ОРВЕЛ У ПРАКСИ

Идеолошке пермутације у енглеском језику

Мој језик је моја домовина, говорио је португалски песник Фернандо Песоа. Песоа је био песник док је Макс Вајнрајх, на пример, био социолингвиста који је уочио да је разлика између језика и дијалекта у томе што језик има пешадију и морнарицу а дијалекат нема. Језик, дакле, не као домовина и сплет осећања већ као груба политичка свакодневица

Да бисмо нашли потврду Вајнрајхове тезе, не треба да идемо далеко. Упоредимо само Апенинско полуострво с Балканом. Апенинци су се 1861. ујединили у Италију и прогласили тоскански језик, данашњи италијански, за званични државни језик. Сви други, а има их на десетине, јесу дијалекти. Балкан се разјединио 1991. и сада ту имамо језика тачно колико има држава, односно војски. Но то не значи да португалски песник није био у праву, напротив, језик је уско повезан с питањима личног идентитета појединца.
Промене у језику настају постепено. Као што река полако подрива своје обале и мења ток свог корита, тако се и језик постепено мења, готово неприметно када се посматра из перспективе појединаца. С времена на време се сакупе граматичари и констатују те промене и напишу нови правопис да те промене и озваниче. То се зове описна граматика. Постоји и она нормативна граматика, где чланови дотичне академије имају овлашћења да прописују како ћемо писати или говорити. Тако, на пример, Шпанци не воле туђице, па њихова академија прописује да се чувена америчка кулинарска посластица „hot dog“ зове „perrito caliente“ – врући пас (деминутив)! Превели људи буквално с енглеског.

ЈЕЗИЧКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ Сасвим је друга ситуација када се језик мења у турбулентна времена из политичких или идеолошких разлога. Француски револуционари су августа 1789. године донели Декларацију о правима човека и грађанина (Déclaration des droits de l’homme et du citoyen) која је промовисала принцип заједничког језика. До тада је Француска била лингвистички распарчана и заједнички језик је требало да загарантује подједнака права свим грађанима. Што ће неколико векова касније потврдити и француски председник Никола Саркози (2007) покликом: „Француска је један језик!“
Руска револуција је, такође, донела промене у језику. Народни комесаријат за образовање којем је председавао чувени Анатолиј Луначарски је децембра 1917. донео уредбу којом се нови правопис уводи у школе и државне институције укључујући ту и издаваче и штампарије с почетком од 1. јануара 1918. године.
Зашто се осврћемо на револуције и какве оне везе имају с нашом данашњом ситуацијом? Ево овако: неизоставна компонента гореспоменутих револуција је била насиље. Језиво насиље. Потоци, реке крви, масовна убиства, прогони, грађански ратови, па онда још више насиља на свим нивоима друштва. Значи, ако се ми сад овде на Западу осврнемо око себе, видећемо да крвопролића по улицама нема, нема тих препознатљивих назнака оружаних побуна. Али се језик, ипак, мења. Не као што вода подрива своје обале и мења ток током неколико векова већ преко ноћи, указима и идеолошки мотивисаним активизмом и насиљем које бисмо могли да назовемо бирократским – (не)култура поништавања, на пример.
Почнимо од заменица. Сада је у англосаксонским земљама завладала мода да припадници одређених мањина попут транс или ЛГБТ+ популације, да наведемо само неке, и њихове академске и интелектуалне перјанице тврде да је људски пол условљен друштвеним приликама и није биолошки одређен. Значи, свако може бити мушкарац или жена или још неки од десетина признатих полова (број расте). С обзиром на такву ситуацију, језик је потенцијално фобичан, то јест може да дискриминише чланове ових популација. Кад кажем „он“, „она“ или „оно“, то дискриминише остале родове. Решење је нађено у томе да свако може себи лепо да изабере заменице. Енглески језик нема средњи род, тако да је само he/his (мушки), односно she/her (женски род) – он/његово, на пример.

