МОНОДРАМА „ИЗАБРАНОГ НАРОДА“

ПИШЕ
ТИОСАВ ПУРИЋ

АМЕРИЧКА ИЗУЗЕТНОСТ И НУКЛЕАРНИ БАУК

Откако је руски председник наредио високу приправност руских нуклеарних снага, западни медији и званичници не престају да вагају могућност избијања нуклеарног рата, или бар кршења дуговечног табуа – употребе оружја које је само једном Америка употребила у борби против „изузетног зла“, Јапанске империје. Поставља се питање да ли је „руско зло“ довољно „изузетно“ да Америка иступи на сцену, и „спаси свет“, у складу с вековима грађеном представом о себи као „изабраном народу“

Едвард Лус, један од уредника „Фајненшел тајмса“, тврди како је добро што је Путин „исказао спремност да прети употребом нуклеарног оружја“, тумачећи Путинове поступке тиме да Русија у Украјини губи. Наравно, западним аналитичарима у служби јасне геостратешке агенде никада није недостајала маштовитост у креативном тумачењу и интерпретацији стварности. Наиме, „четвртог дана“ специјалне операције руски председник је наредио високу приправност нуклеарних снага и „посебан режим борбеног дежурства“. Русија никако није могла у том тренутку да „губи“.

[restrict]

Два пасуса касније, Едвард Лус одаје најстроже чувану тајну Запада ових дана: јасно истиче да је (један од) циљ(ева) руског поступања од 27. фебруара постигнут – Џо Бајден и западни блок неће непосредно учествовати у рату у Украјини.

Маријана Буђерин је сагласна са Едвардом Лусом, али иде још даље. Иако је докторирала на међународним односима, научница с Харварда је очигледно стручњак и за психологију, будући да самоуверено објашњава како се Путин осећа „комфорно у свету сталне нестабилности“, те поставља питање Западу шта ће чинити када „разбеснели“ руски председник одлучи да баци бомбу на Украјину, решен да прекрати рат, „баш као што су некад учиниле САД у Јапану“? „И шта ће у вези са тим учинити Пакистан, Северна Кореја или Иран?“

МАНИФЕСТ СУДБИНЕ Тиме они, али и огроман број других интелектуалаца, лобиста и званичника отворено позивају Американце да испуне свој – манифест судбине.

Био је септембар 1949. године када је летелица WB-29 летела из Окинаве ка северу. Летелица је, званично, била оптимизована да као летећа метеоролошка станица прати аномалије у атмосфери. Пилоти су негде изнад Камчатке приметили атмосферске појаве које су могле бити последица само једног – Руси су тестирали атомску бомбу.

У Белој кући је одмах проглашено ванредно стање. Труман је тражио од саветника да му одговоре да ли САД треба да развију термонуклеарну бомбу. Јер „изабрана нација“ мора остати за корак испред својих такмаца. Тасови на ваги су били уједначени – једнако су били гласни они који су били за и они који су били против. Одлука је пала на државног секретара Дина Ечесона. Овај је одмах упитао за мишљење двојицу главних саветника из Особља за политичко планирање – историчара Џорџа Кенана и „оперативца“ са Волстрита Пола Ницеа.

Кенан се прихватио „консултовања“ с највећим мислиоцима прошлости, од Платона до Шекспира. Сматрао је да САД ступају на пут без повратка уколико одлуче да развију термонуклеарно оружје. У званичним списима Беле куће, текст Кенановог меморандума садржи пророчке Шекспирове речи из „Троила и Кресиде“: „Све би се претворило у силу, а сила / У самовољу, а ова у грабеж, / И грабеж би постао општи вук / Што би двоструко помогнут самовољом / И силом цео прогутао свет / Као плен, па најзад и самога себе“ (прев. Ж. Симић, С. Пандуровић).

Пол Нице, као уосталом ни данашњи саветници и браниоци америчке „изузетности“ и позиције „светског полицајца“ нису били оптерећени Шекспиром. Волстритовска логика је превагнула. Нице се најпре саветовао са Опенхајмером, „уништитељем светова“, који је сматрао да би најбоље било уколико „ниједна сила не би располагала оваквим оружјем“. Зато се Нице окренуо Едварду Телеру, Опенхајмеровом колеги, чије је јеврејско-мађарско порекло условљавало екстремну мржњу према Совјетском Савезу и комунизму. САД нису смеле да заостају за СССР-ом, сматрао је Телер, баш као и Нице. Нешто касније Едвард Телер ће на конгресном испитивању рећи да је Опенхајмерова позиција претворила „уништитеља светова“ у „безбедности ризик“ за националну сигурност САД.

Према званичним списима Беле куће, 1950. године председник Труман је донео коначну одлуку. Било је довољно да пита своје саветнике: „Могу ли Руси то да учине?“, мислећи на развој термонуклеарног оружја. Када је добио потврдни одговор, за Трумана више није било двоумљења. Касније ће се испоставити да је генералисимус Стаљин два месеца раније наредио развој термонуклеарног оружја. Али у тренутку када је одлука у САД донета – сама могућност да неко поседује оружје моћније од њиховог гонила је Американце у параноју која је резултирала развојем нових наоружања, буђењу „општег вука“ у дубини америчке душе.

АЛГОРИТАМ АМЕРИЧКОГ УМА Ово није био почетак пуке трке у наоружању. Позиција америчког престижа заснива се на чињеници да су они једини употребили атомско наоружање у историји ратовања. Они су искористили оружје „тоталног уништења“ против „изузетног зла“, чинећи тиме себе „изузетним“ браниоцима „добра“.

Да би се разумело који је то „вук“ у дубини америчке душе, који данас од људи попут Буђерина чини да постану телали што најављују пропаст света и позивају Америку да ступи на историјску сцену и спаси свет, мора се разумети специфична америчка религиозност која је алгоритам „софтвера ума“ америчке елите. Нажалост, готово ништа се није променило од коначног пораза салвационистичко-пијетистичког Југа у америчком грађанском рату. Тријумфовао је евангелистичко-пијетистички Север. Суштинска разлика „победничке религије“ у односу на „губитничку“, следствено и политичке културе Севера у односу на Југ, била је да дужност доброг хришћанина није само да спаси себе већ и да спаси друге. Отргнуто из контекста, ово се не чини страшним, али мобилизацијски потенцијал те доктрине омогућио је елити Севера да у рату најпре „самеље“ Југ, а потом и остатак света до данашњих дана, и показао се једним од најубиственијих оруђа америчке елите.

Оваква религиозност је имала своје корене још у Енглеској, где је у елизабетанско доба створен култ протестантских мученика, након католичког противударца Крваве Мери Тјудор. Култ мученика се пренео у новоосноване колоније на западу, а вертикала тих идеја се с лакоћом прати до данашњег дана. Најпре је један од оснивача Масачусетса Џон Винторп најавио почетком 17. века изградњу „Јерусалима на земљи“. Слично ће и потоњи „просветитељ“ и харвардски алумни Уриан Оукс прогласити да су колоније у Америци заправо „пример Божјег краљевства на земљи“. Трећи председник Универзитета Принстон и осамнаестовековни проповедник Џонатан Едвардс, који је у себи сажимао уверења протестантског фундаменталисте и просветитеља, позивао је све хришћане на уједињење под америчким вођством, пошто су Американци примили „једину истиниту религију са Старог континента“. То ће бити гориво Америчке револуције, у којој је амерички народ као „изабран“ позван да се бори против Британаца, који су Американцима оно што су Египћани били Мојсијевим Јеврејима. Томас Џеферсон је отворено писао да су амерички земљорадници „изабрани народ од чијих је груди Бог начинио шкрињу у коју одлаже суштаствене и исконске врлине“.

Абрахам Линколн је у обраћању из фебруара 1861. говорио о Американцима као о „скоро па одабраном народу Свемогућег Бога“. Шеф катедре за теологију на Јејлу Самјуел Херис тврдио је да Бог „увек дела посредством одабраних народа“ – као што је амерички народ. Један од најутицајнијих америчких филозофа 19. века Џосаја Стронг говорио је да је задатак англосаксонске расе да „евангелизује свет“. Творац америчке геостратешке доктрине Алфред Махан сматрао је да би погодно решење за „кинеску претњу“ било да се „сви Кинези покрсте“. Другим речима, ко ће спасти свет, ко ће спасти друге у складу с налозима евангелистичког пијетизма, ако не народ од Бога изабран? То је, уосталом, у освит америчког империјализма 1900. године јасно прокламовао сенатор Алберт Бевериџ: „Божја рука је у свему. Његови планови су нас водили ка славним остварењима. И баш зато је потпуно узалудан покушај одупирања америчкој вољи да загосподари светом. Наша судбина није више ни нејасна ни непожељна. Наша судбина је коначна, дивна и света.“

Оваква врста америчког провиденцијализма је у темељу поретка у ком и данас живимо. Вудро Вилсон ће у свом излагању пред америчким сенатом 1919. године рећи: „Сцена је постављена, судбина је остварена. До тога је дошло не нашом вољом већ нас је Божја рука водила овим путем.“ Тек са овим на уму можемо разумети амерички бес према „Ујка Џоу“ Стаљину и према америчким комунистима, који су прогањани као у средњовековној инквизицији. Америчку елиту не плаши атеизам, нити секуларизам, али филозофија која би оспорила провиденцијално виђење историје у коме Америка има централно место погубно је и за интересе, и за суштину америчке елите. Ако трећа страна поседује моћ „тоталног уништења“ и има могућност победе у нуклеарном рату, онда то избацује Америку из епицентра светске историје. Тако можемо разумети и бес према руским универзалистичким и империјалним претензијама, које су, мада повремено усахну као пустињска река, и даље похрањене у свести многих руских и неруских интелектуалаца, и које су, док постоје, изазов за америчку елиту.

У овом тренутку сцена коју је поставио Вудро Вилсон се ремонтује. Овај рат је био потребан и НАТО-у како би консолидовао своје снаге, пошто је Северноатлантски савез, према изјави француског председника Емануела Макрона, био у стању „мождане смрти“. У недавном конгресном саслушању, обавештајни агент с врха америчког естаблишмента Аврил Хејн објашњава: „Уколико би сматрао да губи рат, те ако би НАТО интервенисао или спремао интервенцију која би победу Украјине омогућила, председник Путин би се нашао у стању егзистенцијалне претње.“ У том случају, сматра Хејн, председник Путин би посегао за употребом нуклеарног оружја.

ПРАВЉЕЊЕ АПСОЛУТНОГ НЕПРИЈАТЕЉА У стању сталног дизања тензија, представљања председника Путина као „разбеснелог КГБ агента“, а руске државе и војске као „труле“, противник се етаблира као „изузетно зло“. Американци се труде да овај рат капитализују онако како су капитализовали победу у Другом светском рату – да постану највољенија земља на свету као што су били до Вијетнамског рата. Земља која је спасла свет од највећег зла у историји. У том смислу, Американци играју на карту двоструке добити. Уколико се испостави да Путин губи рат, јер украјински „витезови“ уз атлантистичку подршку побеђују, као што према писању западне пропаганде јесте случај, тек онда би Путин прибегао употреби свог врхунског оружја. Ако би се то десило, једино би Америка могла да стане накрај руском „лудилу“. Уколико Русија побеђује чак и у гласилима западне пропаганде, крајња средства су свакако дозвољена.

Још за време Обаме Америка је издвојила фонд од 1,7 билиона долара за развој нуклеарног арсенала. Ова одлука Обамине администрације је у непосредној вези са увођењем санкција Русији 2014. године поводом референдума на Криму и тадашњег слања подршке Кијеву. Тада је пропала идеја о томе да ће доћи до новог Споразума о смањењу стратешког наоружања који је први пут постигнут 1991. између САД и СССР-а. Зато на први поглед смешно делује изјава Колина Кала, који је у Обаминој администрацији био саветник Џозефа Бајдена, а који данас тврди да је потребно најпре Русију дипломатски изоловати. Али изоловану Русију, Русију која је остракована из међународне заједнице, Америка би с лакоћом могла да отпише као земљу која заслужује нуклеарни одговор. Несрећа је у томе што је Русију немогуће остраковати и што Руси могу одговорити, али које су границе за „од Бога изабран народ“?

