Vili Brant na optuženičkoj klupi

Čuvena Brantova „istočna politika“, koja je postala DNK njegove Socijaldemokratske partije i sve doskora državni rezon nemačke spoljne politike, sada se, u usijanoj medijsko-političkoj atmosferi i rusofobiji, interpretira kao pogrešna i promašena

Evropom haraju paklene vrućine, a u Nemačkoj već cvokoću: strah od „ruske zime“, suvih (i praznih) slavina kroz koje je decenijama tekao egzistencijalno važan energent, uključio je alarm. Ministar ekonomije i vicekancelar (zeleni) Robert Habek upozorava sugrađane da stižu „teška vremena“, a šef bavarske pokrajinske vlade Markus Zeder je uveren da će se zemlja suočiti s dosad „najvećom ekonomskom i socijalnom krizom“.
Sustižu se dramatična, gotovo panična, upozorenja i saveti građanima koji u zemlji blagostanja deluju groteskno. Od toga koliko minuta bi smeli da se tuširaju do blagovremene nabavke tople odeće za boravak u hladnim stanovima. Ionako dramatičnu situaciju dodatno je, uskovitlavajući političke i medijske strasti, dramatizovala najava da će 11. jula početi radovi na remontu Severnog toka. Reč je, inače, o uobičajenim godišnjim tehničkim poslovima. Ti radovi, obično, traju desetak dana. Ovo, međutim, nisu obična vremena. Ovoga puta bi to moglo da, umesto tehničkog, bude, strahuje Habek, politički remont i „dugotrajno političko održavanje“. Prevedeno na razumljiviji jezik – u političkom pokeru sa Zapadom, u koji je Berlin nevoljno uvučen, bivajući u mnogo čemu, ne samo kad su u pitanju nasušno potrebni energenti, najveća žrtva, Moskva bi, strahuje se, mogla da zavrne potpuno gasnu slavinu. A kad je reč o žrtvi, koju su Nemci prineli „ratnoj solidarnosti s Ukrajinom“ (u opticaju je opet ideja da se na tom ratištu brane nacionalna sloboda i evropske vrednosti, istovetna s onom, svojevremeno lansiranom sa zvaničnog mesta, da se to isto brani u Avganistanu!) a izvorno američkom, rigoroznom i bezuslovnom, disciplinovanju Evrope, ona nije samo ekonomska i energetska. Berlin je stavio „na led“ tek završeni Severni tok 2, čiju su gradnju, i dovršenje, branili s mnogo diplomatske energije i nepopustljive odlučnosti od žestokih pritisaka i pretnji, posebno iz Vašingtona. Inače, cevi Severnog toka 2, pune su gasa. Samo količina gasa „zarobljena“ u njima mogla bi da opskrbi potrebe sto hiljada domaćinstava čitavih godinu dana.
Ta žrtva je i politička: kancelar Šolc se odrekao ideja o novoj istočnoj politici, poput one nekadašnje (čuvene) Vilija Branta, u čijem središtu je bio nov, konstruktivan odnos s Rusijom. Ta ideja, na kojoj je u izbornoj kampanji socijaldemokratski kandidat dobio možda presudan broj glasova, unesena je i u koalicioni sporazum. Novi „vlasnik“ kancelarskog trona ponavljao je nesustalo, sve do sukoba u Ukrajini, konstataciju (i uverenje) da bez Rusije nema evropske bezbednosti. Sada je i to prebrisano. Žrtva je i ekološka. Ništa od zelene agende koja je, dobrim delom, takođe doprinela promeni vlasti u Berlinu posle neprekidne, šesnaest godina, vladavine konzervativaca i Angele Merkel. Hvatajući se, kao davljenik za slamku, nova vladajuća koalicija pokušava da nađe spas u onome što je gromoglasno otpisivala kao jeres i veliku (ne samo ekološku) opasnost: u termoelektranama (uglju) i nuklearkama. [restrict]

RASPRAVE OKO NUKLEARKI Oni koji to sada (iznuđeno i naprečac) forsiraju, u političkim i medijskim krugovima, tu ideju i inicijativu označavaju kao prkosno „zavrtanje ruku s Putinom“ – „despotu“, „diktatoru“ i „agresoru“ iz Kremlja treba staviti do znanja da Nemačka može i bez ruskog gasa. Očigledno nemoguća, ne bar tako brzo i prevratnički, misija. I kad je u pitanju vraćanje prokaženom i proteranom uglju. I kad je reč o nuklearkama. O njima se poslednjih dana rasplamsavaju žustre rasprave i uskovitlavaju stranački obojene političke strasti. One prave uočljivu raselinu i u trostranoj vladajućoj koaliciji: socijaldemokrate i zeleni neće da čuju za produženje rada preostalih nukelarki, dok su liberali tome skloni.
Nemačka je, inače, od kad je počela „atomska era“, izgradila četrdeset nuklearki. Od njih su samo tri još aktivne i „na mreži“. Iz njih se obezbeđuje (samo) šest odsto ukupne električne energije koju troši najjača privreda Starog kontinenta. Radikalan rez i udar na nuklearke (gaseći ih) napravila je vlada Angele Merkel, užasnuta onim što se dogodilo u japanskoj Fukušimi 2011. U jednoj blic akciji i vladinoj odluci zaustavljeno je sedam nuklearki. Preostale su, rekosmo, tri, čije skidanje s mreže treba da bude obavljeno 31. decembra ove godine. Energetsku „rupu“ nastalu ovim reskim činom trebalo je da popune obnovljivi izvori energije, sunce i vetar. Do toga nije došlo. Spas je pronađen u elektranama na gas. Opet, uglavnom, ruski.
Snažnom pritisku da se nuklearkama, u ovako dramatičnoj energetskoj situaciji, produži „vek trajanja“, najviše se, što je interesantno, opiru njihovi vlasnici. Oni su, upozoravaju, čitav proizvodni proces nuklearki programirali (samo) do kraja godine. Za toliko ima raspoloživog „goriva“. Markus Kreber, šef uprava energentskog džina, RVE, u čijem vlasništvu je jedna još „živa“ nuklearka, kaže da je odavno trebalo razmišljati o mogućnosti ovakve krize s Rusijom. Sad je prekasno za svaku raspravu o produženju rada nuklearki. Uz opasku da je veoma teško u kratkom roku (za to je potrebno i do osamnaest meseci) nabaviti gorivne elemente. Uz to, oni moraju biti prilagođeni svakom reaktoru. Ne može se „u reaktor gurnuti bilo kakva šipka pa gledati šta će se dogoditi“. Neko mora, upozorava Kreber, da „snosi odgovornost ako nešto pođe po zlu…“ A postoje i pravne prepreke i izričita izborna obećanja upravo sadašnje vladajuće koalicije koji dodatno otežavaju jedva utešnu ideju o nuklearkama. Prethodna vlast je donela zakon o njihovom definitivnom skidanju s mreže. Nova bi morala da donese zakon kojim se poništava obavezujuće slovo starog.