[restrict]

Постаје, дакле, уобичајено, у Америци сасвим, а овде у Британије све више, да се у порукама електронске поште, испод имена и титуле ставе и ове заменице. Ко нема своје приватне заменице стави ове старомодне и то у знак подршке особама које не спадају у традиционалну поделу полова на мушко и женско.
Да не би заостајао за колегама у академском свету преко баре, па и овде на Острву, и ваш дописник је решио да себи додели нове заменице и да их стави испод имена и титуле. Гласе овако – куку/леле. Ћирилицом. Испод тога има још један ред насловљен pronunciation (изговор) – kuku/lele. Чекамо сад да видимо ко ће први употребити нове заменице. Том јунаку(-ињи) идеолошког прегалаштва и политичке коректности овде ћемо посветити читав један текст.
У међувремену се канадски професор Џордан Питерсон успротивио овој идеологији заменица, јер сматра да државни органи не треба да се баве језиком и да одређују наш начин говора и писања. Његова настојања да се супротстави овим и другим либералним акробацијама су награђена тиме, између осталог, што је један од колеџа на Универзитету у Кембриџу пре неколико година повукао позив да буде гостујући професор. Неправда је исправљена ове године када је позван да ипак говори на дотичном универзитету.
После заменица могу на ред да дођу и именице. Mankind (man – мушкарац), човечанство, именица коју треба избегавати – препоручујемо humankind (human – људи, уопштено). Но није то ништа чудно, такви су закони донесени већ и у земљи Србији. Читамо све како је један мушкарац некога пребио, други се напио, трећи се удавио. Човека више нигде нема, све сам мушкарац до мушкарца.
Ове су промене, дакле, политички пожељне, идеолошки исправне и хорде комесара су се растрчале по терену да се постарају да се то све лепо спроведе. Читали су ови нови револуционари Маркса, него шта. Једанаеста теза о Фојербаху – До сада су филозофи само различито тумачили свет а ради се о томе да се он треба променити. Филозофи су се латили акције и мутирали у револуционаре. Они први машу пером, а ови други мачем. Разлика је велика, сложићете се, а последице могу бити и погубне.

ЈЕЗИЧКА СУБВЕРЗИЈА Поменули смо неколико институционализованих промена, политички врло подобних, с гледишта владајућих структура. Но да погледамо сада неке спонтане лингвистичке реакције на идеолошке притиске.
Ево, на пример, поводом ове несрећне украјинске ситуације пратимо многе независне изворе информација и коментара, а један од њих је и Џејкоб Драјзен, бивши амерички маринац који одлично говори руски и који се разуме и у руску војску и стратегију. Џејкоб пише свој блог (The Dreizin Report) већ годинама, тако да је прошао кроз неколико фаза током којих је било битно „замаскирати“ текст како га аутоматски претраживачи не би затекли у неделу кривомишљења.
Ситуација број један – амерички избори на којима је победио Џо Бајден. Наш врли блогер је републиканац по опредељењу и, што се њега тиче, весели Џо и демократе су изборе покрали. То се у новоправопису овако пише: stoh-LLeNN ellek-shUn. Или по старом правопису: stolen election, покрадени избори. У Америци је, видимо, забрањено доводити у сумњу исход избора, а Џејкоб (и не само он) је доскочио вештачкој интелигенцији Гугл и Твитер провенијенције тако што се определио за једну слободнију верзију фонетског начина писања. Можемо чак и приметити да је за оне који не познају енглески језик његов правопис нешто лакши за читање.
Следећа ситуација је била она с корона пандемијом. Ту је општа хистерија политичке коректности и неомедицинске инквизиције досегла сасвим нове висине, тако да је амерички доктор који је управљао овим замешатељством постао Dok-ttor Fow-chee (Dr Fauci), др Фаучи. Овај цењени доктор се бави vakk-seenz (vaccines), вакцинама које нам требају јер немамо природни imm-yoo-ni-tee (immunity), имунитет. Онда Џејкоб пише нешто у вези са ann-tee-baw-deez (anti-bodies), антителима која час имамо, час немамо да би у последњем чланку пре него што је Украјина заузела место пандемије на главним страницама свих западних новина писао о PANN-DE-MYKK of the VAKK-SYN-ATED (pandemic of the vaccinated), пандемији вакцинисаних.
Тако смо дошли и до руске специјалне операције и садашње ситуације. Видимо, на пример, да председника Украјине све чешће зову Еленски. Без слова „З“ на почетку. Човек се зове Зеленски. Што рече један од коментатора, грк Алекс Кристофору – па сам је укинуо слово „З“, ко му је крив! Друго је објашњење свакако да се сви који употребљавају Јутјуб, Твитер, Гугл и остале калифорнијске производе увелико спремају за електронски надзор Штази стила који нормално прате забране и деплатформизација (de-platforming), односно избацивање с Јутјуба, на пример.

