Нико више не гледа у звезде и звезда више нема!

Зашто Холивуд мења ћуд

Свет у коме су славу Хемфрија Богарта, Кетрин Хепберн, Марлона Бранда, Роберта де Нира, Ал Пачина, Џека Николсона, Тома Хенкса, Софије Лорен, Мерил Стрип, Роберта Редфорда, Пола Њумена, Стива Маквина и Џона Вејна заменили идиоти са тик тока или јутјуба који су својих мизерних пет минута славе искористили да свету покажу колики су имбецили или да се лажно представе као стручњаци из неке области. Поменуте истинске суперзвезде и још хиљаде сличних из прошлих времена изградили су империју забавне индустрије и оправдано, с покрићем и огромним заслугама, досегли тај статус суперзвезда, наслеђују, ето, инфлуенсери и безвредне звезде новог доба сасвим прикладног цивилизацији која нестаје

Годинама већ приметан је тренд у пословању Холивуда, потпуно супротан од свега што је било раније. Холивуд је престао да ствара звезде. И то с обе стране камере. Нових великих аутора и талената иза камере одавно нема. Али последњих година мањкају и они испред камере који очевидно поседују квалитете да дотакну звезде. Они који су створили Холивуд деценијама раније једнако као што је и Холивуд бесомучно, систематски, стварао њих. Звало се то од почетка „звездани систем“. Гледаоци су навикнути да похрле у биоскопе не због онога што филм у својој причи можда нуди, мада је и то био елемент који су потписивали велики аутори, већ најпре због имена која су их чекала у тој новој причи у биоскопском мраку. Тамо на великом платну. Идоли. Људи-богови који су испуњавали снове милиона. Снове да буду то исто што су и они у целулоидном свету свега могућег. Степеницу по степеницу, филм по филм, годину по годину, Холивуд је сазидао своју звездану империју забаве за све и свакога. Имена оних који су привлачили те масе као магнет постајала су „нешто“, велико и занавек значајно. И данас се једнако цене као и у своје време. На стотине тих истинских супермена који су филмску уметност подигли на ниво култа, осим своје магије и посебности свог богатог талента, доносили су милијарде долара у касе незаситих власника моћних холивудских студија. Тај звездани систем је подразумевао милијарде долара на рачунима студија баш уз помоћ звезда које обожавају милиони. Те баш у ту сврху створене звезде су биле средство за привлачење баснословних зарада. Али ипак није све било у новцу. Једно време, чак и не тако давно, велика имена с обе стране камере не само да су била велика с покрићем, јер су најпре због своје обдарености то заслуживала, већ и зато што су рођене за ту славу, што су поседовале посебност, оно нешто неопипљиво, а и те како видљиво. Заиста се чинило да не припадају овом свету и осталим његовим становницима.

Агенде глобалистичке уравниловке

Данас је све другачије. Звездани систем холивудских студија је замењен агендама глобалистичке уравниловке као доминантног „система вредновања“ свега, па и холивудских звезда. С друге стране појавио се низ других узрока који су трајно потиснули потребу да холивудска индустрија забаве почива на великим и аутентичним звездама и ауторима. Не само да данас уопште више није битно ко је аутор филма већ је једнако неважно и ко се глумачки ангажује у тим остварењима „новог доброг света“. Дословно је свеједно. Нови нараштаји филмофила су успешно одгајени на бескрајним стрип-франшизама и такође бескрајним наставцима акционих хитова за адолесценте и оне с врло ниском интелигенцијом, а у оба случаја је појам глумачке звезде какав је постојао потпуно измењен, деградиран и ретардиран. Другим речима, под данашњим условима и вредносним мерилима, а у складу с њима пословним захтевима који се поштују и Холивуду, не би постојала ниједна глумачка звезда типа оних које су владале „Златним Холивудом“, али ни једна друга из потоњих деценија. У доба немог филма нису на „шпицама“ потписивали имена глумаца, па се публика, одушевљена својим јунацима (звездама), обраћала писмима студијима у жељи да дознају имена својих идола. Данас би већина захтевала да се врати тај обичај да се нико не потписује. Која је сврха? Све је исто, пред камерама и иза њих су анонимуси за које нико није заинтересован и који се дословно мењају за сваки нови филм. Гомила непознатих, неталентованих, једва приучених твораца филмова и њихових протагониста се ангажују у пакету за сваки нови филм. Публика се задовољава специјалним ефектима и трачевима о њима на друштвеним мрежама. И заборавља на оне о којима се причало после неког филма већ при појави следећег у коме је опет сасвим нови пакет „талената“ кратког рока трајања. Она чувена изрека да ће доћи време када ће свако имати пет минута славе се у потпуности и дословно обистинила. Старе звезде, оне праве, које су силом прилика залутале у овом времену или би у њему и даље да раде, обраћају се искључиво старијој публици, па су отуда филмови у којима се појављују унапред осуђени на слабе зараде и тржиште онлајн-забаве. За њих је неко време спас била телевизијска продукција, али и ту су се околности драстично погоршале.

