ORVEL U PRAKSI

Ideološke permutacije u engleskom jeziku

Moj jezik je moja domovina, govorio je portugalski pesnik Fernando Pesoa. Pesoa je bio pesnik dok je Maks Vajnrajh, na primer, bio sociolingvista koji je uočio da je razlika između jezika i dijalekta u tome što jezik ima pešadiju i mornaricu a dijalekat nema. Jezik, dakle, ne kao domovina i splet osećanja već kao gruba politička svakodnevica

Da bismo našli potvrdu Vajnrajhove teze, ne treba da idemo daleko. Uporedimo samo Apeninsko poluostrvo s Balkanom. Apeninci su se 1861. ujedinili u Italiju i proglasili toskanski jezik, današnji italijanski, za zvanični državni jezik. Svi drugi, a ima ih na desetine, jesu dijalekti. Balkan se razjedinio 1991. i sada tu imamo jezika tačno koliko ima država, odnosno vojski. No to ne znači da portugalski pesnik nije bio u pravu, naprotiv, jezik je usko povezan s pitanjima ličnog identiteta pojedinca.
Promene u jeziku nastaju postepeno. Kao što reka polako podriva svoje obale i menja tok svog korita, tako se i jezik postepeno menja, gotovo neprimetno kada se posmatra iz perspektive pojedinaca. S vremena na vreme se sakupe gramatičari i konstatuju te promene i napišu novi pravopis da te promene i ozvaniče. To se zove opisna gramatika. Postoji i ona normativna gramatika, gde članovi dotične akademije imaju ovlašćenja da propisuju kako ćemo pisati ili govoriti. Tako, na primer, Španci ne vole tuđice, pa njihova akademija propisuje da se čuvena američka kulinarska poslastica „hot dog“ zove „perrito caliente“ – vrući pas (deminutiv)! Preveli ljudi bukvalno s engleskog.

JEZIČKE REVOLUCIJE Sasvim je druga situacija kada se jezik menja u turbulentna vremena iz političkih ili ideoloških razloga. Francuski revolucionari su avgusta 1789. godine doneli Deklaraciju o pravima čoveka i građanina (Déclaration des droits de l’homme et du citoyen) koja je promovisala princip zajedničkog jezika. Do tada je Francuska bila lingvistički rasparčana i zajednički jezik je trebalo da zagarantuje podjednaka prava svim građanima. Što će nekoliko vekova kasnije potvrditi i francuski predsednik Nikola Sarkozi (2007) poklikom: „Francuska je jedan jezik!“
Ruska revolucija je, takođe, donela promene u jeziku. Narodni komesarijat za obrazovanje kojem je predsedavao čuveni Anatolij Lunačarski je decembra 1917. doneo uredbu kojom se novi pravopis uvodi u škole i državne institucije uključujući tu i izdavače i štamparije s početkom od 1. januara 1918. godine.
Zašto se osvrćemo na revolucije i kakve one veze imaju s našom današnjom situacijom? Evo ovako: neizostavna komponenta gorespomenutih revolucija je bila nasilje. Jezivo nasilje. Potoci, reke krvi, masovna ubistva, progoni, građanski ratovi, pa onda još više nasilja na svim nivoima društva. Znači, ako se mi sad ovde na Zapadu osvrnemo oko sebe, videćemo da krvoprolića po ulicama nema, nema tih prepoznatljivih naznaka oružanih pobuna. Ali se jezik, ipak, menja. Ne kao što voda podriva svoje obale i menja tok tokom nekoliko vekova već preko noći, ukazima i ideološki motivisanim aktivizmom i nasiljem koje bismo mogli da nazovemo birokratskim – (ne)kultura poništavanja, na primer.
Počnimo od zamenica. Sada je u anglosaksonskim zemljama zavladala moda da pripadnici određenih manjina poput trans ili LGBT+ populacije, da navedemo samo neke, i njihove akademske i intelektualne perjanice tvrde da je ljudski pol uslovljen društvenim prilikama i nije biološki određen. Znači, svako može biti muškarac ili žena ili još neki od desetina priznatih polova (broj raste). S obzirom na takvu situaciju, jezik je potencijalno fobičan, to jest može da diskriminiše članove ovih populacija. Kad kažem „on“, „ona“ ili „ono“, to diskriminiše ostale rodove. Rešenje je nađeno u tome da svako može sebi lepo da izabere zamenice. Engleski jezik nema srednji rod, tako da je samo he/his (muški), odnosno she/her (ženski rod) – on/njegovo, na primer.

