ОКУПАЦИЈА БЕЗ ОКУПАТОРА

У ПЕРО И У ВЕТАР

Наши званичници су у немогућем положају. Виде ово што и ми гледамо, знају и више од нас, пеку се на три ватре, а службени положај их обавезује на пристојно понашање. Жале се на „притиске“, можемо замислити какве. Опкољени, везаних ногу и руку, хтели би и ово, и оно, и оно треће, а не смеју ништа. Европа нема алтернативе, а она, заузврат, тражи да се одрекнемо Косова, сународника у региону, Русије, и самих себе. Кад бисмо све то испунили, не бисмо више постојали, а Европа би смислила неке нове захтеве

Ако и са чим, са окупацијама имамо богатог искуства. Кључеви Калемегданске тврђаве предати су нам пре 155 година, такорећи јуче. Чекали смо да окупатор дигне руке од свега, па и од нас. Европа је, онда, више бринула о болеснику са Босфора него о нама. Цар на цара ударити неће, па ни Горди Албион на пријатељски Стамбол. Наполеон је поручивао Султану да „не попушта Сервијанцима“. Велики повлаче велике стратешке потезе; ситну боранију шта допадне. Неколико столећа смо таворили, ни живи, ни мртви. У једној француској енциклопедији из средине 19. века стоји да је „Сервија турска покрајна на Балкану“. Без прошлости, дакле без будућности. Тако се било уобичајило. Европи то није сметало, имала је пречих послова. Српску буну је дочекала са незадовољством. Према Грцима је била милостивија, знала је ко су, барем они стари, ако не и нови Грци. А Срби, откуд сад и они?

*** [restrict]

Како је почело, тако се наставило. Чим би се код њих заљуљало, први бисмо се нашли на удару. На таквом смо месту, уклештени. Крену са Истока на Запад, ударе на нас. Крену са Запада да усрећују свет, опет се нађемо на путу. И шта ће него да нас окупирају. Онако, успут. Како се пролепша време, крену. Аустроугарска је свој поход започела у јуну, Немачка у априлу, Атлантски пакт у марту. Раније се, ипак, знао датум окончања тих операција. Ово што сада трпимо, ово је новост у нашим односима са Великим светом. Званично, ратно стање је окончано, а у суштини и даље траје. Већина учесника у племенитој акцији званој „Милосрдни анђео“ заборавила је на свој удео у заједничком походу 19 држава. Покајао се једино председник Чешке Републике, гласно, и Грци, једвачујно. Остале морамо подсећати, показивати им разрушене зграде у Кнез Милошевој улици, што примају са чуђењем. Пази, стварно… А Немци се поносе. После 58 година било им је допуштено да некога бомбардују, и кога ће него нас. Моћна Немачка против климавог путничког воза у Грделичкој клисури. Колико да обнови ратнички понос тевтонских витезова. А ето, узалуд. Тврде су наше тикве, пуцају, али од онога што знају не одустају.

 

***

Европа је окупирана са једне, а ми са две стране; од њеног окупатора, и од ње саме. Апостоли демократије и људских права посебно наглашавају важност медијских слобода. То, у начелу. У пракси показују неке недоследности. Нису им биле по вољи информације београдске телевизије, па су опалили по згради у Абердаревој и усмртили 16 радника. Закачили су и торањ на Авали, исувише је штрчао. Иначе, свако има право да изнесе своје виђење збивања, осим Руса: Russia Today је у Слободном свету једноставно ућуткана. Недопустиво је што Наваљни издржава краткорочну робију, а Асанж ништа боље и не заслужује од 175 година због откривања непожељне истине. Приватна својина је, у капиталистичком поретку, светиња над светињама, осим кад су у питању богати грађани руског порекла. Њихове се милијарде заплене без правне основе. Неповредивост граница? Да, свакако, кад је реч о оној према Мексику. Кад смо ми у питању, на снагу ступа анекс Међународног права „Посебни случајеви“. Уживаоци етничког чишћења континенталних размера, са 150 милиона истребљених Индијанаца, сад по Балкану и Украјини трагају за општинским геноцидима, е да би релативизовали злодело својих предака. Оспоравање њихових закључака је судски кажњиво.

