IMA LI MESTA RELIGIJI U OBRAZOVANJU? UNUCI I VERONAUKA

Bez veronauke se ne može ni Crkva napadati, dokazuju nam iz dana u dan ljudi koji osnovne stvari ne znaju o onome što žele da kritikuju, ali su uvereni da mogu da pljunu. Dragoljub Petrović demonstrira da ni Fakultet dramskih umetnosti ne garantuje da ćete znati šta je pravi, a šta lažni Gandijev citat

Novosadski novinar i dokumentarista Aleksandar Reljić snimio je pre nekoliko godina odličan dokumentarni film „Unuk“ (Enkel) o susretu i prijateljstvu Rajera Hesa, unuka zapovednika Aušvica Rudolfa Hesa, i bivše logorašice iz te fabrike smrti Eve Mozes Kor, koja je Rajnera simbolično usvojila kao svog unuka i s kojim je potpisala zavet o zajedničkoj borbi protiv rasizma, antisemitizma i ksenofobije. Ovaj optimistični film, iako je okosnica njegove priče jedna od najgorih stvari koja se čovečanstvu desila, ukazuje da se zlo ne mora prenositi krvlju, da iver može pasti i malo dalje od klade, i da potomci mogu biti drugačiji od svojih roditelja i daljih predaka. Rajner Hes nije usamljeni primer toga u Nemačkoj, iako je ovaj čovek kasnije osuđen za proneveru. Mnogi su se Nemci odrekli zaostavštine svojih nacističkih roditelja ili daljih predaka. Niklas Frank, na primer, opširno je pisao o zločinima svog oca Hansa Franka, koji je bio generalni guverner okupirane Poljske. Ili Martin Adolf Borman, sin Hitlerovog šefa kabineta Martina Bormana, defakto drugog čoveka Trećeg rajha, koji je postao katolički sveštenik i išao da pomaže ljudima u Kongu, ali je kasnije optužen za seksualno zlostavljanje dvanaestogodišnje devojčice. Imali smo sličan primer i kod nas, samo neuporedivo čestitiji. Srpski pisac i disident iz vremena komunizma Momčilo Selić je prošao golgotu zbog kritike komunističkog sistema, uključujući i dela svog oca, visokog funkcionera Udbe Vladete Selića.

 

SAMOREKLAMA Zašto podsećamo na ove (drastične) primere? Jer verujemo da pozivanje na pretke zaista može biti dvosekli mač i da bi se, kad god je to moguće, trebalo uzdržati od toga. Posebno kada se tako nešto krajnje patetično koristi da bi se sebi dao nekakav kredibilitet, ili aura nepristrasnosti. Moguće čak i da bi se takav status zloupotrebio, kao što je to bio slučaj s Rajnerom Hesom. Hesovim putem je, čini se, krenuo glavni i odgovorni urednik lista „Danas“ Dragoljub Petrović u kolumni o „zalima“ veronauke pod naslovom „Spreman za lomaču patrijarha Porfirija“. „Veronauka ili Građansko? – pitali su bračni par Petrović u dva navrata kada su nam deca bila pred tim biblijskim izazovom – izabrati Veronauku ili Građansko vaspitanje u školi – te za mene, unuka Dragog Milojkovića, direktora patrijaršijske upravne kancelarije u vreme patrijarha Germana, praunuka prote Radivoja, sveštenika Crkve svetog Đorđa na Čukarici, koji se posle zamonašio i upokojio Gospodu kao arhimandrit Rafailo te sahranjen u kripti manastira Vavedenje na Topčideru, i unuka prote Siniše Petrovića, paroha sela Karan kod Užica, dileme nije bilo“, navodi Petrović ističući da se u ime svoje dece odlučio, naravno, za građansko vaspitanje. „Pa su naša deca išla na Građansko, čime sam se, verujem, kandidovao za nosioca liste patrijarha Porfirija za spaljivanje na lomači osoba koje decu skreću sa puta duhovnog spasenja i usmeravaju da uče Građansko vaspitanje“, piše on. U veličanju samoga sebe i nabijanju sebi kredibiliteta kako on ima prava da pljuje po veronauci, jer je unuk, Petrović ide i korak dalje pa ističe kako ga je davne 1971. krstio „prota Berdić iz crkve Svetog Marka“ uz kumovanje Dragana Nikolića, te da sveštenika posle toga „niko nije streljao“. „Istina, ne postoje precizni podaci koliko je ljudi streljano zato što su se krstili ili slavili slavu usred vladavine Saveza komunista Jugoslavije, ali prema nepreciznim podacima nije streljan – niko“, dodaje on zaboravljajući da je taj SKJ samo u Crnoj Gori od 200 predratnih sveštenika streljao njih 182, uključujući i mitropolita Joanikija (Lipovca) kojem se ni grob ne zna.

