Вили Брант на оптуженичкој клупи

Чувена Брантова „источна политика“, која је постала ДНК његове Социјалдемократске партије и све доскора државни резон немачке спољне политике, сада се, у усијаној медијско-политичкој атмосфери и русофобији, интерпретира као погрешна и промашена

Европом харају паклене врућине, а у Немачкој већ цвокоћу: страх од „руске зиме“, сувих (и празних) славина кроз које је деценијама текао егзистенцијално важан енергент, укључио је аларм. Министар економије и вицеканцелар (зелени) Роберт Хабек упозорава суграђане да стижу „тешка времена“, а шеф баварске покрајинске владе Маркус Зедер је уверен да ће се земља суочити с досад „највећом економском и социјалном кризом“.
Сустижу се драматична, готово панична, упозорења и савети грађанима који у земљи благостања делују гротескно. Од тога колико минута би смели да се туширају до благовремене набавке топле одеће за боравак у хладним становима. Ионако драматичну ситуацију додатно је, усковитлавајући политичке и медијске страсти, драматизовала најава да ће 11. јула почети радови на ремонту Северног тока. Реч је, иначе, о уобичајеним годишњим техничким пословима. Ти радови, обично, трају десетак дана. Ово, међутим, нису обична времена. Овога пута би то могло да, уместо техничког, буде, страхује Хабек, политички ремонт и „дуготрајно политичко одржавање“. Преведено на разумљивији језик – у политичком покеру са Западом, у који је Берлин невољно увучен, бивајући у много чему, не само кад су у питању насушно потребни енергенти, највећа жртва, Москва би, страхује се, могла да заврне потпуно гасну славину. А кад је реч о жртви, коју су Немци принели „ратној солидарности с Украјином“ (у оптицају је опет идеја да се на том ратишту бране национална слобода и европске вредности, истоветна с оном, својевремено лансираном са званичног места, да се то исто брани у Авганистану!) а изворно америчком, ригорозном и безусловном, дисциплиновању Европе, она није само економска и енергетска. Берлин је ставио „на лед“ тек завршени Северни ток 2, чију су градњу, и довршење, бранили с много дипломатске енергије и непопустљиве одлучности од жестоких притисака и претњи, посебно из Вашингтона. Иначе, цеви Северног тока 2, пуне су гаса. Само количина гаса „заробљена“ у њима могла би да опскрби потребе сто хиљада домаћинстава читавих годину дана.
Та жртва је и политичка: канцелар Шолц се одрекао идеја о новој источној политици, попут оне некадашње (чувене) Вилија Бранта, у чијем средишту је био нов, конструктиван однос с Русијом. Та идеја, на којој је у изборној кампањи социјалдемократски кандидат добио можда пресудан број гласова, унесена је и у коалициони споразум. Нови „власник“ канцеларског трона понављао је несустало, све до сукоба у Украјини, констатацију (и уверење) да без Русије нема европске безбедности. Сада је и то пребрисано. Жртва је и еколошка. Ништа од зелене агенде која је, добрим делом, такође допринела промени власти у Берлину после непрекидне, шеснаест година, владавине конзервативаца и Ангеле Меркел. Хватајући се, као дављеник за сламку, нова владајућа коалиција покушава да нађе спас у ономе што је громогласно отписивала као јерес и велику (не само еколошку) опасност: у термоелектранама (угљу) и нуклеаркама.

[restrict]

