Српски језик и црногорски евроатлантизам
Није чудно што нова власт навjешћује промјене Општег закона о образовању и васпитању и Закона о култури, али да то ставља у контекст превазилажења националних и политичких подјела, велико је изненађење. Може ли то бити сигнал да негдје сазријева свијест да се без темељне реформе и политичко-идеолошке еманципације образовног система, Црна Гора не може избавити из анакондиног загрљаја новоцрногорске етнонационалне концепције, оличене, прије свега – у насиљу над именом српског језика, културно-историјским и духовним насљеђем и над ћирилицом?
У Споразуму новоуспостављене парламентарне већине у Скупштини Црне Горе о формирању и Приоритетима 43. Владе Црне Горе, у поглављу Нормативни приоритети за испуњавање обавеза за чланство у ЕУ, тачка 8, истиче се, као један од њених приоритета: „Ревизија затеченог стања у области просвјете и културе уз измјене и допуне Закона о култури и општег Закона о образовању и васпитању“, а полазећи – како се тамо каже – „од потребе да се у Црној Гори ријеши дубока политичка и институционална криза и превазиђу изражене националне, етничке, вјерске, политичке и социјалне подјеле“ и „успостави социјална кохезија“.Лијепа вијест, само – кад би јој се могло вјеровати. Или је ово само нечије, како би народ рекао, „испирање уста“, ради нечега и некога? Oквирна назнака да би измјене наведених закона требало да допринесу (пресудно?) „рјешавању дубоке политичке кризе“, односно „превазилажењу националне, етничке“ и других подјела у Црној Гори, упућује на закључак да би то могле бити управо одредбе везане за тзв. идентитетска питања, конкретно – питање имена наставног језика у нашим школама.
Нико из Владе није до сада у вези са овим дао било какво објашњење, али је тешко наћи било шта друго у тим законима што би могло имати већи значај за „успостављање социјалне кохезије“ у држави, осим одредаба које се односе на име језика. Међутим, још теже је вјеровати да креатори и потписници овога инстант споразума имају намјеру да их мијењају. Ни они ни њихова привремена Влада. [restrict]
Разлога за ту невјерицу је напретек:
1. Од власти која је настала од рестлова бившег ДПС режима, и у његовом загрљају, такво нешто није реално очекивати. Зато ова њена загонетна објава више личи на неку новинарску патку, или на штиво из рубрике „Вјеровали или не“ него на реалну политичку иницијативу.
2. Неопходан услов за наговијештене измјене поменутих закона био би доношење Законa о службеној употреби језика и писма, којим би се коначно регулисао статус имена српског језика и ћирилице у јавној комуникацији и школском законодавству. Ти међусобно усаглашени закони, који би, истина је, више него било шта друго допринијели успостављању „социјалне кохезије“, не могу се донијети преко ноћи ни „преко кољена“.
Као акта од посебног значаја за будућност Црне Горе, они би морали бити резултат темељне, разложне и аргументоване расправе, у коју би биле укључене водеће научне, образовне и културне институције, као и најпозванији стручњаци и ауторитети из тих области. Само тако би се дошло до формуле за решење језичког спора као исходишне тачке свих наших ововремених омраза и раскола. Та формула не може произаћи из страначких расправа нити једнократних нагодби које важе, што би се рекло – само до прве раскрснице.
3. Новоформирана власт, и када би хтјела, ту формулу, разумије се, не може пронаћи, нити то од ње ико очекује. Уосталом, од ње сви, и који је оспоравају и који је подржавају, очекују само једно – да јој истекне рок трајања. Нажалост, то није урадила (није ни покушала да уради) ни она која јој је прeтходила, а од које се то очекивало, штавише – која је то имала као превасходан задатак и од које су то тражиле стотине хиљада учесника литија током 2020. године.
4. За такве захвате потребно је, разумије се, имати и подршку у Парламенту, што, с обзиром на политичко-идеолошке оријентире, логику и интересе тамошње у НАТО силу заћорене већине, која не прихвата разлоге и којој је узалуд говорити, још увијек није могуће. Ако би, којим чудом ова, или било која друга влада садашњој већини у Парламенту предложила, на примјер, измјену чл.11 Општег закона о образовању (којим је тзв. црногорски установљен као наставни језик у овдашњем школству, а српски деградиран на ниво његовог додатног, неформалног, и функционално недефинисаног имена), без чега је сва прича о реформи школског законодавства, у наведеном контексту, беспредметна, то би аутоматски значило њен пад.
Премда се ради о одредби (изразитом примјеру тзв. невољне сегрегације) којом се, већ више од деценије, директно угрожавају основна права преко 43% школске популације у Црној Гори, и та популација излaже систематском гушењу њене језичке, културне и националне самосвијести, а све то насупрот одредбама чл. 6 и чл. 8 Устава Црне Горе, којима се јемчи „неповредивост права и слободе“, и забрањује „свака непосредна или посредна дискриминација“, већина посланика у данашњем сазиву парламента, како оних из тренутно окупљене већине тако и дио њих из опозиционих клупа, али и двије трећине чланова Владе, напросто, не жели ни да чује за такву иницијативу. За нас је то давно завршена ствар и само непоправљиве незналице могу поново да покрећу таква питања. Тo би био њихов коначан одговор.