[restrict]

Postaje, dakle, uobičajeno, u Americi sasvim, a ovde u Britanije sve više, da se u porukama elektronske pošte, ispod imena i titule stave i ove zamenice. Ko nema svoje privatne zamenice stavi ove staromodne i to u znak podrške osobama koje ne spadaju u tradicionalnu podelu polova na muško i žensko.
Da ne bi zaostajao za kolegama u akademskom svetu preko bare, pa i ovde na Ostrvu, i vaš dopisnik je rešio da sebi dodeli nove zamenice i da ih stavi ispod imena i titule. Glase ovako – kuku/lele. Ćirilicom. Ispod toga ima još jedan red naslovljen pronunciation (izgovor) – kuku/lele. Čekamo sad da vidimo ko će prvi upotrebiti nove zamenice. Tom junaku(-inji) ideološkog pregalaštva i političke korektnosti ovde ćemo posvetiti čitav jedan tekst.
U međuvremenu se kanadski profesor Džordan Piterson usprotivio ovoj ideologiji zamenica, jer smatra da državni organi ne treba da se bave jezikom i da određuju naš način govora i pisanja. Njegova nastojanja da se suprotstavi ovim i drugim liberalnim akrobacijama su nagrađena time, između ostalog, što je jedan od koledža na Univerzitetu u Kembridžu pre nekoliko godina povukao poziv da bude gostujući profesor. Nepravda je ispravljena ove godine kada je pozvan da ipak govori na dotičnom univerzitetu.
Posle zamenica mogu na red da dođu i imenice. Mankind (man – muškarac), čovečanstvo, imenica koju treba izbegavati – preporučujemo humankind (human – ljudi, uopšteno). No nije to ništa čudno, takvi su zakoni doneseni već i u zemlji Srbiji. Čitamo sve kako je jedan muškarac nekoga prebio, drugi se napio, treći se udavio. Čoveka više nigde nema, sve sam muškarac do muškarca.
Ove su promene, dakle, politički poželjne, ideološki ispravne i horde komesara su se rastrčale po terenu da se postaraju da se to sve lepo sprovede. Čitali su ovi novi revolucionari Marksa, nego šta. Jedanaesta teza o Fojerbahu – Do sada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Filozofi su se latili akcije i mutirali u revolucionare. Oni prvi mašu perom, a ovi drugi mačem. Razlika je velika, složićete se, a posledice mogu biti i pogubne.

JEZIČKA SUBVERZIJA Pomenuli smo nekoliko institucionalizovanih promena, politički vrlo podobnih, s gledišta vladajućih struktura. No da pogledamo sada neke spontane lingvističke reakcije na ideološke pritiske.
Evo, na primer, povodom ove nesrećne ukrajinske situacije pratimo mnoge nezavisne izvore informacija i komentara, a jedan od njih je i Džejkob Drajzen, bivši američki marinac koji odlično govori ruski i koji se razume i u rusku vojsku i strategiju. Džejkob piše svoj blog (The Dreizin Report) već godinama, tako da je prošao kroz nekoliko faza tokom kojih je bilo bitno „zamaskirati“ tekst kako ga automatski pretraživači ne bi zatekli u nedelu krivomišljenja.
Situacija broj jedan – američki izbori na kojima je pobedio Džo Bajden. Naš vrli bloger je republikanac po opredeljenju i, što se njega tiče, veseli Džo i demokrate su izbore pokrali. To se u novopravopisu ovako piše: stoh-LLeNN ellek-shUn. Ili po starom pravopisu: stolen election, pokradeni izbori. U Americi je, vidimo, zabranjeno dovoditi u sumnju ishod izbora, a Džejkob (i ne samo on) je doskočio veštačkoj inteligenciji Gugl i Tviter provenijencije tako što se opredelio za jednu slobodniju verziju fonetskog načina pisanja. Možemo čak i primetiti da je za one koji ne poznaju engleski jezik njegov pravopis nešto lakši za čitanje.
Sledeća situacija je bila ona s korona pandemijom. Tu je opšta histerija političke korektnosti i neomedicinske inkvizicije dosegla sasvim nove visine, tako da je američki doktor koji je upravljao ovim zamešateljstvom postao Dok-ttor Fow-chee (Dr Fauci), dr Fauči. Ovaj cenjeni doktor se bavi vakk-seenz (vaccines), vakcinama koje nam trebaju jer nemamo prirodni imm-yoo-ni-tee (immunity), imunitet. Onda Džejkob piše nešto u vezi sa ann-tee-baw-deez (anti-bodies), antitelima koja čas imamo, čas nemamo da bi u poslednjem članku pre nego što je Ukrajina zauzela mesto pandemije na glavnim stranicama svih zapadnih novina pisao o PANN-DE-MYKK of the VAKK-SYN-ATED (pandemic of the vaccinated), pandemiji vakcinisanih.
Tako smo došli i do ruske specijalne operacije i sadašnje situacije. Vidimo, na primer, da predsednika Ukrajine sve češće zovu Elenski. Bez slova „Z“ na početku. Čovek se zove Zelenski. Što reče jedan od komentatora, grk Aleks Kristoforu – pa sam je ukinuo slovo „Z“, ko mu je kriv! Drugo je objašnjenje svakako da se svi koji upotrebljavaju Jutjub, Tviter, Gugl i ostale kalifornijske proizvode uveliko spremaju za elektronski nadzor Štazi stila koji normalno prate zabrane i deplatformizacija (de-platforming), odnosno izbacivanje s Jutjuba, na primer.