KAMENJE NA PATRIJARHA Unuka Dražu je na ovo samoreklamerstvo navelo upozorenje patrijarha srpskog Porfirija na, prema njemu, nezavidan položaj veronauke kao predmeta u srpskim školama i informacije o tome da direktori pojedinih škola svoje učenike odvraćaju od pohađanja tog predmeta. Nažalost, nije ovde u pitanju samo puko samoreklamerstvo nego tu postoje ozbiljne zadnje namere i predstavljanje vernika Srpske pravoslavne crkve i Crkve u najgorem mogućem svetlu, odnosno kao „budala“, kako to piše Petrović. „Iako je svaka budala od hrišćanskih vrlina imala jedino krst na retrovizoru, eventualno krstaču obešenu o vrat, crkva je svaku budalu prihvatala pod svoje okrilje, što jeste hrišćanski, al’ nije pametno. A ni pedagoški. O slobodnim crkvenim pedofilima da i ne pričamo“, navodi on ističući da su usluge sveštenika danas skuplje od usluga vodoinstalatera. U svoj svojoj neoriginalnosti, Petrović u kritici Crkve nije mogao da smisli ništa inteligentnije od pitanja „tarifa“ ili mita o tome kako „parking ispred Patrijaršije više liči na izložbeni salon audija“. Dobro je da nije povukao i izanđali argument „a decu lečimo SMS-ovima“. Nego, nije li se Petrović zapitao kako bi preživeli njegov deda i pradeda, uključujući i njihove porodice, da nije bilo tih „tarifa“? Smatra li da i vodoinstalater treba da besplatno „odgušuje sudopere“, a za hranu svojoj deci da nešto radi u „slobodno vreme“?
Da li se on, pošto je, za razliku od svojih predaka „popova-lopova“, otkrio građansku čestitost, odrekao dedovine stečene na ovaj besprizoran način? Tu se radi o istom licemerju kakvo karakteriše i nemačke ekološke i socijalne ratnice sestre Luizu Nojbauer i Karlu Remcma, koje u svoj pohod protiv zala ovoga sveta kreću iz luksuznih vila koje im je obezbedilo nasleđe porodice Remcma čije je temelje postavio SS štandartenfirer (pukovnik) Filip Firhtengot Remcma, rodonačelnik duvanskog giganta koji danas obrće pet milijardi evra godišnje. Ili su možda svi drugi popovi – lopovi, samo njegovi preci nisu, pa je od njih nasledio jedino čestitost?
U redu bi bila njegova kritika Crkve kada bi bila čestita kao što on misli da jeste, ali da su tu stvari sumnjive, ukazuje sledeći pasus njegovog teksta: „Kada smo onomad u Danasu uoči Uskrsa objavili Gandijev citat Istina, a ne Bog, nema turbo pravoslavnog hrišćanina sa Instagrama, Tvitera ili Fejsbuka koji nam nije pretio samo njima znanim svetosavskim običajem, ubistvom, iako je pojedincima koji su nam pretili teško bilo objasniti čak i da razlikuju Gandija od Gadafija (neki su tvrdili da smo na Veliki petak citirali Moamera a ne Mahatmu), a još teže da ubijanje nema veze sa hrišćanstvom.“ Autor ovih redova je, kada se pojavio sporni citat Mahatme Gandija, mislio da se radi o aljkavosti, ili neznanju nekog uredničića u listu „Danas“. Danas, posle kolumne Draže Petrovića, jasno je da to nije slučaj i da je taj čovek, da se poslužimo njegovim rečnikom, ili budala, ili pokvaren. 08Tačan citat Mahatme Gandija glasi „Istina je Bog“, a da se Unuk potrudio malo (skroz ovlaš) da se pozabavi Gandijevom filozofijom, lako bi našao da je za Gandija satja (istina) Bog kojeg je on, u skladu sa svojim hinduističkim verovanjima, objašnjavao kao „Bramana“ – sveobuhvatnog bitka koji je osnova svih bića, materija, vremena i prostora i svega postojećeg. Prema Nikolasu Griru, profesoru na univerzitetu u Ajdahu, Gandi je pod time podrazumevao jedinstvo Boga i ljudi. Kakav je Gandi odnos imao prema Bogu, najbolje ukazuje sledeći citat iz njegove knjige „Moj život je moja poruka“: „Ja znam da ja ne mogu ništa. Bog može sve. O Bože, učini me svojim oruđem i koristi me kako ti je volja.“ Štaviše, Gandi je imao i knjigu „Istina je Bog“ u kojoj se navodi: „Sa onima koji kažu da je Bog Ljubav, rekao bih – Bog je Ljubav. Ali duboko u sebi govorio bih da, iako je Bog Ljubav, Bog je iznad svega Istina. Ako je ljudskom jeziku moguće da da pun opis Boga, došao sam do zaključka da je, za mene, Bog Istina.“
Petrović ne samo da nije (ne svojom krivicom) imao mogućnost da u školi pohađa veronauku nego ispada da ima i druge ozbiljne rupe u obrazovanju, ili je zaista toliko pokvaren da u Gandijev citat svesno i namerno ubaci jedan zarez i jedno „j“ zameni slovom „n“, što ne želimo da verujemo. I onda bi logično bilo da ne želi da i njegova deca budu u situaciji da ne znaju, pa da ih, ako im dobro misli, upiše na veronauku, da nešto nauče, slagali se s tim, ili ne, verovali u to, ili ne. U tom slučaju bi verovatno bili makar malo potkovaniji za kritiku Crkve od njega samog, od Zlatoja Martinova koji pojma nema šta je pričešće, ili autora skarednog dokumentarnog filma protiv episkopa bačkog Irineja (Bulovića) koji ne znaju razliku između litije i liturgije. A građansko vaspitanje… Da se đubre baca u kantu i da se kaže „molim“ i „hvala“ trebalo bi pre svega da se uči u porodici.