POSLE ELIZABETE, HENRI?

SEDAMDESET GODINA VLADAVINE ELIZABETE II

Elizabeta Druga je tokom svoje dosadašnje karijere bila šef 32 nezavisne države, a trenutno je glava 15 zemalja Komonvelta. Kao monarh, sarađivala je sa 170 različitih predsednika država i sa 14 britanskih premijera, od Čerčila do Borisa Džonsona. Susrela se sa 12 američkih predsednika i bila je prvi britanski monarh koji je posetio Jugoslaviju (1972) i Rusiju (1994). U Londonu je ugostila ruskog predsednika Putina (2003)

Britanska kraljica Elizabeta II ove godine slavi sedam decenija na prestolu. Kroz sve ove godine ona je insistirala na kontinuitetu, tradiciji i osećanju dužnosti, te stoga, da bismo odškrinuli vrata u njen svet, moramo početi s njenim velikim prethodnicama. To su dve velike i značajne kraljice koje su odredile tok istorije ne samo britanskih ostrva već i čitavog sveta. Bez jednog barem ovako šturog i kratkog istorijskog pregleda naša dalja priča bi ostala bez konteksta a naša kraljica potpuno neshvaćena.

Elizabeta I (1533–1603) bila je kći čuvenog Henrija VIII i njegove druge žene En Bolen. Nije imala ni pune tri godine kada je En osuđena na smrt i pogubljena. Henri je naime hteo dalje da se ženi, pa je tim tempom i stigao do šest supruga. U međuvremenu je, naravno, raskinuo sve veze s Vatikanom (papa ne da razvod), ukinuo sve manastire u Engleskoj (otme imovinu i makne političku opoziciju) i proglasio sebe za poglavara nezavisne, Anglikanske crkve. Uspeo je da napravi i zadužbinu, Triniti, jedan od 31 koledža Univerziteta u Kembridžu, čiji članovi su uspeli da osvoje više Nobelovih nagrada (34) nego naučnici Rusije (32), Švedske (32), Japana (29) ili Italije (21).

[restrict]

Elizabeta I, zvana Kraljica devica, nije se udavala niti imala dece. Uspela je, međutim, da ostane upamćena kao monarh koji je 1588. godine zaustavio moćnu špansku armadu (130 brodova) što se spremala da pokori britanska ostrva. Ona je, po ugledu na oca, i sama osnovala jednu naučnu ustanovu: Triniti koledž (univerzitet) u Dablinu, u Irskoj. Ozakonila je pirateriju, a u njeno vreme je živeo i stvarao čuveni pesnik i dramski pisac Vilijam Šekspir. Vladala je 45 godina i period njene vladavine se smatra zlatnim dobom Engleske.

Druga važna žena koja je ponela ovu krunu je kraljica Viktorija (1819–1901), monarh Engleske i Irske te carica Indije. Viktorija je vladala 64 godine, od 1837. do 1901, i njena vladavina predstava zenit ekspanzije i moći imperije u kojoj sunce nikada ne zalazi.

ELIZABETINA ERA Treća važna žena i uspešni monarh je Elizabeta II, koja ove godine slavi 70 godina na tronu Ujedinjenog Kraljevstva. Da bismo razumeli Elizabetu Drugu i pravilno tumačili njene prošle odluke i možda predvideli buduće smernice, moramo razumeti istorijski kontekst britanske kraljevske porodice, ovih ostrva, Komonvelta i tradicija koje poštuju.

Elizabeta Aleksandra Meri Vindzor je rođena 1926. godine u Londonu. Postala je kraljica 1952. po smrti oca Džordža VI. Da uzgred ovde spomenemo da je njen deda Džordž V bio blizak rođak Nikolaja II Romanova, ruskog cara koji je s porodicom pogubljen 1918. godine. Ostaće zauvek ta enigma nerešena. Da li je Džordž V odbio da primi Romanove u Britaniju i tako ih spase? To još samo Elizabeta II možda zna.