U vezi s Ukrajinom, da spomenemo i remek-delo savremene propagande, zloupotrebu reči „evakuacija“. Borci ukrajinskog naci-bataljona Azov su se predali ruskim snagama i to smo svi mogli da vidimo na snimcima. Ljudi s podignutim rukama, bez oružja, bivaju pretreseni, utovareni u autobuse na kojima je veliko slovo „Z“ (latinicom, simbol ruske vojne operacije) i potom u pratnji bornih kola odvedeni negde u dubinu teritorije Donjecke Narodne Republike, a možda i same Rusije. Da ostavimo sad po strani kako ovaj čin predaje zove (Z)Elenski, no Bi-Bi-Si i sva druga „vrlo slobodna“ i „nezavisna“ glasila su ovo nazvala evakuacijom. I tako hiljadu puta svaki dan – evakuacija. Nije predaja nego je evakuacija. Ne veruj svojim očima, veruj nama i to pored činjenice da svi jezici sveta jasno razlikuju ova dva pojma. Ili su bar razlikovali.
Druga primetna tendencija je da se subjektu odredi drugačije ime koje je uz to proizvod dobre doze kaustičnog sarkazma, kako bi se na taj način izbeglo uvek budno oko algoritma socijalnih mreža. Neka vrsta londonskog kokni slenga ili beogradskog šatrovačkog. Tako, na primer, ako se nađete na Tviteru da raspravljate o pitanjima sve nepopularnijih (zviždanje na tek okončanoj proslavi) disidenata kraljevske porodice Harija i Megan, zovete ih nešto kao Hazbeen and Methane, has been and methane, što će reći „bivši“ (princ) i smrtonosni gas metan (Megan). O istima se tvituje i kao Consitituonally Irrelavant and Yacht Girl, ustavno nebitni (Hari nikada neće biti kralj) i devojka za jahte. Da ne govorimo o tome da je već uobičajeno šatrovačko ime za predsednika Džoa Bajdena – Brendon. To otkad je posle NASCAR trke u Taljadegi u Alabami masa jasno skandirala „j…o Džoa Bajdena“ a Si-En-En novinar preneo da viču Let’s go, Brandon (Napred, Brendone). Brendon Braun je inače bio pobednik u toj trci i stajao je, ni kriv ni dužan, pored novinara s mikrofonom. Prekršaji ove vrste se kažnjavaju zabranom tvitovanja. Nismo sigurni da je to kazna, možda je i nagrada, ali eto, tako je.
Ovde je interesantno primetiti i fenomen samoproglašenih političkih komesara društvenih mreža koji zarađuju prijavljivanjem svake negativnosti, to jest onoga što oni smatraju negativnim ili protivnim vladajućim ideološkim i dnevnopolitičkim stavovima. Oni prijave korisnika moderatorima, moderatori izriču kazne korisnicima i nagrađuju doušnike. Biznis ko biznis.
Dakle, ako pristaneš na sve opisano, ideološki se svrstavaš na stranu Zapada, pa ćeš onda valjda i pristati i da ti zamenica bude kuku/lele, i da si person (osoba) a nikako muškarac ili žena, i da je predaja u stvari evakuacija. Ako samo malo razmislimo, i ne traži se tu tako mnogo. Samo nemoj da mnogo misliš, zatvori oči i ponavljaj za mnom – e-va-ku-a-ci-ja…

