MONODRAMA „IZABRANOG NARODA“

PIŠE
TIOSAV PURIĆ

AMERIČKA IZUZETNOST I NUKLEARNI BAUK

Otkako je ruski predsednik naredio visoku pripravnost ruskih nuklearnih snaga, zapadni mediji i zvaničnici ne prestaju da vagaju mogućnost izbijanja nuklearnog rata, ili bar kršenja dugovečnog tabua – upotrebe oružja koje je samo jednom Amerika upotrebila u borbi protiv „izuzetnog zla“, Japanske imperije. Postavlja se pitanje da li je „rusko zlo“ dovoljno „izuzetno“ da Amerika istupi na scenu, i „spasi svet“, u skladu s vekovima građenom predstavom o sebi kao „izabranom narodu“

Edvard Lus, jedan od urednika „Fajnenšel tajmsa“, tvrdi kako je dobro što je Putin „iskazao spremnost da preti upotrebom nuklearnog oružja“, tumačeći Putinove postupke time da Rusija u Ukrajini gubi. Naravno, zapadnim analitičarima u službi jasne geostrateške agende nikada nije nedostajala maštovitost u kreativnom tumačenju i interpretaciji stvarnosti. Naime, „četvrtog dana“ specijalne operacije ruski predsednik je naredio visoku pripravnost nuklearnih snaga i „poseban režim borbenog dežurstva“. Rusija nikako nije mogla u tom trenutku da „gubi“. [restrict]

Dva pasusa kasnije, Edvard Lus odaje najstrože čuvanu tajnu Zapada ovih dana: jasno ističe da je (jedan od) cilj(eva) ruskog postupanja od 27. februara postignut – Džo Bajden i zapadni blok neće neposredno učestvovati u ratu u Ukrajini.

Marijana Buđerin je saglasna sa Edvardom Lusom, ali ide još dalje. Iako je doktorirala na međunarodnim odnosima, naučnica s Harvarda je očigledno stručnjak i za psihologiju, budući da samouvereno objašnjava kako se Putin oseća „komforno u svetu stalne nestabilnosti“, te postavlja pitanje Zapadu šta će činiti kada „razbesneli“ ruski predsednik odluči da baci bombu na Ukrajinu, rešen da prekrati rat, „baš kao što su nekad učinile SAD u Japanu“? „I šta će u vezi sa tim učiniti Pakistan, Severna Koreja ili Iran?“

MANIFEST SUDBINE Time oni, ali i ogroman broj drugih intelektualaca, lobista i zvaničnika otvoreno pozivaju Amerikance da ispune svoj – manifest sudbine.

Bio je septembar 1949. godine kada je letelica WB-29 letela iz Okinave ka severu. Letelica je, zvanično, bila optimizovana da kao leteća meteorološka stanica prati anomalije u atmosferi. Piloti su negde iznad Kamčatke primetili atmosferske pojave koje su mogle biti posledica samo jednog – Rusi su testirali atomsku bombu.

U Beloj kući je odmah proglašeno vanredno stanje. Truman je tražio od savetnika da mu odgovore da li SAD treba da razviju termonuklearnu bombu. Jer „izabrana nacija“ mora ostati za korak ispred svojih takmaca. Tasovi na vagi su bili ujednačeni – jednako su bili glasni oni koji su bili za i oni koji su bili protiv. Odluka je pala na državnog sekretara Dina Ečesona. Ovaj je odmah upitao za mišljenje dvojicu glavnih savetnika iz Osoblja za političko planiranje – istoričara Džordža Kenana i „operativca“ sa Volstrita Pola Nicea.

Kenan se prihvatio „konsultovanja“ s najvećim misliocima prošlosti, od Platona do Šekspira. Smatrao je da SAD stupaju na put bez povratka ukoliko odluče da razviju termonuklearno oružje. U zvaničnim spisima Bele kuće, tekst Kenanovog memoranduma sadrži proročke Šekspirove reči iz „Troila i Kreside“: „Sve bi se pretvorilo u silu, a sila / U samovolju, a ova u grabež, / I grabež bi postao opšti vuk / Što bi dvostruko pomognut samovoljom / I silom ceo progutao svet / Kao plen, pa najzad i samoga sebe“ (prev. Ž. Simić, S. Pandurović).

