углавном су у групи, причају на немуштом енглеском, и попут Ђакометијевог „Човека који хода“ у себи садрже истовремено и истрајност и крхкост, ишчупани из тла идентитета иду ка нечему само њима знаном…

УВОЗ РАДНЕ СНАГЕ Радници из Индије у Србију долазе преко агенција које посредују у запошљавању. Има их све више јер радне снаге нема ни за лек. Може се слободно рећи да су фирме за „увоз“ радне снаге из иностранства нова привредна грана. На скоро сваком ћошку, бандерама или аутобуским стајалиштима могу се видети огласи за послове свих профила. Некако, као преко ноћи, до јуче обесправљен српски радник као да је у земљу пропао, и сад се коло среће окренуло. Сад су послодавци прешли у офанзиву. Нуде веће плате, пријаву од првог дана, плаћене прековремене сате, али џаба – нема ко да ради.
Наравно, проблем радне снаге није настао преко ноћи. Још 2017. Влада Републике Србије је на седници одржаној 22. августа донела Одлуку о укидању виза за улазак у Републику Србију за држављане Индије, што је довело до тога да држављани ове егзотичне азијске земље могу да улазе, транзитују и бораве на територији Србије до тридесет дана у периоду од годину дана. Одлука је ступила на снагу 2. 9. 2017. године. Након те „правне увертире“ наступиле су агенције за посредовање између српског послодавца и радника из Индије.
Једна од таквих агенција за „увоз људских ресурса“ је БИС ДХРУВ, чији је директор Индијац Фолочандра Мишра. Посао му води наш човек, који је изразио жељу да буде анониман. За недељник „Печат“ каже да је фирма основана у Новом Саду, али је одскора премештена у Београд. Агенција пружа комплетну услугу: одабир кадра, сређивање папирологије, адвокатске услуге и др. Након тзв. позивног писма које шаље заинтересована фирма из Србије, покреће се цео процес.
„У суштини све се одвија врло једноставно. Нисмо ограничени на једну професију или степен образовања кадрова. Доводимо од најнеобразованијих до оних стручних с факултетским дипломама, буквално од рада на фарми, столара до хирурга, све оно што је дефицитарно“, каже наш саговорник, и додаје: ,,Након што се потпише иницијални уговор између фирме из Србије с нашом агенцијом, следећи корак је ’регрутовање’ радника у Индији. Ако нпр. српски послодавац тражи пет радника, ми нађемо десет, и онда тај послодавац преко видео-презентације одабере који му одговарају. Пошто се плате трошкови визирања иде се на следећи корак, преко српске амбасаде у Њу Делхију они долазе у Београд, и потписују уговор на годину дана, с могућношћу за продужењем. Уговори се увек потписују на минимум годину дана, јер мање од тога није исплативо и не желимо да се ’цимамо’.“
Саговорник „Печата“ открива једну врло занимљиву информацију која је непознаница многима, јер је нема у масовним медијима. Радник из Индије када дође у Србију, ако се адаптира у пословном и друштвеном амбијенту, може да доведе и своју породицу. Наравно, све легално. И да остану за стално! У том случају би се нашао посао и за супругу радника, а приликом интервјуа за посао то им је, поред запослења, главна жеља. Да дођу и остану.
„Након добијања радне дозволе Индијци добијају привремени матични број са тринаест цифара као наш, и од тада се воде у евиденцији као да су запослени људи из Србије. Иста права као домаће становништво, исто све, социјално, здравствено. Управо траје процедура довођења веће групе радника из Индије да возе камионе за фирму ’Милшпед’ са Новог Београда“, додаје наш извор.
А шта ако Индијац направи неко кривично дело? „Па као што рекох, као да је наш, одговарао би по српским законима, ми му налазимо посао, нисмо му дадиља“, закључује саговорник „Печата“.

ОД ГОРЕГ КА ЛОШИЈЕМ Све у свему, тренутна ситуација о питању висине зарада и радно способног становништва у Србији уопште није ружичаста. Тачније, од горе иде ка лошијој. Прети опасност да ће прилив миграната „заковати“ цену рада јер услови одакле они долазе у поређењу са српским изгледају им бајковито. За 300 евра су спремни да раде било шта, и то с осмехом. У Индији су „четврта каста“ с тамошњим дохотком, а у нашој земљи ће свакако напредовати лествицу више на социјалној скали.
Скоро идентичну ситуацију су доживели грађани Велике Британије. Због наглог прилива радника из Пољске дошло је до дисбаланса у погледу цене рада, јер Пољаци су били спремни да раде послове за упола мање новца него домаће становништво. Власници мањих занатлијских радњи нису могли да буду конкуренти на тржишту, и морали су да затворе своје бизнисе. То је само један пример. Гнев се акумулирао годинама и одушак се нашао на брегзиту. Али су зато Швеђани лепо решили потенцијални проблем. Код њих постоје колективни уговори за одређене гране привреде, и сатница је иста за све, без обзира да ли је тек дошао у Шведску да ради или је ту одувек.
Криза националних држава узрокована транснационалним кретањима претворила је свет у глобално село и довела до глорификације и „похвале“ живота без граница. Хаотични процес „обезграничења“ све више узима маха. Кантовски принцип „космополитског права“ као „природног права на посету“ и као права на кретање људи постало је реалност на скоро свакој тачки планете.
Економска глобализација поприма облик делимичне „денационализације“ економија. Али, с друге стране, радна снага је неопходна да би економија функционисала. У судару тежње за националном афирмацијом и привредним нужностима није тешко предвидети победника. Пошто нам је кошарка као спорт од националног поноса у великој кризи, има реалних изгледа да у ближој будућности добијемо репрезентацију у крикету, омиљеној „споредној ствари на свету“ у Индији. Можда буде и спектакуларних дочека на чувеном балкону испред Скупштине, ко зна…