Неки тврде да је све ово што данас припада пословној политици индустрије забаве последица увођења новца као мерила свега. Од појаве Спилберга и Лукаса престала је потреба да се неко дело вреднује у уметничком смислу већ је о томе да ли је неки филм добар или није одлучивао његов статус на „бокс офису“ (зарада на биоскопским благајнама). Ипак до истинске девалвације вредности и изопштења потребе постојања звезда дошло је, свакако делом последично горепоменутом поистовећивању вредности филма с његовом зарадом, током последње деценије. Заправо од краја претходне када се холивудски студио „Дизни“ претворио у мултимедијског гиганта који је зарад своје похлепне потребе за милијардама одлучио да посегне за лукративним каталогом гиганта стрип-индустрије „Марвела“; купио га је за четири милијарде долара омогућивши себи непресушан извор екранизација стрипова из њиховог огромног каталога. Један део конкуренције је откупио, други довео готово на ивицу пропасти. Чак је недавно постао и стриминг гигант у озбиљном нападу на „Амазон“ или „Нетфликс“. Тај „Дизнијев“ потез је потпуно изменио вредносни приоритет у производњи индустрије забаве, али и пословну стратегију. Све се окренуло наопако, па су и звезде Холивуда постали специјални ефекти и ликови у идиотским костимима свакојаких стрип-јунака испод којих је заиста могао да буде било ко. Тај је обичај игнорисања великих имена у екипама филмова наједном био врло прихватљив и пословно погодан и за остварења других студија која нису лиферовала стрип-екранизације. Мада, нажалост, у продукцијски издашним екранизацијама „Марвелових“ хероја углавном су ангажоване велике звезде које су те понуде третирале као исплативе тезге и не сањајући да друге послове више неће добити. Ван овог стриповског деградирања филмске уметности нестале су „тешке“ теме и провокативне приче, уведено је нивелисање упошљавања глумаца и аутора по расној и полној основи чиме је аутоматски као приоритет одбачен дотадашњи логични услов да се на екрану појављују таленти који одговарају улози или аутори који имају, знају и желе нешто да поруче интелигентној публици. Такви аутори су присутни у послу само још као реликти прошлости и добијају ретке прилике да се огласе, а готово сви припадају озбиљно времешним генерацијама. Слично је и са глумцима међу којима је најмлађа истински велика звезда на измаку пете или већ у шестој деценији живота. Кажу да су последње велике холивудске звезде Том Хенкс, Бред Пит и Леонардо Дикаприо. Први од поменуте тројице има 66, други 59, а трећи 47 година! Уз њихова имена, као и неколицине других некако претеклих (Мет Дејмон, Џони Деп, Џорџ Клуни…), једнако одавно средовечних, иде и сасвим одговарајући додатак „последња филмска звезда“. То све говори. Јер после њих се више није појавио нико ко је на сличан начин досегао звезде, славу, милионску публику, богатство, статус и божански ореол уметника чије је име светски познато и цењено, баш као што је то било и са свим генерацијама њихових колега пре њих. Они једноставно више нису имали коме да предају штафету, до проследе славу која доликује правој звезди. Да наставе „систем“. Јер систем је укинут!

Нове вредности су промениле све

Времена су се променила. Нове вредности су промениле и све остале аспекте модерног света. Тужно је што су најпопуларнији огранци данашње поп културе створили бесмислене, празне и имбецилне „јунаке“ на друштвеним мрежама. Свет у коме су славу Хемфрија Богарта, Кетрин Хепберн, Марлона Бранда, Роберта де Нира, Ал Пачина, Џека Николсона, Тома Хенкса, Софије Лорен, Мерил Стрип, Роберта Редфорда, Пола Њумена, Стива Маквина и Џона Вејна, заменили идиоти са тик тока или јутјуба који су својих мизерних пет минута славе искористили да свету покажу колики си имбецили или да се лажно представе као стручњаци из неке области. Поменуте истинске суперзвезде и још хиљаде њих које нисмо поменули а које су изградиле империју забавне индустрије и оправдано, с покрићем и огромним заслугама, досегли статус суперзвезда, наслеђују, ето, инфлуенсери. Нико од њих се данас не би појавио нигде! Такве звезде не требају овом свету. Са ауторима је ствар још безнадежнија. Оно мало још активних синеаста је добрано зашло у осму, па и девету деценију живота, а када нас напусте Мартин Скорсезе, Вуди Ален, Роберт Редфорд, Ридли Скот, Клинт Иствуд (Тарантино је одавно најавио трајно повлачење) остају „Дизнијеви“ стрипови и јутјуб манијаци. Уосталом, филмове ће „писати“, режирати и у њима глумити огранци вештачке интелигенције задужени за област забаве. На том послу жива бића више неће бити неопходна. А можда их више неће бити ни међу гледаоцима?