У вези с Украјином, да споменемо и ремек-дело савремене пропаганде, злоупотребу речи „евакуација“. Борци украјинског наци-батаљона Азов су се предали руским снагама и то смо сви могли да видимо на снимцима. Људи с подигнутим рукама, без оружја, бивају претресени, утоварени у аутобусе на којима је велико слово „Z“ (латиницом, симбол руске војне операције) и потом у пратњи борних кола одведени негде у дубину територије Доњецке Народне Републике, а можда и саме Русије. Да оставимо сад по страни како овај чин предаје зове (З)Еленски, но Би-Би-Си и сва друга „врло слободна“ и „независна“ гласила су ово назвала евакуацијом. И тако хиљаду пута сваки дан – евакуација. Није предаја него је евакуација. Не веруј својим очима, веруј нама и то поред чињенице да сви језици света јасно разликују ова два појма. Или су бар разликовали.
Друга приметна тенденција је да се субјекту одреди другачије име које је уз то производ добре дозе каустичног сарказма, како би се на тај начин избегло увек будно око алгоритма социјалних мрежа. Нека врста лондонског кокни сленга или београдског шатровачког. Тако, на пример, ако се нађете на Твитеру да расправљате о питањима све непопуларнијих (звиждање на тек окончаној прослави) дисидената краљевске породице Харија и Меган, зовете их нешто као Hazbeen and Methane, has been and methane, што ће рећи „бивши“ (принц) и смртоносни гас метан (Меган). О истима се твитује и као Consitituonally Irrelavant and Yacht Girl, уставно небитни (Хари никада неће бити краљ) и девојка за јахте. Да не говоримо о томе да је већ уобичајено шатровачко име за председника Џоа Бајдена – Брендон. То откад је после NASCAR трке у Таљадеги у Алабами маса јасно скандирала „ј…о Џоа Бајдена“ а Си-Ен-Ен новинар пренео да вичу Let’s go, Brandon (Напред, Брендоне). Брендон Браун је иначе био победник у тој трци и стајао је, ни крив ни дужан, поред новинара с микрофоном. Прекршаји ове врсте се кажњавају забраном твитовања. Нисмо сигурни да је то казна, можда је и награда, али ето, тако је.
Овде је интересантно приметити и феномен самопроглашених политичких комесара друштвених мрежа који зарађују пријављивањем сваке негативности, то јест онога што они сматрају негативним или противним владајућим идеолошким и дневнополитичким ставовима. Они пријаве корисника модераторима, модератори изричу казне корисницима и награђују доушнике. Бизнис ко бизнис.
Дакле, ако пристанеш на све описано, идеолошки се сврставаш на страну Запада, па ћеш онда ваљда и пристати и да ти заменица буде куку/леле, и да си person (особа) а никако мушкарац или жена, и да је предаја у ствари евакуација. Ако само мало размислимо, и не тражи се ту тако много. Само немој да много мислиш, затвори очи и понављај за мном – е-ва-ку-а-ци-ја…