Тако да парола о „успостављању владавине права“, којом даноноћно са ТВ екрана машу новонаречени премијер и чланови његове Владе, дјелује, макар што се ових питања тиче, најблаже речено смијешно, да не кажем – цинично. О каквој владавини права, се може говорити, ако се не смије ни поменути, а камоли зауставити озакоњена дискриминација у школским учионицама?!
5. И када би имала на располагању цијели четворогодишњи мандат, а камоли непуну годину, ова власт ништа важно и коријенито у области образовања и културе, што би водило превазилажењу националних, етничких итд. подјела и „успостављању социјалне кохезије” у ЦГ, не би могла учинити. Не само што не би могла него што јој то није ни накрај памети.
Изјаве премијера Абазовића да му се „гаде“ спорови око идентитетских питања, и да ће се они, као фактор нестабилности, угасити сами од себе када се ријеше проблеми са криминалом и корупцијом, успостави владавина права у држави, побољшају услови живота и подигне животни стандард грађана, показује, најблаже речено, неозбиљност у приступу несумњиво главном дестабилизујућем фактору у држави. И још горе – суштинско неразумијевање драме народа којим би да управља и чији би живот да уређује по књишким узусима и постулатима.
Логички неодрживом тезом да постоје идентитетски спорови, наводно, мотивисани спољним, економским и другим ефемерним факторима, али проблем сам по себи не постоји, конкретније речено: кад људи буду имали плату 1.000 евра (што ће им његова Влада ускоро обезбиједити?), биће им свеједно ко су, одакле су и како се зове језик којим говоре, премијер не само што банализује цијелу ствар него и вријеђа достојанство народа на чијем челу се нашао.
А шта ако и када не буде те плате? И како ће се успоставити владавина права ако се не демонтира генератор неправде, уграђен у темеље правног поретка и образовног система, с циљем да разори и ликвидира историјско памћење, националну свијест, културу и духовност народа који је стварао, бранио и вјековима духовно, културно и морално, утврђивао Црну Гору?
Уважени премијер као да се угледао на кадију Хаџи-Али Медовића из „Горског вијенца“ па је „с краја почео тањега“. Кнез Роган би му читко отписао: „Предсједниче, ти не угонета, око шта се ово завадило“, и све што слиједи из „Вијенца“. Премијер јесте и мудар и књижеван, али – „потежа“ је ово загонетка. У књигама, чини се, за њу нема одговора.
Нити су криминал ни корупција, а ни сиромаштво грађана узроковали националну подјелу овдашњег већинског народа на два међусобно супротстављена табора, него су све те и многе друге девијације директна посљедица ове, од стране бившег ДПС режима циљано изазване подјеле, која, као системска болест, разједа, умртвљује и понижава Црну Гору – и морално, и културно и економски, више од двије деценије.
Зна уважени премијер да је то тако, као што зна и да се болест не отклања лијечењем посљедица него узрока, али он има другу мисао, рекло би се – и својеврсну месијанску опсесију, не само да сачува него и да учврсти наслијеђено, дводеценијским идентитетским инжењерингом произведено стање. И да на загрнутим и НАТО ваљцима поравњеним развалинама њене српске историје, подигне зграду нове Црне Горе, у чији ће темељ, као знак будуће хармоније између Срба и Црногораца, узидати ктиторску повељу Европске уније, исписану тзв. црногорским језиком и латиничним писмом.
ЦРКВА И ЈЕЗИК Иако никада није тако схваћено, језичко питање у Црној Гори показало се комплекснијим и осјетљивијим и од црквеног питања, за које се, ипак, нашло рјешење. Било је могуће промијенити спорне одредбе Закона о слободи вјероисповијести, али одредбе Општег закона о образовању које се односе на име наставног језика и наставног предмета за језик и књижевност – није могуће. Народ није мање увријеђен насиљем над именом свог језика него што је био када се тo исто радило над његовом Црквом. Међутим, његов глас о томе није се чуо на прави начин и у право вријеме. Дат на располагање политичким странкама, и мутиран у страначким миксетама, губио је и смисао и снагу и, углавном, испоручиван јавности као подршка страначкој јагми око посланичких мандата. То је, годинама, пасивизирало народ у односу на многа важна, па и jезичко питање, што срећом Црква није дозволила када је народ, на њен позив, устао против Закона о слободи вјероисповијести, па се његов глас први пут пројавио без посредника. Пројавио се у дјелу, а не у страначким интерпретацијама.