PRIČA O ZAVISNOSTI Daleko zapaljivije su, međutim, rasprave o tome kako je Nemačka došla u toliku zavisnost od ruskih energenata. U tom radikalnom preispitivanju ide se u prošlost, sve do Konrada Adenauera. Sve je počelo, konstatuje „Špigl“ u rekonstrukciji jednog „fatalnog pakta“ s đavolom (na naslovnici broja od 26. juna „hladnokrvni maher“ Putin predstavljen je kao đavo), još pedesetih godina minulog veka: komplikovani odnos u gasnom nemačko-ruskom partnerstvu, mešavina biznisa i geopolitike. Sovjetskom Savezu, energetskom džinu i tehničkom „patuljku“, bile su neophodne specijalne cevi. Nemačke čeličane su bile spremne da ih isporuče. Na scenu su (kao i minulih godina) stupili Amerikanci. Pod pritiskom Vašingtona, koji je postao posebno žestok posle podizanja Berlinskog zida, prvi (zapadno)nemački kancelar Adenauer morao je da popusti: stavio je embargo na već zaključene (unosne) poslove s Moskvom. Ni Sovjeti ni Nemci se nisu (ne toliko dugo) pomirili s tim da veliki, obostrano korisni poslovi propadnu. Svaka naredna zapadnonemačka vlada videla je u „dilu s gasom“, konstatuje „Špigl“, više šansu nego opasnost. I nije mnogo hajala na kritike, svejedno s koje strane dolazile.
Do preokreta je došlo u vreme Leonida Brežnjeva. Inženjer po obrazovanju, shvatio je koliku korist može imati ako uđe u kooperaciju s „klasnim neprijateljem“. Odnosi Moskve i Bona bili su u tom času „zatrovani“. Brežnjev je „dil“ s Nemcima predstavio kao mogućnost učvršćivanja prijateljstva, zapravo okončanje neprijateljstva. Svoju šansu su videli i u Bonu. Na scenu je stupio bliski saradnik Vilija Branta, tada šefa diplomatije u velikoj koaliciji Egon Bar, s projektom nove „istočne politike“, koja će pod Brantom, sada kancelarom, od 1969. godine postati „državni rezon“. U osnovi te politike bilo je pomirenje (usledila je serija sporazuma) s „klasnim neprijateljima“ s one, istočne, strane gvozdene zavese, usred Hladnog rata, brane koja je odvajala dva ideološki, politički i vojno resko podeljena bloka i sveta. Brantova istočna politika doneće Zapadnoj Nemačkoj veliko uvažavanje u svetu, a njemu Nobelovu nagradu za mir. Njegov čuveni gest klečanja pred spomenikom žrtvama u Varšavi pomoći će (poraženim) Nemcima da ponovo „uspravno hodaju“.
Vratimo se „Špiglovoj“ rekonstrukciji „fatalnog paktiranja“ s Moskvom. U atmosferi popuštanja, koju je donela Brantova politika, krenuli su veliki, milijarde „teški“ poslovi: nemački „Manesman“ počeo je da isporučuje specijalne cevi za (prvi) gasovod od Sibira do Bavarske. Veliki projekat finansirao je konzorcijum s Dojče bankom na čelu. Rusi su kredit otplaćivali – isporukama gasa. Prva ogromna cev otpremljena je svečano 6. jula 1970. godine. U znak nemačko-sovjetskog prijateljstva, dobila je ime „Ljudmila“.
Nemačka privreda se zahuktavala, sve više i jače „žedna“ energije. Iako je, u početku, postavljena granica od (najviše) 30 odsto koja se ne bi smela prekoračiti u nabavci energenata, nafte i gasa kako zemlja ne bi postala previše zavisna od jednog isporučioca (države), okolnosti su činile da se ta granica „preskače“ i ignoriše. Dogodilo se to posebno u vreme velike „naftne krize“ 1973. godine – Helmut Šmit je procenio da su „šeici nepouzdani“ i da su ruske „isporuke“ dovoljne i, što je svih minulih decenija Nemcima bilo posebno važno – jeftinije. Ministarstvo spoljnih poslova upozorilo je kancelara Šmita 1981. godine da energetsko partnerstvo s Moskvom zemlju čini sve zavisnijom. Kancelarovi politički i ekonomski interesi su bili „jači“: nova istočna politika bila je u to vreme veoma popularna, obezbeđivala je glasove birača, a veliki energetski poslovi doprinosili su prestižu obeju država.
Šmitov naslednik Helmut Kol nastavio je, još intenzivnije, „dil“ s Moskvom, ne hajući za upozorenja o mogućoj zavisnosti. Ne možemo biti ucenjeni, konstatovao je 1983, uz opasku da Rusi zavise (više) od nemačkih isplata. Nije se strahovalo od bilo kakvog bojkota. „Špigl“ u tom kontekstu spominje švedskog istoričara Pera Hegseliusa, dobro upućenog u ovu temu: Šveđanin nigde u sovjetskim arhivima nije našao nikakav znak i dokaz da je Moskva razmišljala o upotrebi gasa kao oružja protiv Zapada.
Vrhunac nemačko-ruskog energetskog partnerstva nastao je ulaskom Vladimira Putina u Kremlj. Tome je, makar indirektno, doprinela činjenica da su upravo Ukrajinci, u vreme dve žestoke zime, 2006. i 2009. godine prekidali isporuke ruskog gasa Nemačkoj i Evropi. Nemački interes bio je da ima sigurno i redovno snabdevanje jeftinim ruskim gasom. Tako je nastala ideja o Severnom toku, gasovodu koji dnom Baltičkog mora povezuje direktno Rusiju i Nemačku, zaobilazeći sve „prepreke“ i ne gaseći traku preko Ukrajine. „Vikiliks“ je obelodanio poverljivi razgovor jednog nemačkog zvaničnika s američkim diplomatom iz januara 2009. U tom razgovoru Nemac konstatuje da je „korumpirana“ Ukrajina sama kriva za stalni sukob s Rusima oko gasa: otkriveno je 130 mesta na kojima se gas namenjen Nemačkoj krade…
„Rađanje“ Severnih tokova (jedan i dva) pratila su žestoka politička varničenja i pritisci. Posebno snažni iz Vašingtona i zapaljivi iz Kijeva i Varšave. Tadašnji poljski ministar odbrane Radoslav Sikorski uporedio je sporazum nemačkog kancelara Gerharda Šredera i ruskog predsednika Vladimira Putina s famoznim paktom između Hitlera i Staljina… Zvanični Berlin je sve to „muški“ izdržao. U vreme vlasti socijaldemokrate Šredera i u vreme duge vlasti konzervativne kancelarke Angele Merkel. Sada se situacija drastično promenila. Socijaldemokrata Olaf Šolc je, uz druge radikalne zaokrete, učinio i taj: stavio je na led završeni Severni tok 2, u čiju izgradnju je uloženo mnogo novca (oko deset milijardi evra), a u njegovu odbranu mnogo diplomatske i političke energije. Bar do daljeg – uzalud.
Sadašnja vlast radi, uprkos svemu, nepokolebljivo u korist sopstvene štete. Vicekancelar i ministar ekonomije Robert Habek priznaje da će, ako presuši dotok ruskog gasa, Nemačka ući u deindustrijalizaciju: čitave industrijske branše mogu biti otpisane a s njima i ogroman broj radnih mesta. Činjenica koju je očigledno imao u vidu ranije citirani Bavarac Markus Zeder da će se Nemačka suočiti s dosad najvećom ekonomskom i, posebno, socijalnom krizom. Malo ko se, inače, u sadašnjim žučnim raspravama i preispitivanjima „istočnih grehova“ nemačke spoljne politike osvrće na činjenicu, koju, na kraju svoje „rekonstrukcije“, spominje i „Špigl“: da je Nemačka šezdeset godina gradila prosperitet i blagostanje zahvaljujući povoljnom i dovoljnom ruskom gasu…

[/restrict]