Vest o smrti oca Džordža VI zatekla je Elizabetu i njenog supruga Filipa u Keniji. Bili su krenuli, naime, u obilazak zemalja Komonvelta, Afrike, Australije i Novog Zelanda. Vest joj je saopštio suprug Filip. Boravili su tada u Hotelu u krošnjama drveta (Treetops Hotel), a jedan od članova njenog obezbeđenja je potom pisao: „Prvi put u istoriji sveta mlada devojka se popela na drvo kao princeza, a odatle je sišla kao kraljica.“

Elizabeta je krunisana juna 1953. godine na ceremoniji u Vestminster katedrali u Londonu titulom kraljice Ujedinjenog Kraljevstva, Kanade, Australije, Novog Zelanda, Južne Afrike, Pakistana i Cejlona (današnja Sri Lanka). Za devojku koja je od škole tokom rata završila automehaničarski zanat bio je to ogroman izazov koji je ona prihvatila, a svom narodu se obratila govorom koji su prenele radio-stanice svih zemalja Komonvelta (common wealth, zajedničko dobro): „Kada sam vam se obratila prošlog Božića, zamolila sam vas da se svi, bez obzira na veroispovest, pomolite svom Bogu da mi daruje mudrost i snagu da ponesem sva obećanja na koja ću se pred vama obavezati… Na hiljade vas je došlo u London iz svih delova Komonvelta da proslavite ovaj dan sa mnom. Svesna sam da se moji ljudi i narodi nalaze na svim kontinentima i okeanima sveta i da me iskreno podržavaju… Ceremonije krunisanja su prastare i njihov smisao je često zagubljen u maglama prošlosti, ali njihov duh i smisao već vekovima sja i, možda, nikada sjajnije no danas. Ja sam se, iz dubina svoje duše, zaklela da budem u vašoj službi kao što su se mnogi od vas zakleli da budu u mojoj. Kroz čitav svoj život, i svim svojim srcem trudiću se da budem dostojna vašeg poverenja… Sigurna sam, stoga, da ceremonija mog krunisanja nije simbol prošle moći i sjaja već obećanje za ispunjenje naših budućih nada tokom godina koje su mi podarene Božjom voljom i milošću da vas služim kao vaša kraljica… Parlamentarne institucije sa svojom tradicijom slobode govora i poštovanjem prema pravima manjina i tolerancijom prema mislima i izražavanju drugih – sve će to biti sastavni deo našeg načina života i poimanja sveta… Tokom poslednjih nekoliko vekova, ova je poruka još i osnažena beskrajno vrednim doprinosima prekomorskim članicama Komonvelta našem jeziku, književnosti, i životu… Kako se ovaj dan približava kraju, ja znam da će u mom sećanju ostati ne samo dostojanstvo i lepota ceremonije već i inspiracija koju mi pružaju vaša odanost i pažnja. Hvala vam svima od svog srca i neka vas Bog blagoslovi.“

Elizabeta je, kaže se, sama pisala ovaj govor i njime nam je podarila okvir u koji su smešteni njene ideje, verovanja i koji je zacrtao njen odnos prema monarhiji i sopstvenim dužnostima. I ako postoji jedan pojam koji dobro odslikava ovog monarha, to je sigurno osećanje dužnosti u onom tradicionalnom, patrijarhalnom smislu. Majka joj je bila živa do 2003. godine i njih dve su svako jutro zajedno pile čaj vežbajući konverzacioni francuski. Dajana se razvela od princa Čarlsa i Elizabeta je s njom gotovo prekinula odnose. Ne zbog ličnog animoziteta već zbog mišljenja da je razvod nepriličan. Kamila se posle toga udala za Čarlsa, ali je bilo potrebno da prođe skoro četvrt veka kako bi našla svoje mesto u kraljičinom društvu. Britanski monarh nema političku funkciju i ne meša se u politička pitanja. Elizabeta je svoju ulogu dovela do takve perfekcije da bi svaki napad na nju bio ocenjen kao potpuno neprimeren i bio bi samoubilački. Ona je majka i baka nacije. To priznaju i okoreli republikanci. Često možete čuti nekoga kako kaže da ne poštuje monarhiju, ali da svakako poštuje Elizabetu II – QE2, kako je popularno zovu, Queen Elizabeth II.

BUDUĆNOST MONARHIJE Ali, kako izreka kaže, od smrti i od poreznika se ne da uteći. Kraljica ima 96 godina i pripreme za život posle nje su u toku. Sve se planira. No sve je i nemoguće isplanirati. Ko zna na šta će svet ličiti već 2023. godine ili krajem ove, 2022?

