Niko više ne gleda u zvezde i zvezda više nema!

Zašto Holivud menja ćud

Svet u kome su slavu Hemfrija Bogarta, Ketrin Hepbern, Marlona Branda, Roberta de Nira, Al Pačina, Džeka Nikolsona, Toma Henksa, Sofije Loren, Meril Strip, Roberta Redforda, Pola Njumena, Stiva Makvina i Džona Vejna zamenili idioti sa tik toka ili jutjuba koji su svojih mizernih pet minuta slave iskoristili da svetu pokažu koliki su imbecili ili da se lažno predstave kao stručnjaci iz neke oblasti. Pomenute istinske superzvezde i još hiljade sličnih iz prošlih vremena izgradili su imperiju zabavne industrije i opravdano, s pokrićem i ogromnim zaslugama, dosegli taj status superzvezda, nasleđuju, eto, influenseri i bezvredne zvezde novog doba sasvim prikladnog civilizaciji koja nestaje

Godinama već primetan je trend u poslovanju Holivuda, potpuno suprotan od svega što je bilo ranije. Holivud je prestao da stvara zvezde. I to s obe strane kamere. Novih velikih autora i talenata iza kamere odavno nema. Ali poslednjih godina manjkaju i oni ispred kamere koji očevidno poseduju kvalitete da dotaknu zvezde. Oni koji su stvorili Holivud decenijama ranije jednako kao što je i Holivud besomučno, sistematski, stvarao njih. Zvalo se to od početka „zvezdani sistem“. Gledaoci su naviknuti da pohrle u bioskope ne zbog onoga što film u svojoj priči možda nudi, mada je i to bio element koji su potpisivali veliki autori, već najpre zbog imena koja su ih čekala u toj novoj priči u bioskopskom mraku. Tamo na velikom platnu. Idoli. Ljudi-bogovi koji su ispunjavali snove miliona. Snove da budu to isto što su i oni u celuloidnom svetu svega mogućeg. Stepenicu po stepenicu, film po film, godinu po godinu, Holivud je sazidao svoju zvezdanu imperiju zabave za sve i svakoga. Imena onih koji su privlačili te mase kao magnet postajala su „nešto“, veliko i zanavek značajno. I danas se jednako cene kao i u svoje vreme. Na stotine tih istinskih supermena koji su filmsku umetnost podigli na nivo kulta, osim svoje magije i posebnosti svog bogatog talenta, donosili su milijarde dolara u kase nezasitih vlasnika moćnih holivudskih studija. Taj zvezdani sistem je podrazumevao milijarde dolara na računima studija baš uz pomoć zvezda koje obožavaju milioni. Te baš u tu svrhu stvorene zvezde su bile sredstvo za privlačenje basnoslovnih zarada. Ali ipak nije sve bilo u novcu. Jedno vreme, čak i ne tako davno, velika imena s obe strane kamere ne samo da su bila velika s pokrićem, jer su najpre zbog svoje obdarenosti to zasluživala, već i zato što su rođene za tu slavu, što su posedovale posebnost, ono nešto neopipljivo, a i te kako vidljivo. Zaista se činilo da ne pripadaju ovom svetu i ostalim njegovim stanovnicima.

Agende globalističke uravnilovke

Danas je sve drugačije. Zvezdani sistem holivudskih studija je zamenjen agendama globalističke uravnilovke kao dominantnog „sistema vrednovanja“ svega, pa i holivudskih zvezda. S druge strane pojavio se niz drugih uzroka koji su trajno potisnuli potrebu da holivudska industrija zabave počiva na velikim i autentičnim zvezdama i autorima. Ne samo da danas uopšte više nije bitno ko je autor filma već je jednako nevažno i ko se glumački angažuje u tim ostvarenjima „novog dobrog sveta“. Doslovno je svejedno. Novi naraštaji filmofila su uspešno odgajeni na beskrajnim strip-franšizama i takođe beskrajnim nastavcima akcionih hitova za adolescente i one s vrlo niskom inteligencijom, a u oba slučaja je pojam glumačke zvezde kakav je postojao potpuno izmenjen, degradiran i retardiran. Drugim rečima, pod današnjim uslovima i vrednosnim merilima, a u skladu s njima poslovnim zahtevima koji se poštuju i Holivudu, ne bi postojala nijedna glumačka zvezda tipa onih koje su vladale „Zlatnim Holivudom“, ali ni jedna druga iz potonjih decenija. U doba nemog filma nisu na „špicama“ potpisivali imena glumaca, pa se publika, oduševljena svojim junacima (zvezdama), obraćala pismima studijima u želji da doznaju imena svojih idola. Danas bi većina zahtevala da se vrati taj običaj da se niko ne potpisuje. Koja je svrha? Sve je isto, pred kamerama i iza njih su anonimusi za koje niko nije zainteresovan i koji se doslovno menjaju za svaki novi film. Gomila nepoznatih, netalentovanih, jedva priučenih tvoraca filmova i njihovih protagonista se angažuju u paketu za svaki novi film. Publika se zadovoljava specijalnim efektima i tračevima o njima na društvenim mrežama. I zaboravlja na one o kojima se pričalo posle nekog filma već pri pojavi sledećeg u kome je opet sasvim novi paket „talenata“ kratkog roka trajanja. Ona čuvena izreka da će doći vreme kada će svako imati pet minuta slave se u potpunosti i doslovno obistinila. Stare zvezde, one prave, koje su silom prilika zalutale u ovom vremenu ili bi u njemu i dalje da rade, obraćaju se isključivo starijoj publici, pa su otuda filmovi u kojima se pojavljuju unapred osuđeni na slabe zarade i tržište onlajn-zabave. Za njih je neko vreme spas bila televizijska produkcija, ali i tu su se okolnosti drastično pogoršale.

