SRBIN PO UGOVORU

Indijci s „produženim boravkom“ u Srbiji

Uglavnom su iz Indije, Bangladeša, Nepala. Nekadašnja uzajamna težnja za nesvrstanošću tadašnje Jugoslavije i zemalja „trećeg sveta“ prelazi, što bi rekla današnja omladina, na „viši nivo“. Ovo danas je stvar biznisa. Dijalektika „nesvrstanosti“ je u 21. veku iznedrila svoju sintezu, a to je: nama treba radne snage, a vi je imate napretek

Kada bi se nekim čudom knez Miloš obreo u Beogradu u 2022. godini, verovatno bi se grdno iznenadio kada bi video da njegove orijentalne anterije imaju žestoku konkurenciju. Svuda oko sebe bi primetio ljude s viškom pigmenta, što u kontrastu s domicilnim stanovništvom daje pomalo apsurdan pejzaž. Kosa zift-crna, tamnoputa boja kože kao u braće Roma, skromni odevni eksterijer s posebnim akcentom na papučama, uvek prisutnim, bez obzira na vremenske prilike. Najuočljiviji su ipak oni s turbanima. To su Siki. Etnička su manjina u Indiji, ispovedaju religiju koja je mešavina hinduizma i islama. Pročuli su se nakon što je jedan njihov pripadnik ubio Indiru Gandi 1984. u Nju Delhiju.
Koloritne košulje i papuče bi kodža Miloš nekako i razumeo, ali kada bi ugledao turbane na glavama tih ljudi, pomislio bi sigurno da je ishod njegovog boja na Ljubiću međunarodnom arbitražom naknadno ipak uknjižen na štetu Kneževine, pardon, Republike Srbije. Možda bi samo promrmljao sebi u bradu pre nego što bi se vratio u 19. vek: činiš voliko, reče meni Tarabić šta će nas zadesiti, nisam mu verovao…
Naravno, neće se knjaz čuditi, opravdano je odsutan, ali ima ko hoće. Svakoga dana, u svakom pogledu, sve više napreduju. Hosteli su im rezervni položaj, a preko dana ti tamnoputi došljaci izviru na svim frekventnim mestima u Beogradu. Uglavnom su u grupi, pričaju na nemuštom engleskom, i poput Đakometijevog „Čoveka koji hoda“ u sebi sadrže istovremeno i istrajnost i krhkost, iščupani iz tla identiteta idu ka nečemu samo njima znanom…