Kako već dvorski običaji i procedure nalažu, formalna strana sukcesije je jasna. Smrt kraljice će pokrenuti operaciju pod imenom „London Bridge is down“. Čuveni most preko Temze ima mehanizam za podizanje i spuštanje kako bi omogućio prolaz većih brodova, tako da ovaj izraz može da se protumači da je most „srušen“, ili da je „spušten“. Kraljičin privatni sekretar, ser Edvard Jang će odmah informisati premijera, a potom će biti informisano svih 15 zemalja Komonvelta gde je Elizabeta monarh, kao i ostalih 36 gde to nominalno više nije. Javnost će biti obaveštena tako što će na kapijama Bakingemske palate biti okačeno obaveštenje. Televizijske stanice će obustaviti regularnu programsku šemu, najavljivači će nositi crna odela i kravate. Voditeljima radio-emisija će početi da treperi plava lampica u studiju, što znači da pod hitno pređu na vesti.

Princ od Velsa Čarls će postati kralj imenom Čarls III, a njegova supruga Kamila Bouls će poneti titulu kraljice-supruge (Queen consort). Dok Elizabetino telo bude ležalo u kapeli čekajući sahranu (10 dana), novi kralj Čarls III će posetiti Škotsku, Severnu Irsku i Vels. Prve reči u ulozi kralja će izgovoriti iz svoje Sent Džejms palate. Ceremonija krunisanja će biti obavljena nekoliko meseci kasnije, a titulu princa od Velsa će poneti najstariji sin Vilijam, koji je trenutno vojvoda od Kembridža. Na dan sahrane u čitavoj zemlji će biti obznanjen dan žalosti. Tog dana ni berza u Londonu neće raditi!

Kao što vidimo, za proceduru i formalnosti ne treba da brinemo. Sve je u rukama hiljadu godina starog sistema koji će svoju ulogu opravdati i dužnost obaviti besprekorno. Britanci će od toga napraviti spektakl kakav svet nije video i sve će TV stanice sveta lepo platiti da taj spektakl gledaju uživo.

No mi obični smrtnici normalno imamo svoje male brige, sumnje, strahove i strepimo kao i svi ljudi svuda u svetu od nepoznatog. Tito je vladao Jugoslavijom 35 godina. Elizabeta je (za sada) na tronu 70 godina, a njena porodica vlada vekovima. Na šta će ličiti ova zemlja i ovaj svet posle ove svuda uvažavane i omiljene kraljice?

Budući Čarls III sada ima 74 godine, i već je dugo proveo u podnožju trona. Zašto Elizabeta nije abdicirala i ostavila mu presto pre, recimo, 25 godina? Zar to ne bi bilo dobro za monarhiju? Možda bi ona to i uradila da nije razvoda s Dijanom. Da nije bilo druge supruge Kamile. Možda. A možda kraljica i nema neko visoko mišljenje o sopstvenom sinu? Ili je to možda jednostavno stoga što je već za svoj 21. rođendan, 1947. održala govor u kom se zaveštala da će čitav svoj život, bio on kratak ili dug, posvetiti svom narodu i velikoj imperijalnoj porodici kojoj svi podanici pripadaju. Mi danas poučeni iskustvom posmatramo svet sa jakom dozom cinizma. Rađa se taj stav iz poraza, kako reče američka književnica Perl Bak. Čini nam se da ljudi koji drže do reči izgovorenih pre mnogo godina više i nema. Političari i javne ličnosti menjaju svoje stavove (ako ih uopšte imaju) na dnevnom nivou. To što pričaju najčešće nema bilo kakve veze s tim što rade, radili su ili će tek raditi. Kraljica Elizabeta, međutim, pripada drugom svetu, drugoj eposi i kulturnoj matrici. Zato smo i započeli ovaj tekst pričom o prethodnim slavnim kraljicama ovih ostrva i imperije. Elizabeta je kulturološki bliža svojim prethodnicama iz minulih vekova nego Bitlsima, Rolingstonsima i modernoj materijalističkoj ili globalističkoj histeriji. Zato njena reč poseduje težinu i smisao. Takva je bila s dvadeset jednom godinom, takva je i sa 96.