JEZIČKO POTKAZIVANJE Ovde, na Univerzitetu u Kembridžu, pojavio se predlog da se omogući tajno prijavljivanje nepodobnih. Znači, ne samo što politički nepodobne treba prijavljivati nego taj proces treba i olakšati pa to raditi i tajno. Odete tako na ručak za vreme pauze i za stolom do vas se vodi zanimljiva diskusija. Vi sasvim slučajno (naravno) primetite kako jedan od sagovornika za tim stolom ima ruski naglasak. To vam normalno privuče pažnju. Da nije špijun? Onda čujete kako dotični tvrdi da su američki izbori pokradeni, da je Fauči kriminalac i da je evakuacija azovaca u stvari bila predaja. Pa kako da jednog takvog kapitalca ne prijavite tajnoj policiji univerziteta?
Nova uredba, ukoliko bude stupila na snagu (preko mrtvih tela jedne lepe gomile nas ovde), omogućiće da odmah pošaljete SMS poruku i prijavite dotičnog Rusa. Ako se posle ispostavi da dotični nije Rus, nije ni bitno jer je rekao šta je rekao. Zglajznuo je, kako se to nekada stručno i nadahnuto govorilo. Odstupio je od zvanične, odobrene verzije političara i onih pravih, državnih tajnih službi na koju je udaren i konačni pečat medijskih giganata.
Venecija, Serenissima je bila zloslutna država a jedna od njenih institucija je bila anonimna dojava, denuncijacija. Bilo je to tokom 17. i 18. veka. Svuda po gradu su bile te lavlje glave s otvorenim ustima (Bocca di leone). Služile su kao poštansko sanduče i tu ste mogli da ubacite nepotpisanu, anonimnu dostavu. Prijavljivači su se obično bavili slučajevima bogohuljenja, seksualnim prestupima, silovanjima, kockom, štampanjem zabranjenih knjiga i slično. Kazne su mogle biti nešto poput sečenja jezika, bacanja u kanal (u zašivenom džaku), ropstva, doživotnog veslanja po galijama i tako dalje.
A kakvim bi prekršajima da se bave ovi nesuđeni dojavljivači na Kembridžu? Zamenicama? Imenicama? Imenima? Naglaskom u govoru?
U svakom slučaju, sama ideja da je univerzitetu, bilo kom i bilo gde, potreban sistem anonimne dojave nekoj centralnoj vlasti je zastrašujuća. To im sad i ovde neće proći. Ali „oni“ neće odustati. Pri tome pišemo „oni“ pod znacima navoda, jer to nisu ljudi, to je mentalno stanje koje lepo opisuje belgijski profesor psihologije s univerziteta u Gentu Matijas Desme.
Desme, naime, govori o fenomenu psihoze masovne formacije. Kako je bilo moguće da toliko ljudi, čak i obrazovanih, pametnih ljudi, poveruje jednom Musoliniju, Staljinu ili Hitleru. Ili gorepomenutom doktoru Faučiju, kad smo već kod toga. Desme prepoznaje četiri faktora koji su nužni da nastane masovna psihoza, odnosno da društvo padne u stanje hipnoze: nedostatak socijalnog tkiva, međuljudskih veza, uočljiv nedostatak smisla života, sveprisutna anksioznost i sveprisutno nezadovoljstvo i agresivnost. Kada su ova četiri elementa prisutna u društvu, možete relativno lako ubediti oko 30% stanovništava u šta god hoćete, 40% će ostati neutralno, ali će pasivno slediti glavni tok, dok će 30% biti protiv. Trideset i četrdeset posto čine lepu većinu od sedamdeset posto. Još samo da vidimo šta da radimo s onom šačicom nevernika od tridesetak posto. Što se toga tiče, neki zanimljivi primeri iz istorije padaju na pamet. Ne treba tu mnogo mašte.
Društvo danas i ovde pristaje na ideologiju koja nalaže restrikciju izgovorene i pisane reči, kako na internet-platformama, tako u restoranima, autobusima, pa i u kućama. Evo ponovo čujemo jednu ministarku u parlamentu kako zagovara da se deci da pravo da denunciraju roditelje ukoliko ovi u kući govore protiv… protiv čega? Da, protiv čega ili koga? Plašimo se da će to pitanje ostati bez odgovora. To i jeste suština maltretiranja, da je siledžija jedini u mogućnosti da donosi odluke i propise po svom htenju i nahođenju. Svako je kriv dok ne dokaže suprotno, zar ne? Što bi rekli u onom vicu: tuci ga, more, pa ako ti ne znaš zašto, znaće on!

[/restrict]