AKO MI NE ZNAMO O JEZIKU, JEZIK ZNA O NAMA

Povodom Rečnika Vasojevića Rade Stijović

Rečnik Vasojevića, ćirilicom, na 687 strana, sa 11.000 reči, izdanje Čigoje, predstavlja veliko jezičko i kulturno blago ne samo „najvećeg srpskog plemena“ („prema Jovanu Cvijiću, a i Radoslavu Vešoviću“, kako u uvodu knjige napominje Rada Stijović) već i celog naroda i jezika u kojem je to obilje reči i značenja nastalo.
(Prema Srpski WHO IS WHO, Zavoda za udžbenike, Beograd, između ostalog, Rada Stijović je profesor Univerziteta, viši naučni saradnik Instituta SANU za srpski jezik, redaktor, ur. Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU, koautor Rečnika srpskog jezika Matice srpske, dobitnica nagrade „Pavle Ivić“ i nagrade SO Andrijevice itd.)
Posle diferencijalnog rečnika Iz leksike Vasojevića, sa oko 4.000 odrednica, „prikupljanje vasojevićke leksike“ – piše autorka – „otpočeto za potrebe Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU, autor je nastavio i u decenijama koje slede, s namerom da jednog dana objavi potpuni rečnik vasojevićkog govora“. Rada Stijović sebe zove autorom, a ne autorkom, a ijekavske riječi tumači ekavskim rečima i već samim tim pojedinostima znatno se određuje prema jezičkim politikama, punim nasilja naših dana i godina.
„Vasojevići su pleme i oblast na severoistoku današnje Crne Gore“ – gospođa Stijović precizno određuje geografsku i političku kartu Donjih (sa središtem u Beranama) i Gornjih Vasojevića (sa sedištem u Andrijevici). Istorijski i geografski živopisna, ova oblast poseduje analogije u bogatom, razuđenom i živopisnom jeziku. Taj jezik je srpski, i pored partijskih odluka kojima se govori ovih oblasti, manipulacijom, korupcijom i silom vlasti, određuju novim, nenaučnim i političkim imenima.
U beleženju leksike vasojevićkih govora, kao i u njihovom opisivanju, tumačenju i primerima, „odlični leksikograf i vrsni dijalektolog“ (po rečima Slobodana Remetića) postupa stručno, uz najvažnije napomene i izvore. Izvori su ljudi, a izvorišta – sela u nahijama koje je Rada Stijović obišla, skupljajući reči „na terenu u razgovoru s najstarijim sagovornicima, pre svega sa ženama“. Imena tih ljudi, kao i tih sela – sve je srpsko. Da odaberemo samo nekoliko: Bare Kraljske, Gračanica, Đulići, Zabrđe, Konjuhe, Prisoja, Rijeka Marsenića, Seoce, Slatina, Sućeska, Trepča, Trešnjevo, Lijeva Rijeka, Lopate, Opasanica, Rovca… Sve nam je to odnekud poznato.
Reči, međutim, imaju svoj posebni život – boje i značenja, upotrebu i život u rečenicama-primerima, književnim i govornim ulogama. Rečnik je ogromno polje slikovitog i semantičkog obilja. Svaka reč, štampana boldovanim slovima, ima objašnjenje italikom i primer u govoru (odabranoj ili nađenoj rečenici) – sa izvornim naglascima na svakoj reči, da bi se govor dočarao u celini.
Na prvoj stranici Rečnika Vasojevića nalazi se reč abaz: muški rod, nespretna, nesnalažljiva, priglupa osoba. – Kakav je ono abaz, grom ga ubio! (Kratkosilazni akcenat na drugom slogu reči „Kakav“, kao i na drugom slogu reči „ubio“ već slikaju celinu govora, melodiju izraza, život reči u jeziku.) I tako 11.000 puta.
Uz 11 hiljada reči imamo 11 hiljada rečenica iz samog bića naroda, iz samog srca života.
Odmah potom, evo reči abronoša, sa kratkosilaznm akcentom na drugom „o“ – osoba koja zlonamerno prenosi loše vesti, spletke i sl., spletkaroš, smutljivac, smutljivica. (Reč je nastala pre savremenih medija i „istraživačkog novinarstva“.) Sledi govorni primer: Jana je velji abronoša ka joj majka. On je veliki abronoša. – U Rečniku SANU reči abaz nema, a abronoša ima drugačiji naglasak.
Karakteri abaz i abronoša tek su dva primera za jezičke portrete koje u Vasojevićima oblikuju reči.
Neposredno posle ovih reči pojaviće se, na strani 15, reč avrik – brdovito, strmo, vrletno zemljište, gudura, sa primerom: Teško je izis uz ove avrike. I, kakvi bljeu avrici po Rovaca… Potom sledi izraz: otis u avrike – otići neznano kuda, u nepoznatom pravcu, s primerom: – Otiša u avrike. Kud li je ona đevojka Milova? Ada, šta ti ja znam, u avrike nekud. (Opet sa svim naglascima – osobinama i lepotom govora.) U Morači, avrik označava i neprohodno, korovom obraslo mesto, stanište zmija…
Mnoge od ovih reči nastale su u avricima Vasojevića.

Jeziku kraja nema. Reči rastu iz plodnog tla života i govora.
Zindan – prostrana i hladna prostorija ili zgrada. – Zinuo ova zindan kuće, pa oće da me progune… Poznata Andrićeva pripovetka ima naslov „U zindanu“ (Pripovetke, Srpska književna zadruga, 1924, str. 18). Zindan je, u toj priči, tamnica, vlažna ćelija…
Zrnja je bela ovca koja ima crne pege po njušci i oko očiju… – Imali smo jednoga zrnjastoga ovna.
Ko živi, kako živi, od čega živi – tako govori.
bezdrobile – jako mršava muška osoba, bezmozgile – osoba bez mozga; bezmudile – osoba bez muda, ali i plašljiv čovek, kukavica; viđelica – videlo, vidljivost (uoči noći ili noću); vragopitnica – rakija…
Dugonogile, dugonosile, dugulenta
jadojka – jadna, nesrećna ženska osoba. – Šta rade one crne jadojke, pište li za majkom?
mrčojka – devojka. – Udade li se ona mrčojka?
raščepljenica – ženska osoba koja je imala brojne partnere. – Ona raščepljenica sad se pravi poštena, ka da ne znamo kaka e bila.
navišica – uzvišica, uzvišenje, uzbrdica. – Umorio sam se dok izido uz ovu navišicu.
nanižica – nizbrdica. – Sad ti je sve nanižica do kuće Stijovića.
Živi se na raznim mestima, pa i u planini. Otud reč naplaninovat se (kratki silazni na poslednjem slogu) = izdovoljiti se planinujući, provodeći vreme na planini. Živa slika života i sva od čula osećanja. – E vala si se ti naplaninovala ka po jedna druga. Ovoga ljeta se naplaninovasmo.
U jednu reč stane način života, a ponekad ceo roman sudbine.
Ili: napljaskat se = napljeskati se, naaplaudirati se. – Napljaskali smo se za ovija pedeset i više godina svakojakijema gadovima, oni ni kožu deru i dušu vade, a mi im pljaskamo.
Tako reč ima svoje moralne dimenzije i boje i predstavlja odbranu od sopstvene savesti i odbranu svrhe postojanja.
Ako mi ne znamo o jeziku, jezik zna o nama.

I tako, nema kraja rečima i primerima. Koliko reči, toliko ljudi. I reči i ljudi govore iz samih sebe i tako tvore i život i jezik, i naciju i otadžbinu.
Iznenađuje količina govornih deformacija, intenzivnija nego u velikom rečniku rovačkog/moračkog govora u poemama Matije Bećkovića: bljesmo – bjesmo – besmo; pljesma – pjesma – pesma… Ne verujem da se u Vasojevićima uvek kaže pljesma. Kod nas, u Morači, kaže se u pojačanom ruganju, ili kad govori osoba bez zuba…
Posebna dragocenost ovog rečnika su primeri – iskazi u kojima su reči upotrebljene u živom govoru. To su tekstovi ravni primerima koje bismo uzeli iz najboljih pripovedačkih dela jednog Mihaila Lalića ili Miladina Ćulafića, velikih pisaca Vasojevića. Kad bi se samo te rečenice iz Rečnika Rade Stijović poređale jedna za drugom, bila bi to vrhunska proza.
U vremenima mnogih posrtanja – političkih i moralnih, vibrira čovekovo osećanje, a treperi, tj. govori i peva – jezik. Srpski narod i njegova duša izražavaju se u rečima i sad ih, u naše dane, kad je mnogima svejedno kako ćemo se zvati, sebi vraća samo rečnik: veliki, bogat, razuđen, kao hram zvani Rečnik Vasojevića, autor Rada Stijović.