HOĆE LI ČARLS DOČEKATI KRUNU? U narodu se uveliko priča da bi bilo bolje da se Čarls preskoči i da Vilijam, njegov sin, Elizabetin unuk, ponese titulu kralja. Omiljen je u narodu, pristojan porodični čovek. Za razliku od brata Harija, kog je američka starleta Megan Markl odvukla u Holivud na tamnu stranu pameti, slave i marketinških manipulacija, istim onim putem koji je utabao nesrećni Edvard VIII, brat Elizabetinog oca Džordža koji se manuo prestola zarad američke raspuštenice Volis Simpson (1937. godine).

Što se Čarlsa tiče, lako je primetiti da je njegovo dugogodišnje angažovanje za zaštitu prirode, farmera i poljoprivrede metastaziralo u globalistički pokret promene klime u kom je jedan od vodećih pokretača. Svako ko posmatra ove i slične pokrete lako uočava njihovu „primenjenu“ političku funkciju u okvirima Četvrte industrijske revolucije. Hoće li se budući kralj odreći ovakvih globalističkih tema, vizija i političkih ambicija? Setimo se samo obećanja koja je njegova majka pre sedamdesetak godina dala svojim podanicima. Nije tu bilo nikakvih Švabova ni Gejtsova. Niti onog nepodnošljivog švedskog derišta Grete Tunberg. Oni su sad svi za Čarlsovom trpezom sa svojim agendama i planovima.

Da li Čarls zamišlja sebe kako smerno služi bilo kome ili bilo čemu? Plašimo se da su prošla ta vremena. Sa Elizabetom odlaze i takvi ljudi. Hoće li monarhija preživeti ovaj udarac? Postoji već mnogo vekova. Preživeće. U kom obliku i s kojom specifičnom težinom ostaje da se vidi. Kako stvari stoje, sve što novi kralj treba da radi da bi srušio monarhiju je da ga neko čuje kako u privatnom razgovoru upotrebi pogrešnu zamenicu govoreći o transeksualnom aktivisti. Kultura poništavanja je nova religija i sobom nosi revolucionarna gibanja. Francuska revolucija je promenila nazive mesecima u godini (između ostalog), Lenjin i drugovi su u Rusiji promenili pravopis…

Što se Britanije tiče, hoće li Škoti održati novi referendum na kome će nezavisnost pobediti? Ne zaboravimo, na poslednjem referendumu (2014. godine) izglasan je ostanak u Britaniji i Evropskoj uniji. Britanija više nije u Uniji. Možda Škoti više vole Evropu nego Engleze. Ne zaboravimo da je Meri, kraljica Škota, odrasla u Francuskoj i da su Škoti oduvek gajili bliske veze s Galima.

Da li će se Irska ujediniti? Bregzit je postavio granice između Irske i Britanije usred moreuza. Međuirska granica je otvorena. Da li postoji politički konsenzus na tom ostrvu o pitanju ujedinjenja? Kako stvari stoje, možda je Republika Irska ta kojoj problemi oko ujedinjenja nisu baš potrebni. Njima je sasvim dobro i ovako. Bregzit je nametnuo i pitanja globalnog repozicioniranja Britanije i ponovo doveo Komonvelt u centar interesovanja. Glava Komonvelta je monarh. Da li će kralj Čarls biti u stanju da obezbedi poštovanje, održi veze, otvori mogućnosti za privrednike? I to sve u svetu koji potresaju pandemije, ratovi i inflacije?

Inflacija u Britaniji je već na oko nezapamćenih 10% i slabo joj se vidi kraj. Guverner Engleske banke je upravo najavio da nas čeka apokaliptična nestašica hrane. Ponovićemo to ovde još jednom. Guverner engleske centralne banke je rekao da je situacija s hranom – a-po-ka-lip-ti-čna! To asocira na smak sveta, zar ne?