Онај тихи ход у литијама, сатима и километрима, по киши и снијегу, кроз намете и кроз мећаву, то је био глас народа, нечујан, а свакоме јасан. Далеко се чуо и добро разумио. И уважио, разумије се. Ту просту лекцију политичке странке, нажалост, још нијесу научиле. Или неће да је науче. Црква се, премда најпоузданији његов чувар кроз вјекове, није могла на исти начин укључити у спор око насиља над именом српског језика.
Овим питањем истински су се бавили само појединци из културе, науке и образовања, две-три научне институције и свега неколико овдашњих националних организација. Баве се и даље – издају књиге и часописе, пишу текстове и оснивају медије, организују трибине, округле столове и симпозијуме, али политичке странке не показују за то скоро ни најмање интересовање. Иако је питање имена језика некада била једна од главних тачака у њиховим програмима и једна од главних тема у вријеме предизборних кампања, оне су о томе одавно заћутале. Па и када понеки њихов представник у Скупштини, или гдје друго изусти нешто на ту тему, чини то иза зуба – тек толико да би што казао, али да га нико не чује.
Зашто се онда оваква клаузула нашла у коалиционом споразуму за формирање мањинске владе и то са статусом осмог од 15, како се тамо каже, „потпуних нормативних приоритети 43. Владе за испуњавање обавеза за чланство у ЕУ“, по чијем наређењу и по каквој нагодби? Да ли се ради о неком страначком гафу, или се ипак почело негдје размишљати о овом питању, макар колико да се зна да оно постоји, можемо само да нагађамо.
Али једно је сигурно: националне подјеле Хаџи-Али Медовића се не могу „превазићи“, нити се може „успоставити социјална кохезија“ у овој држави све док се имену српског језика и ћирилици не врати институционално достојанство какво заслужују по основу конститутивне улоге у настанку и опстанку историјске Црне Горе. Све до тада преко 43 процента њених грађана сматраће се дискриминисаним и пониженим у својој држави.
Такође, без измјене одредаба о имену наставног језика, као и имена наставног предмета за језик и књижевност у нашeм школском законодавству не могу се израдити ваљани наставни програми и уџбеници, ослобођени од политичко-идеолошких и дискриминаторских садржаја и тенденција градитеља тзв. новоцрногорског језичког идентитета. Ако ли тога не буде, о каквим се важним измјенама Закона о култури и Општег закона о образовању и васпитању може говорити?
Па ипак, језичко питање у Црној Гори мораће се кад-тад ријешити. Кao несумњиво главни дестабилизујући фактор у свим областима друштвеног живота (култури, образовању, политици…), и једино што нас суштински дијели, оно је, прије свега, питање наше савјести и одговорности пред потомством. Хоћемо ли, због наших страначких пизми и сопственог грабежлука, оставити отвореном ту шахту, из које куља сичан новоцрногорске етнонациоманије, као најтежу подвалу будућим генерацијама?
РЕФОРМА ИЛИ РЕГЕНЕРАЦИЈА? Црној Гори не би ништа донијела још једна узгредна реформа, односно поправка школског законодавства по принципу „исто то само мало друкчије“ или: гдје је прокапало да мало закрпимо. Таквих поправки било је напретек, током посљедњих неколико деценија, и након сваке, стање је бивало горе од ранијег. Наше школство толико је идеолошки оштећено, у коријену, у бићу свом, да се не може поправити (реформисати), посебно не неколиким, на брзину уприличеним, законским и страначки мотивисаним рјешењима.
Умјесто крпљевина, које само продужују његову агонију, а тиме и агонију друштва у цјелини, потребна је његова цјеловита функционална обнова (регенерација) на сопственим, сигурним, духовним, моралним и историјским темељима и вриједностима, а не копирањем туђих модела и буквалним крађама и преписивањима туђих курикулума, као што је рађено приликом реформи 2017. године.
Да бисмо излијечити нашу школу и да би она излијечила нас, морамо се вратити на раскрсницу из које смо кренули погрешним путем. И да се не плашимо враћања у прошлост, у најдубљу прошлост – до коријена сваке наше ријечи. Да чујемо шта нам оне казују, а не да слушамо шта нам говоре и чему нас уче политичари. За то је потребно, неизоставно потребно, да у свим школама и на свим нивоима образовања вратимо одговарајући значај и улогу све запостављенијим, не само код нас, хуманистичким и друштвеним наукама „које у човјеку развијају човјечност”, међу њима и вјеронауци, односно теологији, а све с највишим и крајњим циљем и смислом цјелокупног васпитно-образовног процеса – развијања код младих генерација „бриге за душу и жудње за истином”.
Нажалост, ми смо, насупрот томе, деценијама, запостављајући сопствено духовно насљеђе, слиједили вулгарно схваћенa начелa секуларног образовања и прагматизма. Зато све више тонемо у најтежу друштвену болест – у „равнодушност према истини“, друкчије речено – губимо способност не само културно-историјске него и моралне оријентације, у крајњем – разликовања добра и зла. Од те болести НАТО не помаже!