ИМА ЛИ МЕСТА РЕЛИГИЈИ У ОБРАЗОВАЊУ? УНУЦИ И ВЕРОНАУКА

Без веронауке се не може ни Црква нападати, доказују нам из дана у дан људи који основне ствари не знају о ономе што желе да критикују, али су уверени да могу да пљуну. Драгољуб Петровић демонстрира да ни Факултет драмских уметности не гарантује да ћете знати шта је прави, а шта лажни Гандијев цитат

Новосадски новинар и документариста Александар Рељић снимио је пре неколико година одличан документарни филм „Унук“ (Енкел) о сусрету и пријатељству Рајера Хеса, унука заповедника Аушвица Рудолфа Хеса, и бивше логорашице из те фабрике смрти Еве Мозес Кор, која је Рајнера симболично усвојила као свог унука и с којим је потписала завет о заједничкој борби против расизма, антисемитизма и ксенофобије. Овај оптимистични филм, иако је окосница његове приче једна од најгорих ствари која се човечанству десила, указује да се зло не мора преносити крвљу, да ивер може пасти и мало даље од кладе, и да потомци могу бити другачији од својих родитеља и даљих предака. Рајнер Хес није усамљени пример тога у Немачкој, иако је овај човек касније осуђен за проневеру. Многи су се Немци одрекли заоставштине својих нацистичких родитеља или даљих предака. Никлас Франк, на пример, опширно је писао о злочинима свог оца Ханса Франка, који је био генерални гувернер окупиране Пољске. Или Мартин Адолф Борман, син Хитлеровог шефа кабинета Мартина Бормана, дефакто другог човека Трећег рајха, који је постао католички свештеник и ишао да помаже људима у Конгу, али је касније оптужен за сексуално злостављање дванаестогодишње девојчице. Имали смо сличан пример и код нас, само неупоредиво честитији. Српски писац и дисидент из времена комунизма Момчило Селић је прошао голготу због критике комунистичког система, укључујући и дела свог оца, високог функционера Удбе Владете Селића.

 

САМОРЕКЛАМА Зашто подсећамо на ове (драстичне) примере? Јер верујемо да позивање на претке заиста може бити двосекли мач и да би се, кад год је то могуће, требало уздржати од тога. Посебно када се тако нешто крајње патетично користи да би се себи дао некакав кредибилитет, или аура непристрасности. Могуће чак и да би се такав статус злоупотребио, као што је то био случај с Рајнером Хесом. Хесовим путем је, чини се, кренуо главни и одговорни уредник листа „Данас“ Драгољуб Петровић у колумни о „залима“ веронауке под насловом „Спреман за ломачу патријарха Порфирија“. „Веронаука или Грађанско? – питали су брачни пар Петровић у два наврата када су нам деца била пред тим библијским изазовом – изабрати Веронауку или Грађанско васпитање у школи – те за мене, унука Драгог Милојковића, директора патријаршијске управне канцеларије у време патријарха Германа, праунука проте Радивоја, свештеника Цркве светог Ђорђа на Чукарици, који се после замонашио и упокојио Господу као архимандрит Рафаило те сахрањен у крипти манастира Ваведење на Топчидеру, и унука проте Синише Петровића, пароха села Каран код Ужица, дилеме није било“, наводи Петровић истичући да се у име своје деце одлучио, наравно, за грађанско васпитање. „Па су наша деца ишла на Грађанско, чиме сам се, верујем, кандидовао за носиоца листе патријарха Порфирија за спаљивање на ломачи особа које децу скрећу са пута духовног спасења и усмеравају да уче Грађанско васпитање“, пише он. У величању самога себе и набијању себи кредибилитета како он има права да пљује по веронауци, јер је унук, Петровић иде и корак даље па истиче како га је давне 1971. крстио „прота Бердић из цркве Светог Марка“ уз кумовање Драгана Николића, те да свештеника после тога „нико није стрељао“. „Истина, не постоје прецизни подаци колико је људи стрељано зато што су се крстили или славили славу усред владавине Савеза комуниста Југославије, али према непрецизним подацима није стрељан – нико“, додаје он заборављајући да је тај СКЈ само у Црној Гори од 200 предратних свештеника стрељао њих 182, укључујући и митрополита Јоаникија (Липовца) којем се ни гроб не зна.