UVOZ RADNE SNAGE Radnici iz Indije u Srbiju dolaze preko agencija koje posreduju u zapošljavanju. Ima ih sve više jer radne snage nema ni za lek. Može se slobodno reći da su firme za „uvoz“ radne snage iz inostranstva nova privredna grana. Na skoro svakom ćošku, banderama ili autobuskim stajalištima mogu se videti oglasi za poslove svih profila. Nekako, kao preko noći, do juče obespravljen srpski radnik kao da je u zemlju propao, i sad se kolo sreće okrenulo. Sad su poslodavci prešli u ofanzivu. Nude veće plate, prijavu od prvog dana, plaćene prekovremene sate, ali džaba – nema ko da radi.
Naravno, problem radne snage nije nastao preko noći. Još 2017. Vlada Republike Srbije je na sednici održanoj 22. avgusta donela Odluku o ukidanju viza za ulazak u Republiku Srbiju za državljane Indije, što je dovelo do toga da državljani ove egzotične azijske zemlje mogu da ulaze, tranzituju i borave na teritoriji Srbije do trideset dana u periodu od godinu dana. Odluka je stupila na snagu 2. 9. 2017. godine. Nakon te „pravne uvertire“ nastupile su agencije za posredovanje između srpskog poslodavca i radnika iz Indije.
Jedna od takvih agencija za „uvoz ljudskih resursa“ je BIS DHRUV, čiji je direktor Indijac Foločandra Mišra. Posao mu vodi naš čovek, koji je izrazio želju da bude anoniman. Za nedeljnik „Pečat“ kaže da je firma osnovana u Novom Sadu, ali je odskora premeštena u Beograd. Agencija pruža kompletnu uslugu: odabir kadra, sređivanje papirologije, advokatske usluge i dr. Nakon tzv. pozivnog pisma koje šalje zainteresovana firma iz Srbije, pokreće se ceo proces.
„U suštini sve se odvija vrlo jednostavno. Nismo ograničeni na jednu profesiju ili stepen obrazovanja kadrova. Dovodimo od najneobrazovanijih do onih stručnih s fakultetskim diplomama, bukvalno od rada na farmi, stolara do hirurga, sve ono što je deficitarno“, kaže naš sagovornik, i dodaje: ,,Nakon što se potpiše inicijalni ugovor između firme iz Srbije s našom agencijom, sledeći korak je ’regrutovanje’ radnika u Indiji. Ako npr. srpski poslodavac traži pet radnika, mi nađemo deset, i onda taj poslodavac preko video-prezentacije odabere koji mu odgovaraju. Pošto se plate troškovi viziranja ide se na sledeći korak, preko srpske ambasade u Nju Delhiju oni dolaze u Beograd, i potpisuju ugovor na godinu dana, s mogućnošću za produženjem. Ugovori se uvek potpisuju na minimum godinu dana, jer manje od toga nije isplativo i ne želimo da se ’cimamo’.“
Sagovornik „Pečata“ otkriva jednu vrlo zanimljivu informaciju koja je nepoznanica mnogima, jer je nema u masovnim medijima. Radnik iz Indije kada dođe u Srbiju, ako se adaptira u poslovnom i društvenom ambijentu, može da dovede i svoju porodicu. Naravno, sve legalno. I da ostanu za stalno! U tom slučaju bi se našao posao i za suprugu radnika, a prilikom intervjua za posao to im je, pored zaposlenja, glavna želja. Da dođu i ostanu.
„Nakon dobijanja radne dozvole Indijci dobijaju privremeni matični broj sa trinaest cifara kao naš, i od tada se vode u evidenciji kao da su zaposleni ljudi iz Srbije. Ista prava kao domaće stanovništvo, isto sve, socijalno, zdravstveno. Upravo traje procedura dovođenja veće grupe radnika iz Indije da voze kamione za firmu ’Milšped’ sa Novog Beograda“, dodaje naš izvor.
A šta ako Indijac napravi neko krivično delo? „Pa kao što rekoh, kao da je naš, odgovarao bi po srpskim zakonima, mi mu nalazimo posao, nismo mu dadilja“, zaključuje sagovornik „Pečata“.

OD GOREG KA LOŠIJEM Sve u svemu, trenutna situacija o pitanju visine zarada i radno sposobnog stanovništva u Srbiji uopšte nije ružičasta. Tačnije, od gore ide ka lošijoj. Preti opasnost da će priliv migranata „zakovati“ cenu rada jer uslovi odakle oni dolaze u poređenju sa srpskim izgledaju im bajkovito. Za 300 evra su spremni da rade bilo šta, i to s osmehom. U Indiji su „četvrta kasta“ s tamošnjim dohotkom, a u našoj zemlji će svakako napredovati lestvicu više na socijalnoj skali.
Skoro identičnu situaciju su doživeli građani Velike Britanije. Zbog naglog priliva radnika iz Poljske došlo je do disbalansa u pogledu cene rada, jer Poljaci su bili spremni da rade poslove za upola manje novca nego domaće stanovništvo. Vlasnici manjih zanatlijskih radnji nisu mogli da budu konkurenti na tržištu, i morali su da zatvore svoje biznise. To je samo jedan primer. Gnev se akumulirao godinama i odušak se našao na bregzitu. Ali su zato Šveđani lepo rešili potencijalni problem. Kod njih postoje kolektivni ugovori za određene grane privrede, i satnica je ista za sve, bez obzira da li je tek došao u Švedsku da radi ili je tu oduvek.
Kriza nacionalnih država uzrokovana transnacionalnim kretanjima pretvorila je svet u globalno selo i dovela do glorifikacije i „pohvale“ života bez granica. Haotični proces „obezgraničenja“ sve više uzima maha. Kantovski princip „kosmopolitskog prava“ kao „prirodnog prava na posetu“ i kao prava na kretanje ljudi postalo je realnost na skoro svakoj tački planete.
Ekonomska globalizacija poprima oblik delimične „denacionalizacije“ ekonomija. Ali, s druge strane, radna snaga je neophodna da bi ekonomija funkcionisala. U sudaru težnje za nacionalnom afirmacijom i privrednim nužnostima nije teško predvideti pobednika. Pošto nam je košarka kao sport od nacionalnog ponosa u velikoj krizi, ima realnih izgleda da u bližoj budućnosti dobijemo reprezentaciju u kriketu, omiljenoj „sporednoj stvari na svetu“ u Indiji. Možda bude i spektakularnih dočeka na čuvenom balkonu ispred Skupštine, ko zna…