РАСПРАВЕ ОКО НУКЛЕАРКИ Они који то сада (изнуђено и напречац) форсирају, у политичким и медијским круговима, ту идеју и иницијативу означавају као пркосно „завртање руку с Путином“ – „деспоту“, „диктатору“ и „агресору“ из Кремља треба ставити до знања да Немачка може и без руског гаса. Очигледно немогућа, не бар тако брзо и превратнички, мисија. И кад је у питању враћање прокаженом и протераном угљу. И кад је реч о нуклеаркама. О њима се последњих дана распламсавају жустре расправе и усковитлавају страначки обојене политичке страсти. Оне праве уочљиву раселину и у тространој владајућој коалицији: социјалдемократе и зелени неће да чују за продужење рада преосталих нукеларки, док су либерали томе склони.
Немачка је, иначе, од кад је почела „атомска ера“, изградила четрдесет нуклеарки. Од њих су само три још активне и „на мрежи“. Из њих се обезбеђује (само) шест одсто укупне електричне енергије коју троши најјача привреда Старог континента. Радикалан рез и удар на нуклеарке (гасећи их) направила је влада Ангеле Меркел, ужаснута оним што се догодило у јапанској Фукушими 2011. У једној блиц акцији и владиној одлуци заустављено је седам нуклеарки. Преостале су, рекосмо, три, чије скидање с мреже треба да буде обављено 31. децембра ове године. Енергетску „рупу“ насталу овим реским чином требало је да попуне обновљиви извори енергије, сунце и ветар. До тога није дошло. Спас је пронађен у електранама на гас. Опет, углавном, руски.
Снажном притиску да се нуклеаркама, у овако драматичној енергетској ситуацији, продужи „век трајања“, највише се, што је интересантно, опиру њихови власници. Они су, упозоравају, читав производни процес нуклеарки програмирали (само) до краја године. За толико има расположивог „горива“. Маркус Кребер, шеф управа енергентског џина, РВЕ, у чијем власништву је једна још „жива“ нуклеарка, каже да је одавно требало размишљати о могућности овакве кризе с Русијом. Сад је прекасно за сваку расправу о продужењу рада нуклеарки. Уз опаску да је веома тешко у кратком року (за то је потребно и до осамнаест месеци) набавити горивне елементе. Уз то, они морају бити прилагођени сваком реактору. Не може се „у реактор гурнути било каква шипка па гледати шта ће се догодити“. Неко мора, упозорава Кребер, да „сноси одговорност ако нешто пође по злу…“ А постоје и правне препреке и изричита изборна обећања управо садашње владајуће коалиције који додатно отежавају једва утешну идеју о нуклеаркама. Претходна власт је донела закон о њиховом дефинитивном скидању с мреже. Нова би морала да донесе закон којим се поништава обавезујуће слово старог.

ПРИЧА О ЗАВИСНОСТИ Далеко запаљивије су, међутим, расправе о томе како је Немачка дошла у толику зависност од руских енергената. У том радикалном преиспитивању иде се у прошлост, све до Конрада Аденауера. Све је почело, констатује „Шпигл“ у реконструкцији једног „фаталног пакта“ с ђаволом (на насловници броја од 26. јуна „хладнокрвни махер“ Путин представљен је као ђаво), још педесетих година минулог века: компликовани однос у гасном немачко-руском партнерству, мешавина бизниса и геополитике. Совјетском Савезу, енергетском џину и техничком „патуљку“, биле су неопходне специјалне цеви. Немачке челичане су биле спремне да их испоруче. На сцену су (као и минулих година) ступили Американци. Под притиском Вашингтона, који је постао посебно жесток после подизања Берлинског зида, први (западно)немачки канцелар Аденауер морао је да попусти: ставио је ембарго на већ закључене (уносне) послове с Москвом. Ни Совјети ни Немци се нису (не толико дуго) помирили с тим да велики, обострано корисни послови пропадну. Свака наредна западнонемачка влада видела је у „дилу с гасом“, констатује „Шпигл“, више шансу него опасност. И није много хајала на критике, свеједно с које стране долазиле.
До преокрета је дошло у време Леонида Брежњева. Инжењер по образовању, схватио је колику корист може имати ако уђе у кооперацију с „класним непријатељем“. Односи Москве и Бона били су у том часу „затровани“. Брежњев је „дил“ с Немцима представио као могућност учвршћивања пријатељства, заправо окончање непријатељства. Своју шансу су видели и у Бону. На сцену је ступио блиски сарадник Вилија Бранта, тада шефа дипломатије у великој коалицији Егон Бар, с пројектом нове „источне политике“, која ће под Брантом, сада канцеларом, од 1969. године постати „државни резон“. У основи те политике било је помирење (уследила је серија споразума) с „класним непријатељима“ с оне, источне, стране гвоздене завесе, усред Хладног рата, бране која је одвајала два идеолошки, политички и војно реско подељена блока и света. Брантова источна политика донеће Западној Немачкој велико уважавање у свету, а њему Нобелову награду за мир. Његов чувени гест клечања пред спомеником жртвама у Варшави помоћи ће (пораженим) Немцима да поново „усправно ходају“.
Вратимо се „Шпигловој“ реконструкцији „фаталног пактирања“ с Москвом. У атмосфери попуштања, коју је донела Брантова политика, кренули су велики, милијарде „тешки“ послови: немачки „Манесман“ почео је да испоручује специјалне цеви за (први) гасовод од Сибира до Баварске. Велики пројекат финансирао је конзорцијум с Дојче банком на челу. Руси су кредит отплаћивали – испорукама гаса. Прва огромна цев отпремљена је свечано 6. јула 1970. године. У знак немачко-совјетског пријатељства, добила је име „Људмила“.
Немачка привреда се захуктавала, све више и јаче „жедна“ енергије. Иако је, у почетку, постављена граница од (највише) 30 одсто која се не би смела прекорачити у набавци енергената, нафте и гаса како земља не би постала превише зависна од једног испоручиоца (државе), околности су чиниле да се та граница „прескаче“ и игнорише. Догодило се то посебно у време велике „нафтне кризе“ 1973. године – Хелмут Шмит је проценио да су „шеици непоуздани“ и да су руске „испоруке“ довољне и, што је свих минулих деценија Немцима било посебно важно – јефтиније. Министарство спољних послова упозорило је канцелара Шмита 1981. године да енергетско партнерство с Москвом земљу чини све зависнијом. Канцеларови политички и економски интереси су били „јачи“: нова источна политика била је у то време веома популарна, обезбеђивала је гласове бирача, а велики енергетски послови доприносили су престижу обеју држава.
Шмитов наследник Хелмут Кол наставио је, још интензивније, „дил“ с Москвом, не хајући за упозорења о могућој зависности. Не можемо бити уцењени, констатовао је 1983, уз опаску да Руси зависе (више) од немачких исплата. Није се страховало од било каквог бојкота. „Шпигл“ у том контексту спомиње шведског историчара Пера Хегселиуса, добро упућеног у ову тему: Швеђанин нигде у совјетским архивима није нашао никакав знак и доказ да је Москва размишљала о употреби гаса као оружја против Запада.
Врхунац немачко-руског енергетског партнерства настао је уласком Владимира Путина у Кремљ. Томе је, макар индиректно, допринела чињеница да су управо Украјинци, у време две жестоке зиме, 2006. и 2009. године прекидали испоруке руског гаса Немачкој и Европи. Немачки интерес био је да има сигурно и редовно снабдевање јефтиним руским гасом. Тако је настала идеја о Северном току, гасоводу који дном Балтичког мора повезује директно Русију и Немачку, заобилазећи све „препреке“ и не гасећи траку преко Украјине. „Викиликс“ је обелоданио поверљиви разговор једног немачког званичника с америчким дипломатом из јануара 2009. У том разговору Немац констатује да је „корумпирана“ Украјина сама крива за стални сукоб с Русима око гаса: откривено је 130 места на којима се гас намењен Немачкој краде…
„Рађање“ Северних токова (један и два) пратила су жестока политичка варничења и притисци. Посебно снажни из Вашингтона и запаљиви из Кијева и Варшаве. Тадашњи пољски министар одбране Радослав Сикорски упоредио је споразум немачког канцелара Герхарда Шредера и руског председника Владимира Путина с фамозним пактом између Хитлера и Стаљина… Званични Берлин је све то „мушки“ издржао. У време власти социјалдемократе Шредера и у време дуге власти конзервативне канцеларке Ангеле Меркел. Сада се ситуација драстично променила. Социјалдемократа Олаф Шолц је, уз друге радикалне заокрете, учинио и тај: ставио је на лед завршени Северни ток 2, у чију изградњу је уложено много новца (око десет милијарди евра), а у његову одбрану много дипломатске и политичке енергије. Бар до даљег – узалуд.
Садашња власт ради, упркос свему, непоколебљиво у корист сопствене штете. Вицеканцелар и министар економије Роберт Хабек признаје да ће, ако пресуши доток руског гаса, Немачка ући у деиндустријализацију: читаве индустријске бранше могу бити отписане а с њима и огроман број радних места. Чињеница коју је очигледно имао у виду раније цитирани Баварац Маркус Зедер да ће се Немачка суочити с досад највећом економском и, посебно, социјалном кризом. Мало ко се, иначе, у садашњим жучним расправама и преиспитивањима „источних грехова“ немачке спољне политике осврће на чињеницу, коју, на крају своје „реконструкције“, спомиње и „Шпигл“: да је Немачка шездесет година градила просперитет и благостање захваљујући повољном и довољном руском гасу…

[/restrict]