Neki tvrde da je sve ovo što danas pripada poslovnoj politici industrije zabave posledica uvođenja novca kao merila svega. Od pojave Spilberga i Lukasa prestala je potreba da se neko delo vrednuje u umetničkom smislu već je o tome da li je neki film dobar ili nije odlučivao njegov status na „boks ofisu“ (zarada na bioskopskim blagajnama). Ipak do istinske devalvacije vrednosti i izopštenja potrebe postojanja zvezda došlo je, svakako delom posledično gorepomenutom poistovećivanju vrednosti filma s njegovom zaradom, tokom poslednje decenije. Zapravo od kraja prethodne kada se holivudski studio „Dizni“ pretvorio u multimedijskog giganta koji je zarad svoje pohlepne potrebe za milijardama odlučio da posegne za lukrativnim katalogom giganta strip-industrije „Marvela“; kupio ga je za četiri milijarde dolara omogućivši sebi nepresušan izvor ekranizacija stripova iz njihovog ogromnog kataloga. Jedan deo konkurencije je otkupio, drugi doveo gotovo na ivicu propasti. Čak je nedavno postao i striming gigant u ozbiljnom napadu na „Amazon“ ili „Netfliks“. Taj „Diznijev“ potez je potpuno izmenio vrednosni prioritet u proizvodnji industrije zabave, ali i poslovnu strategiju. Sve se okrenulo naopako, pa su i zvezde Holivuda postali specijalni efekti i likovi u idiotskim kostimima svakojakih strip-junaka ispod kojih je zaista mogao da bude bilo ko. Taj je običaj ignorisanja velikih imena u ekipama filmova najednom bio vrlo prihvatljiv i poslovno pogodan i za ostvarenja drugih studija koja nisu liferovala strip-ekranizacije. Mada, nažalost, u produkcijski izdašnim ekranizacijama „Marvelovih“ heroja uglavnom su angažovane velike zvezde koje su te ponude tretirale kao isplative tezge i ne sanjajući da druge poslove više neće dobiti. Van ovog stripovskog degradiranja filmske umetnosti nestale su „teške“ teme i provokativne priče, uvedeno je nivelisanje upošljavanja glumaca i autora po rasnoj i polnoj osnovi čime je automatski kao prioritet odbačen dotadašnji logični uslov da se na ekranu pojavljuju talenti koji odgovaraju ulozi ili autori koji imaju, znaju i žele nešto da poruče inteligentnoj publici. Takvi autori su prisutni u poslu samo još kao relikti prošlosti i dobijaju retke prilike da se oglase, a gotovo svi pripadaju ozbiljno vremešnim generacijama. Slično je i sa glumcima među kojima je najmlađa istinski velika zvezda na izmaku pete ili već u šestoj deceniji života. Kažu da su poslednje velike holivudske zvezde Tom Henks, Bred Pit i Leonardo Dikaprio. Prvi od pomenute trojice ima 66, drugi 59, a treći 47 godina! Uz njihova imena, kao i nekolicine drugih nekako preteklih (Met Dejmon, Džoni Dep, Džordž Kluni…), jednako odavno sredovečnih, ide i sasvim odgovarajući dodatak „poslednja filmska zvezda“. To sve govori. Jer posle njih se više nije pojavio niko ko je na sličan način dosegao zvezde, slavu, milionsku publiku, bogatstvo, status i božanski oreol umetnika čije je ime svetski poznato i cenjeno, baš kao što je to bilo i sa svim generacijama njihovih kolega pre njih. Oni jednostavno više nisu imali kome da predaju štafetu, do proslede slavu koja dolikuje pravoj zvezdi. Da nastave „sistem“. Jer sistem je ukinut!

Nove vrednosti su promenile sve

Vremena su se promenila. Nove vrednosti su promenile i sve ostale aspekte modernog sveta. Tužno je što su najpopularniji ogranci današnje pop kulture stvorili besmislene, prazne i imbecilne „junake“ na društvenim mrežama. Svet u kome su slavu Hemfrija Bogarta, Ketrin Hepbern, Marlona Branda, Roberta de Nira, Al Pačina, Džeka Nikolsona, Toma Henksa, Sofije Loren, Meril Strip, Roberta Redforda, Pola Njumena, Stiva Makvina i Džona Vejna, zamenili idioti sa tik toka ili jutjuba koji su svojih mizernih pet minuta slave iskoristili da svetu pokažu koliki si imbecili ili da se lažno predstave kao stručnjaci iz neke oblasti. Pomenute istinske superzvezde i još hiljade njih koje nismo pomenuli a koje su izgradile imperiju zabavne industrije i opravdano, s pokrićem i ogromnim zaslugama, dosegli status superzvezda, nasleđuju, eto, influenseri. Niko od njih se danas ne bi pojavio nigde! Takve zvezde ne trebaju ovom svetu. Sa autorima je stvar još beznadežnija. Ono malo još aktivnih sineasta je dobrano zašlo u osmu, pa i devetu deceniju života, a kada nas napuste Martin Skorseze, Vudi Alen, Robert Redford, Ridli Skot, Klint Istvud (Tarantino je odavno najavio trajno povlačenje) ostaju „Diznijevi“ stripovi i jutjub manijaci. Uostalom, filmove će „pisati“, režirati i u njima glumiti ogranci veštačke inteligencije zaduženi za oblast zabave. Na tom poslu živa bića više neće biti neophodna. A možda ih više neće biti ni među gledaocima?