ЈЕЗИЧКО ПОТКАЗИВАЊЕ Овде, на Универзитету у Кембриџу, појавио се предлог да се омогући тајно пријављивање неподобних. Значи, не само што политички неподобне треба пријављивати него тај процес треба и олакшати па то радити и тајно. Одете тако на ручак за време паузе и за столом до вас се води занимљива дискусија. Ви сасвим случајно (наравно) приметите како један од саговорника за тим столом има руски нагласак. То вам нормално привуче пажњу. Да није шпијун? Онда чујете како дотични тврди да су амерички избори покрадени, да је Фаучи криминалац и да је евакуација азоваца у ствари била предаја. Па како да једног таквог капиталца не пријавите тајној полицији универзитета?
Нова уредба, уколико буде ступила на снагу (преко мртвих тела једне лепе гомиле нас овде), омогућиће да одмах пошаљете СМС поруку и пријавите дотичног Руса. Ако се после испостави да дотични није Рус, није ни битно јер је рекао шта је рекао. Зглајзнуо је, како се то некада стручно и надахнуто говорило. Одступио је од званичне, одобрене верзије политичара и оних правих, државних тајних служби на коју је ударен и коначни печат медијских гиганата.
Венеција, Serenissima је била злослутна држава a једна од њених институција је била анонимна дојава, денунцијација. Било је то током 17. и 18. века. Свуда по граду су биле те лавље главе с отвореним устима (Bocca di leone). Служиле су као поштанско сандуче и ту сте могли да убаците непотписану, анонимну доставу. Пријављивачи су се обично бавили случајевима богохуљења, сексуалним преступима, силовањима, коцком, штампањем забрањених књига и слично. Казне су могле бити нешто попут сечења језика, бацања у канал (у зашивеном џаку), ропства, доживотног веслања по галијама и тако даље.
А каквим би прекршајима да се баве ови несуђени дојављивачи на Кембриџу? Заменицама? Именицама? Именима? Нагласком у говору?
У сваком случају, сама идеја да је универзитету, било ком и било где, потребан систем анонимне дојаве некој централној власти је застрашујућа. То им сад и овде неће проћи. Али „они“ неће одустати. При томе пишемо „они“ под знацима навода, јер то нису људи, то је ментално стање које лепо описује белгијски професор психологије с универзитета у Генту Матијас Десме.
Десме, наиме, говори о феномену психозе масовне формације. Како је било могуће да толико људи, чак и образованих, паметних људи, поверује једном Мусолинију, Стаљину или Хитлеру. Или горепоменутом доктору Фаучију, кад смо већ код тога. Десме препознаје четири фактора који су нужни да настане масовна психоза, односно да друштво падне у стање хипнозе: недостатак социјалног ткива, међуљудских веза, уочљив недостатак смисла живота, свеприсутна анксиозност и свеприсутно незадовољство и агресивност. Када су ова четири елемента присутна у друштву, можете релативно лако убедити око 30% становништава у шта год хоћете, 40% ће остати неутрално, али ће пасивно следити главни ток, док ће 30% бити против. Тридесет и четрдесет посто чине лепу већину од седамдесет посто. Још само да видимо шта да радимо с оном шачицом неверника од тридесетак посто. Што се тога тиче, неки занимљиви примери из историје падају на памет. Не треба ту много маште.
Друштво данас и овде пристаје на идеологију која налаже рестрикцију изговорене и писане речи, како на интернет-платформама, тако у ресторанима, аутобусима, па и у кућама. Ево поново чујемо једну министарку у парламенту како заговара да се деци да право да денунцирају родитеље уколико ови у кући говоре против… против чега? Да, против чега или кога? Плашимо се да ће то питање остати без одговора. То и јесте суштина малтретирања, да је силеџија једини у могућности да доноси одлуке и прописе по свом хтењу и нахођењу. Свако је крив док не докаже супротно, зар не? Што би рекли у оном вицу: туци га, море, па ако ти не знаш зашто, знаће он!

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *