ОКУПАЦИЈА БЕЗ ОКУПАТОРА

У ПЕРО И У ВЕТАР

Наши званичници су у немогућем положају. Виде ово што и ми гледамо, знају и више од нас, пеку се на три ватре, а службени положај их обавезује на пристојно понашање. Жале се на „притиске“, можемо замислити какве. Опкољени, везаних ногу и руку, хтели би и ово, и оно, и оно треће, а не смеју ништа. Европа нема алтернативе, а она, заузврат, тражи да се одрекнемо Косова, сународника у региону, Русије, и самих себе. Кад бисмо све то испунили, не бисмо више постојали, а Европа би смислила неке нове захтеве

Ако и са чим, са окупацијама имамо богатог искуства. Кључеви Калемегданске тврђаве предати су нам пре 155 година, такорећи јуче. Чекали смо да окупатор дигне руке од свега, па и од нас. Европа је, онда, више бринула о болеснику са Босфора него о нама. Цар на цара ударити неће, па ни Горди Албион на пријатељски Стамбол. Наполеон је поручивао Султану да „не попушта Сервијанцима“. Велики повлаче велике стратешке потезе; ситну боранију шта допадне. Неколико столећа смо таворили, ни живи, ни мртви. У једној француској енциклопедији из средине 19. века стоји да је „Сервија турска покрајна на Балкану“. Без прошлости, дакле без будућности. Тако се било уобичајило. Европи то није сметало, имала је пречих послова. Српску буну је дочекала са незадовољством. Према Грцима је била милостивија, знала је ко су, барем они стари, ако не и нови Грци. А Срби, откуд сад и они?

*** * Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

 

 

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.