Један коментар

  1. unutrašnji dijalog

    Србин по уговору

    Чланак аутора Милоша Лучића је одличан, невероватно поучан за “правилно” тумаченје непредвидивог пута, од горег ка лошијем. Због економског просперита и алавост за бизнис и новац доћи ће време да су гости истерали домаћина, као на Косову, а процес се одвија и у Европи. На пример у Немачкој, изјава једног немачког званичника: “Ми смо примили огроман број турака на привремни рад, очекивали да се по истеку рока врате у Турску, а они су довели и своје породице, родбину, пријателје, изградили своје богомолје-джамије, постали немачки државлјани”. Други немачки државник је рекао, цитирам: “Како да се врате турски гастарбајтери у своју Турску када су половина турака немачки зетови (оженили немице)”. У питанју је дијаметрална верска и културна разлика: на једној страни су изражене високе породичне вредности и демографски енормни наталитет експанзионистичког карактера, а на другој страни хришћанска култура нула-једно-двоје деце по породици половина из мешовитих бракова, са забринјавајућом геј-хомосексуалне оријентације (води у пропаст).

    ЛИБИЈА је најболји пример политички уравнотеженог прихвата страних гастарбајтера: Много је страних и наших радника на одредјено-привремено радило у Либији, али сви су враћени у своје землје, ниједан Србин се није оженио са либијком ако није муслиманске-арапске вере, за разлику од хришћанских девојака-жена многе се удају за муслимане. Такав диспаритет производи проблем-неповеренје на верској основи.

    ПОТРЕБА ЗА СТРАНЕ РАДНИКЕ појавила се након 2017. године, наговестио Вучућ, због нагле економске изграднје Србије, од страних инвестиција и кредита (да нам отму КиМ). Кренуло се са хитним образованјем дефцитарних занатских и техничких кадрова “увозом” Шајцарског “Дуалног образованја”. Није јасно зашто није споменута “Трогодишнја школа ученика у привреди” у Титово време која је одлично оспособлјавала занатске кадрове, сви су по завршетку запослени у привреди. По мом видјенју доволјно је и 6 до 12 месеци да се за садашнје огромне потребе занатских радника ОСПОСОБИ домаћа српска омладина која је прилично незапослена, да не бежи у иностранство.
    Зашто се и данас траже страни радници (писали медији 30.000?) када је Дуално обраованје на снази од 2017. године, а нису доволјно образовни домаћи зантски профили?

    УВОЗ СТРАНИХ РАДНИКА У том контексту потребно је да држава Србија уведе три политичка принципа: ПРВИ, да се спроводи принцип “паритета и реципроциета” (на уравнотеженој основи). Примера ради са Косовом и Албанијом “1:1”? Ако Косово пошалје 100 радника у Београду – и Арбија да пошалје исто у Приштини. Зашто? Зато што је у Титиво време до 90-тих година преко 350.000. хилјада Шиптара-Албанаца населјено да ради и живи у Београду и Србији – а за то време ниједан Србин са породицом није отишао на КиМ да ради и живи у Приштини, у шиптарију на КиМ (!). Исто је и са 10.000 раднја и локала Шиптара широм Србије, а ниједан Србин није отворио раднју-локал у Приштини-шиптарији на КиМ. Са Албанцима-Шиптарима сараднја, мешовити бракови, демографска политика – само на принципима “паритета и реципроцитета” (уравнотежена политика).
    Вучићевом иницијативом “Отвореног Балкана” ситуација ће бити још гора: Законски је омогућена економса слобода кретанја, по принципима “промет лјуди и услуга (робе и капитала)” да се Албанци запошлјавају и населјавају у Србији на тржиште рада, са признатим диплпмама(!). Очигледно да је то у склопу нормализације односа Србије и тзв. Косова да се Косово учлани у УН. Који Срби ће ићи на Косову (неизвесно за Албанију) да раде и да се населјавају да живе у шиптарију, зашто нису устаановлјене реципрочне мере за известан временски период, рецимо годину-две, ако се ту успостави рамнотежа могућа је сараднја на рамноправним основама. Да скратим. Хвала на објави.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *