АКО МИ НЕ ЗНАМО О ЈЕЗИКУ, ЈЕЗИК ЗНА О НАМА

Поводом Речника Васојевића Раде Стијовић

Речник Васојевића, ћирилицом, на 687 страна, са 11.000 речи, издање Чигоје, представља велико језичко и културно благо не само „највећег српског племена“ („према Јовану Цвијићу, а и Радославу Вешовићу“, како у уводу књиге напомиње Рада Стијовић) већ и целог народа и језика у којем је то обиље речи и значења настало.
(Према Српски WHO IS WHO, Завода за уџбенике, Београд, између осталог, Рада Стијовић је професор Универзитета, виши научни сарадник Института САНУ за српски језик, редактор, ур. Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, коаутор Речника српског језика Матице српске, добитница награде „Павле Ивић“ и награде СО Андријевице итд.)
После диференцијалног речника Из лексике Васојевића, са око 4.000 одредница, „прикупљање васојевићке лексике“ – пише ауторка – „отпочето за потребе Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, аутор је наставио и у деценијама које следе, с намером да једног дана објави потпуни речник васојевићког говора“. Рада Стијовић себе зове аутором, а не ауторком, а ијекавске ријечи тумачи екавским речима и већ самим тим појединостима знатно се одређује према језичким политикама, пуним насиља наших дана и година.
„Васојевићи су племе и област на североистоку данашње Црне Горе“ – госпођа Стијовић прецизно одређује географску и политичку карту Доњих (са средиштем у Беранама) и Горњих Васојевића (са седиштем у Андријевици). Историјски и географски живописна, ова област поседује аналогије у богатом, разуђеном и живописном језику. Тај језик је српски, и поред партијских одлука којима се говори ових области, манипулацијом, корупцијом и силом власти, одређују новим, ненаучним и политичким именима.
У бележењу лексике васојевићких говора, као и у њиховом описивању, тумачењу и примерима, „одлични лексикограф и врсни дијалектолог“ (по речима Слободана Реметића) поступа стручно, уз најважније напомене и изворе. Извори су људи, а изворишта – села у нахијама које је Рада Стијовић обишла, скупљајући речи „на терену у разговору с најстаријим саговорницима, пре свега са женама“. Имена тих људи, као и тих села – све је српско. Да одаберемо само неколико: Баре Краљске, Грачаница, Ђулићи, Забрђе, Коњухе, Присоја, Ријека Марсенића, Сеоце, Слатина, Сућеска, Трепча, Трешњево, Лијева Ријека, Лопате, Опасаница, Ровца… Све нам је то однекуд познато.
Речи, међутим, имају свој посебни живот – боје и значења, употребу и живот у реченицама-примерима, књижевним и говорним улогама. Речник је огромно поље сликовитог и семантичког обиља. Свака реч, штампана болдованим словима, има објашњење италиком и пример у говору (одабраној или нађеној реченици) – са изворним нагласцима на свакој речи, да би се говор дочарао у целини.
На првој страници Речника Васојевића налази се реч абаз: мушки род, неспретна, несналажљива, приглупа особа. – Какав је оно абаз, гром га убио! (Краткосилазни акценат на другом слогу речи „Какав“, као и на другом слогу речи „убио“ већ сликају целину говора, мелодију израза, живот речи у језику.) И тако 11.000 пута.
Уз 11 хиљада речи имамо 11 хиљада реченица из самог бића народа, из самог срца живота.
Одмах потом, ево речи аброноша, са краткосилазнм акцентом на другом „о“ – особа која злонамерно преноси лоше вести, сплетке и сл., сплеткарош, смутљивац, смутљивица. (Реч је настала пре савремених медија и „истраживачког новинарства“.) Следи говорни пример: Јана је вељи аброноша ка јој мајка. Он је велики аброноша. – У Речнику САНУ речи абаз нема, а аброноша има другачији нагласак.
Карактери абаз и аброноша тек су два примера за језичке портрете које у Васојевићима обликују речи.
Непосредно после ових речи појавиће се, на страни 15, реч аврик – брдовито, стрмо, врлетно земљиште, гудура, са примером: Тешко је изис уз ове аврике. И, какви бљеу аврици по Роваца… Потом следи израз: отис у аврике – отићи незнано куда, у непознатом правцу, с примером: – Отиша у аврике. Куд ли је она ђевојка Милова? Ада, шта ти ја знам, у аврике некуд. (Опет са свим нагласцима – особинама и лепотом говора.) У Морачи, аврик означава и непроходно, коровом обрасло место, станиште змија…
Многе од ових речи настале су у аврицима Васојевића.

Језику краја нема. Речи расту из плодног тла живота и говора.
Зиндан – пространа и хладна просторија или зграда. – Зинуо ова зиндан куће, па оће да ме прогуне… Позната Андрићева приповетка има наслов „У зиндану“ (Приповетке, Српска књижевна задруга, 1924, стр. 18). Зиндан је, у тој причи, тамница, влажна ћелија…
Зрња је бела овца која има црне пеге по њушци и око очију… – Имали смо једнога зрњастога овна.
Ко живи, како живи, од чега живи – тако говори.
бездробиле – јако мршава мушка особа, безмозгиле – особа без мозга; безмудиле – особа без муда, али и плашљив човек, кукавица; виђелица – видело, видљивост (уочи ноћи или ноћу); врагопитница – ракија…
Дугоногиле, дугоносиле, дугулента
јадојка – јадна, несрећна женска особа. – Шта раде оне црне јадојке, пиште ли за мајком?
мрчојка – девојка. – Удаде ли се она мрчојка?
рашчепљеница – женска особа која је имала бројне партнере. – Она рашчепљеница сад се прави поштена, ка да не знамо кака е била.
навишица – узвишица, узвишење, узбрдица. – Уморио сам се док изидо уз ову навишицу.
нанижица – низбрдица. – Сад ти је све нанижица до куће Стијовића.
Живи се на разним местима, па и у планини. Отуд реч напланиноват се (кратки силазни на последњем слогу) = издовољити се планинујући, проводећи време на планини. Жива слика живота и сва од чула осећања. – Е вала си се ти напланиновала ка по једна друга. Овога љета се напланиновасмо.
У једну реч стане начин живота, а понекад цео роман судбине.
Или: напљаскат се = напљескати се, нааплаудирати се. – Напљаскали смо се за овија педесет и више година свакојакијема гадовима, они ни кожу деру и душу ваде, а ми им пљаскамо.
Тако реч има своје моралне димензије и боје и представља одбрану од сопствене савести и одбрану сврхе постојања.
Ако ми не знамо о језику, језик зна о нама.


И тако, нема краја речима и примерима. Колико речи, толико људи. И речи и људи говоре из самих себе и тако творе и живот и језик, и нацију и отаџбину.
Изненађује количина говорних деформација, интензивнија него у великом речнику ровачког/морачког говора у поемама Матије Бећковића: бљесмо – бјесмо – бесмо; пљесма – пјесма – песма… Не верујем да се у Васојевићима увек каже пљесма. Код нас, у Морачи, каже се у појачаном ругању, или кад говори особа без зуба…
Посебна драгоценост овог речника су примери – искази у којима су речи употребљене у живом говору. То су текстови равни примерима које бисмо узели из најбољих приповедачких дела једног Михаила Лалића или Миладина Ћулафића, великих писаца Васојевића. Кад би се само те реченице из Речника Раде Стијовић поређале једна за другом, била би то врхунска проза.
У временима многих посртања – политичких и моралних, вибрира човеково осећање, а трепери, тј. говори и пева – језик. Српски народ и његова душа изражавају се у речима и сад их, у наше дане, кад је многима свеједно како ћемо се звати, себи враћа само речник: велики, богат, разуђен, као храм звани Речник Васојевића, аутор Рада Стијовић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.