КАМЕЊЕ НА ПАТРИЈАРХА Унука Дражу је на ово саморекламерство навело упозорење патријарха српског Порфирија на, према њему, незавидан положај веронауке као предмета у српским школама и информације о томе да директори појединих школа своје ученике одвраћају од похађања тог предмета. Нажалост, није овде у питању само пуко саморекламерство него ту постоје озбиљне задње намере и представљање верника Српске православне цркве и Цркве у најгорем могућем светлу, односно као „будала“, како то пише Петровић. „Иако је свака будала од хришћанских врлина имала једино крст на ретровизору, евентуално крстачу обешену о врат, црква је сваку будалу прихватала под своје окриље, што јесте хришћански, ал’ није паметно. А ни педагошки. О слободним црквеним педофилима да и не причамо“, наводи он истичући да су услуге свештеника данас скупље од услуга водоинсталатера. У свој својој неоригиналности, Петровић у критици Цркве није могао да смисли ништа интелигентније од питања „тарифа“ или мита о томе како „паркинг испред Патријаршије више личи на изложбени салон аудија“. Добро је да није повукао и изанђали аргумент „а децу лечимо СМС-овима“. Него, није ли се Петровић запитао како би преживели његов деда и прадеда, укључујући и њихове породице, да није било тих „тарифа“? Сматра ли да и водоинсталатер треба да бесплатно „одгушује судопере“, а за храну својој деци да нешто ради у „слободно време“?
Да ли се он, пошто је, за разлику од својих предака „попова-лопова“, открио грађанску честитост, одрекао дедовине стечене на овај беспризоран начин? Ту се ради о истом лицемерју какво карактерише и немачке еколошке и социјалне ратнице сестре Луизу Нојбауер и Карлу Ремцма, које у свој поход против зала овога света крећу из луксузних вила које им је обезбедило наслеђе породице Ремцма чије је темеље поставио СС штандартенфирер (пуковник) Филип Фирхтенгот Ремцма, родоначелник дуванског гиганта који данас обрће пет милијарди евра годишње. Или су можда сви други попови – лопови, само његови преци нису, па је од њих наследио једино честитост?
У реду би била његова критика Цркве када би била честита као што он мисли да јесте, али да су ту ствари сумњиве, указује следећи пасус његовог текста: „Када смо ономад у Данасу уочи Ускрса објавили Гандијев цитат Истина, а не Бог, нема турбо православног хришћанина са Инстаграма, Твитера или Фејсбука који нам није претио само њима знаним светосавским обичајем, убиством, иако је појединцима који су нам претили тешко било објаснити чак и да разликују Гандија од Гадафија (неки су тврдили да смо на Велики петак цитирали Моамера а не Махатму), а још теже да убијање нема везе са хришћанством.“ Аутор ових редова је, када се појавио спорни цитат Махатме Гандија, мислио да се ради о аљкавости, или незнању неког уредничића у листу „Данас“. Данас, после колумне Драже Петровића, јасно је да то није случај и да је тај човек, да се послужимо његовим речником, или будала, или покварен. 08Тачан цитат Махатме Гандија гласи „Истина је Бог“, а да се Унук потрудио мало (скроз овлаш) да се позабави Гандијевом филозофијом, лако би нашао да је за Гандија сатја (истина) Бог којег је он, у складу са својим хиндуистичким веровањима, објашњавао као „Брамана“ – свеобухватног битка који је основа свих бића, материја, времена и простора и свега постојећег. Према Николасу Гриру, професору на универзитету у Ајдаху, Ганди је под тиме подразумевао јединство Бога и људи. Какав је Ганди однос имао према Богу, најбоље указује следећи цитат из његове књиге „Мој живот је моја порука“: „Ја знам да ја не могу ништа. Бог може све. О Боже, учини ме својим оруђем и користи ме како ти је воља.“ Штавише, Ганди је имао и књигу „Истина је Бог“ у којој се наводи: „Са онима који кажу да је Бог Љубав, рекао бих – Бог је Љубав. Али дубоко у себи говорио бих да, иако је Бог Љубав, Бог је изнад свега Истина. Ако је људском језику могуће да да пун опис Бога, дошао сам до закључка да је, за мене, Бог Истина.“
Петровић не само да није (не својом кривицом) имао могућност да у школи похађа веронауку него испада да има и друге озбиљне рупе у образовању, или је заиста толико покварен да у Гандијев цитат свесно и намерно убаци један зарез и једно „ј“ замени словом „н“, што не желимо да верујемо. И онда би логично било да не жели да и његова деца буду у ситуацији да не знају, па да их, ако им добро мисли, упише на веронауку, да нешто науче, слагали се с тим, или не, веровали у то, или не. У том случају би вероватно били макар мало поткованији за критику Цркве од њега самог, од Златоја Мартинова који појма нема шта је причешће, или аутора скаредног документарног филма против епископа бачког Иринеја (Буловића) који не знају разлику између литије и литургије. А грађанско васпитање… Да се ђубре баца у канту и да се каже „молим“ и „хвала“ требало би пре свега да се учи у породици.