Kada je inflacija, novac beži iz banaka na sigurnije odrednice. Nekretnine, na primer, čija cena vrtoglavo skače. Ko ima više para možda kupuje Van Goga ili Pikasa. Stvar estetike, ukusa, strategije i džepa. Novac, znači, gubi vrednost, pa samim tim se i plate i standard života smanjuju. Ministar za energetiku najavljuje za sledeću zimu da četrdeset posto domaćinstava u Britaniji neće moći da sebi priušti grejanje. Da li će to sve dovesti do socijalnih gibanja i nemira? A možda će nas nova pandemija u pravom trenutku zaključati u kuće i sprečiti da sa plakatima i pištaljkama izađemo na ulice?

Istovremeno, Boris Džonson je umislio da je baš on novi Vinston Čerčil i krenuo je da osvaja Rusiju. Ništa manje ni lakše – Rusiju. Slavni prethodnici u tim osvajanjima nisu dobro prošli. Možda će Borisu pomoći znanje latinskog stečeno na Itonu i Oksfordu? Ko zna, ne treba nikada potcenjivati ni filologiju ni klasične nauke. Doduše, kad ruska zima stegne, kaljava doroga (ruski za „put“) smrzne, a rakete i migovi zazvižde iznad glave, tu Platon, Ovidije i Tacit slabo pomažu. No Boris je sigurno isplanirao da to sve obave preživeli Ukrajinci i ruske prodemokratske globalističke snage. Problem je mali što kad mu plan propadne i zagusti, neće više biti one mudre kraljice koja je i Čerčila znala da posavetuje. Biće tu Čarls Treći koga možda više zanimaju klimatske promene nastale tekućim ratom na ruskoj granici.

Da svemu tome dodamo i muke sa starijim bratom koji je nekada bio mlađi brat – Amerikom. Eto, transbraća, danas je sve moguće. Taj veći, nazovimo ga tako, rođak je inertno jedno kabasto telo koje ne mari mnogo za moralne norme i legalne okvire. Rođakov kapital buši gde burgija neće. Da li se radi o kupovini Čelsija, koji je otet od Rusa Abramoviča pa prodat Amerikancu, prikrivenoj amerikanizaciji, odnosno privatizaciji nacionalne zdravstvene službe (NHS), imunizaciji (vakcine) svega što hoda na dve noge ili možda još puzi, ili prelasku sa evropskih (strožih) na američke (genetski modifikovano) standarde u prehrambenoj industriji, zakoni kapitala nalažu da prekookeanski rođak ima da se pita. A kad ga pitamo, njegov odgovor je uvek predvidljiv – još, hoću još.

No Elizabeta nam je još živa i zdrava. Ove godine se obeležava, rekosmo, sedam  decenija njene vladavine i centralna proslava će biti tokom vikenda 2–5. juna. Nekoliko hiljada proslava je najavljeno širom zemlje. Više od 1.400 vojnika, 200 konja i 400 muzičara će paradirati od Bakingemske palate do trga Konjičke garde koji se nalazi s druge strane Sent Džejms parka a odmah pored rezidencije premijera u Dauning stritu. Članovi kraljevske porodice će se pridružiti jašući – na konjima.

Za 5. jun je zakazan i spektakl ispred Bakingemske palate. Učestvovaće nebrojeni umetnici iz čitavog sveta s posebnim akcentom na one iz zemalja Komonvelta. Bi-Bi-Si će 4. juna imati svoj šou ispred palate… kao što vidimo, ovo je značajan događaj koji treba da simboliše jedinstvo nacije i da projektuje njen značaj u svetu.

Ne treba zaboraviti da se već 70 godina himna peva sa rečima „God save the Queen“ (Bože spasi kraljicu). King, kralj je ustupio svoje mesto u stihovima nacionalne himne 1953. godine. Većina stanovnika ovih ostrva i širom Komonvelta i ne pamti staru himnu sa referencom na kralja. Na šta li će samo ličiti taj svet u kome ćemo ponovo, jednog dana, pevati God save the King?

I za kraj, jedno priznanje. Elizabeta II se pre 70 godina svečano obavezala da će služiti svoje podanike. Vaš dopisnik je među retkima koji su se čak dva puta obavezali da će kao podanik služiti kraljicu Elizabetu II. Jednom prilikom dodeljivanja novozelandskog i drugi put prilikom dodeljivanja britanskog državljanstva. Neka nam kraljica poživi. Kako god vreme da dolazi posle nje, teško je da će biti bolje od njenih 70 i više, nadamo se, godina.

[/restrict]