Интермецо за време Доналда Трампа је дозволио предах, али Америка са Богом на својој страни „се вратила“ како је Бајден тврдио да је потребно у свом есеју из 2020. године за „Форин аферс“. „Aмерика мора опет да води“, тврди Бајден, „читав свет. Ниједна друга нација нема тај капацитет. Ниједна друга нација није сазидана на тој идеји.“ У истом есеју Бајден тврди да је примарна дужност председника САД она коју има као главнокомандујући америчких снага, што директно повезује са својом дужношћу да „брани амерички народ“ и „силом ако је потребно“ – баш као што се Русима ускраћује. Такође, обавезује се да ће стати уз „руско цивилно друштво“ против „Путинове клептократске аутократије“.

Многи пореде ситуацију у којој се данас налази свет са оном из 1962. године. Када је председник Кенеди упитао своје саветнике у Овалној соби зашто би Совјети поставили нуклеарне главе на Кубу, казао је: „То би било исто као да смо ми поставили балистичке пројектиле средњег домета у Турској. Човече, то би било дозлабога опасно.“ Кенедијеви саветници су ћутали, док се један није усудио да каже: „Али ми то јесмо учинили, господине председниче.“ Кенеди је, међутим, био за разлику од председника Трумана човек са интегритетом. Пола Ница и Дина Ечесона, који су заговарали изградњу термонуклеарног наоружања, Кенеди је одмах одбацио. Али шта данас можемо да очекујемо од америчког председника који не налази ништа „опасно“ у чињеници да се НАТО „пренатегао“ до самих руских граница, па још исказује спремност за отварање фронта и у Русији? Шта да очекујемо од оних који су спремни да у НАТО увуку Финску и Шведску?

И 1962. је било гласова идентичних овим данас, и те гласове не би требало изузети из великог пописа непочинстава које памти историја. Кертис Лемеј, тада шеф ваздухопловних снага САД, сматрао је да је мирно разрешење спора са СССР-ом једнако Минхенском споразуму, тиме имплицитно поредећи Совјете с нацистима. „Руски медвед једва чека да забије своју шапу у воде Латинске Америке“, сматрао је Лемеј. „Сада га имамо у клопци, хајде да му отргнемо ногу до тестиста. Ако треба, и саме тестисе“, казао је Лемеј председнику Кенедију. Кертис Лемеј је био један од мозгова операције стравичног бомбардовања јапанских градова крајем Другог светског рата. Након што је коначно Лемеја испратио из кабинета, Кенеди је пророчки рекао: „Ови плехани шешири (сленг за официре) имају једну велику предност у односу на нас. Ако их послушамо и учинимо како нам траже, нико неће бити ту да им после каже да су погрешили.“

Друштво „плеханих шешира“ је, чини се, никад јаче у САД. Пред њима стоји изазов руског медведа, који, додуше, није у Карибима него на Дњепру. Тиме се руски интереси чине легитимнијим, али тиме и позив на остварење манифеста судбине у Америци јаче одзвања. „Доминација пуног спектра“ захтева поседовање, али и спремност на употребу оружја „тоталног уништења“. Година 1945. је доказала да су Американци на све спремни, по цену очувања престижа, када су мимо војностратешке логике одлучили да бомбардују Јапан који је извесно спремао капитулацију. Американци ће увек бранити свој престиж. Своју позицију изабраног народа. Тако да право питање у ова времена није: колика је вероватноћа да ће се десити нуклеарни рат. Право питање је: колика је цена америчке изузетности. Ако питамо америчке урођенике или Јапанце – цена су градови, народи, царства. Али ко сме то питање да постави Русима?

[/restrict]