 

***

И како да се помиримо са свим тим? Крсташе Новог светског поретка дочекали смо неспремно, затрпани локалним бригама и невољама. Нисмо разумели њихову културну, цивилизаторску мисију. Морали су нас лупити, за наше добро. Било, па прошло; такнуто, макнуто. А ми никако да заборавимо касетне бомбе и посипање осиромашеним уранијумом. Запрашивач нам саветује да прихватимо „реалност“, као да је она од Вишњег додељена, као да је није створио земаљски силник. Подгревамо болна сећања, обележавамо годишњице. Стењемо, шкргућемо зубима. О нашим добротворима мислимо све најгоре. То, унеколико, омета дипломатске чиновнике, плаћене да оживе некадашње пријатељске везе. И они се труде, пуштају спотове о Тесли и Милунки Савић са поруком да смо и ми људи, што дочекујемо са гађењем.

 

***

Наши званичници су у немогућем положају. Виде ово што и ми гледамо, знају и више од нас, пеку се на три ватре, а службени положај их обавезује на пристојно понашање. Жале се на „притиске“, можемо замислити какве. Опкољени, везаних ногу и руку, хтели би и ово, и оно, и оно треће, а не смеју ништа. Европа нема алтернативе, а она, заузврат, тражи да се одрекнемо Косова, сународника у региону, Русије, и самих себе. Кад бисмо све то испунили, не бисмо више постојали, а Европа би смислила неке нове захтеве. Прегажени, не признајемо пораз, одбијамо да потпишемо. Окупатор држи до формалности: јесте да је свршен чин, de facto али не и de iure. Окупатор је своје завршио, и притискује с правом јачега. Слушамо га, годинама, и у нама кључа. Трећеразредни чиновничићи по стоти пут дају упутства, домаћи помагачи дометну понеку; поред плаћеника, придружи им се и понеки добровољац. Расте немоћни бес, превире мржња. На кога да је излијемо? Најлакше је сручити осветнички бес на ближњег. Свако је свакоме крив, а они на власти су најкривљи јер су највидљивији. Закрвљени, живимо у мржњи и од ње.

 

***

Обесправљени, постиђени, сатерани у мишју рупу, ропћемо. Како смо себи могли допустити да се, још једном, у ово увалимо? Друштвене мреже позивају на линч председника, а он се из дана у дан брани, не зна куд главом удара. Политичка мржња је, за разлику од емотивне провале беса, рационална, бездушна конструкција, саму себе разједа, собом се трује. Понешто од онога што противници садашњег режима понављају можда је тачно, али је, загађено злом и пакошћу, изгубило делатну снагу. Непријатна истина, саопштена са добром намером, задаје тихи тренутни бол, али истовремено, упућује на исправљање грешке. Истина, саопштена са мржњом себе обесмишљава: у служби зла, злом се задовољава и у њему ишчезава. Простор одмереног гледања и суђења је замагљен; кривица се сваљује на омраженог вођу, иако је он принудни управник затеченог стања наметнутог споља. Шта год рекао, шта год учинио, дочекује се на нож, са спрдњом. Ено га, хвали се како има довољно брашна, грашка, шећера и уља, као да је то некакав успех! Делу наше елите је, очигледно, све од рођења дато, она није осетила сласт кришке хлеба у годинама несташице и глади.

 

***

Издуравамо. Понеко је оборио главу, у доброј рајетинској традицији, у нади да је, послушну, сабља неће сећи. Покорност даје осећање заштићености, обећава освајање равноправности са свемоћним господаром. Словенски свет је и иначе опседнут Западом, инфериорности има и код руске елите. Мека моћ касно открива своје сурово, убилачко језгро. Окупатор се радо ослања на пуномоћнике. Обавио је главно, а на нама је да се уразумимо. Овладао је садашњицом. Ми имамо прошлост, и будућност: читаву вечност, да у њој увежбавамо тврдоглаву верност слободи, то јест себи

[/restrict]