Pol Nice, kao uostalom ni današnji savetnici i branioci američke „izuzetnosti“ i pozicije „svetskog policajca“ nisu bili opterećeni Šekspirom. Volstritovska logika je prevagnula. Nice se najpre savetovao sa Openhajmerom, „uništiteljem svetova“, koji je smatrao da bi najbolje bilo ukoliko „nijedna sila ne bi raspolagala ovakvim oružjem“. Zato se Nice okrenuo Edvardu Teleru, Openhajmerovom kolegi, čije je jevrejsko-mađarsko poreklo uslovljavalo ekstremnu mržnju prema Sovjetskom Savezu i komunizmu. SAD nisu smele da zaostaju za SSSR-om, smatrao je Teler, baš kao i Nice. Nešto kasnije Edvard Teler će na kongresnom ispitivanju reći da je Openhajmerova pozicija pretvorila „uništitelja svetova“ u „bezbednosti rizik“ za nacionalnu sigurnost SAD.

Prema zvaničnim spisima Bele kuće, 1950. godine predsednik Truman je doneo konačnu odluku. Bilo je dovoljno da pita svoje savetnike: „Mogu li Rusi to da učine?“, misleći na razvoj termonuklearnog oružja. Kada je dobio potvrdni odgovor, za Trumana više nije bilo dvoumljenja. Kasnije će se ispostaviti da je generalisimus Staljin dva meseca ranije naredio razvoj termonuklearnog oružja. Ali u trenutku kada je odluka u SAD doneta – sama mogućnost da neko poseduje oružje moćnije od njihovog gonila je Amerikance u paranoju koja je rezultirala razvojem novih naoružanja, buđenju „opšteg vuka“ u dubini američke duše.

ALGORITAM AMERIČKOG UMA Ovo nije bio početak puke trke u naoružanju. Pozicija američkog prestiža zasniva se na činjenici da su oni jedini upotrebili atomsko naoružanje u istoriji ratovanja. Oni su iskoristili oružje „totalnog uništenja“ protiv „izuzetnog zla“, čineći time sebe „izuzetnim“ braniocima „dobra“.

Da bi se razumelo koji je to „vuk“ u dubini američke duše, koji danas od ljudi poput Buđerina čini da postanu telali što najavljuju propast sveta i pozivaju Ameriku da stupi na istorijsku scenu i spasi svet, mora se razumeti specifična američka religioznost koja je algoritam „softvera uma“ američke elite. Nažalost, gotovo ništa se nije promenilo od konačnog poraza salvacionističko-pijetističkog Juga u američkom građanskom ratu. Trijumfovao je evangelističko-pijetistički Sever. Suštinska razlika „pobedničke religije“ u odnosu na „gubitničku“, sledstveno i političke kulture Severa u odnosu na Jug, bila je da dužnost dobrog hrišćanina nije samo da spasi sebe već i da spasi druge. Otrgnuto iz konteksta, ovo se ne čini strašnim, ali mobilizacijski potencijal te doktrine omogućio je eliti Severa da u ratu najpre „samelje“ Jug, a potom i ostatak sveta do današnjih dana, i pokazao se jednim od najubistvenijih oruđa američke elite.

Ovakva religioznost je imala svoje korene još u Engleskoj, gde je u elizabetansko doba stvoren kult protestantskih mučenika, nakon katoličkog protivudarca Krvave Meri Tjudor. Kult mučenika se preneo u novoosnovane kolonije na zapadu, a vertikala tih ideja se s lakoćom prati do današnjeg dana. Najpre je jedan od osnivača Masačusetsa Džon Vintorp najavio početkom 17. veka izgradnju „Jerusalima na zemlji“. Slično će i potonji „prosvetitelj“ i harvardski alumni Urian Ouks proglasiti da su kolonije u Americi zapravo „primer Božjeg kraljevstva na zemlji“. Treći predsednik Univerziteta Prinston i osamnaestovekovni propovednik Džonatan Edvards, koji je u sebi sažimao uverenja protestantskog fundamentaliste i prosvetitelja, pozivao je sve hrišćane na ujedinjenje pod američkim vođstvom, pošto su Amerikanci primili „jedinu istinitu religiju sa Starog kontinenta“. To će biti gorivo Američke revolucije, u kojoj je američki narod kao „izabran“ pozvan da se bori protiv Britanaca, koji su Amerikancima ono što su Egipćani bili Mojsijevim Jevrejima. Tomas Džeferson je otvoreno pisao da su američki zemljoradnici „izabrani narod od čijih je grudi Bog načinio škrinju u koju odlaže suštastvene i iskonske vrline“.

Abraham Linkoln je u obraćanju iz februara 1861. govorio o Amerikancima kao o „skoro pa odabranom narodu Svemogućeg Boga“. Šef katedre za teologiju na Jejlu Samjuel Heris tvrdio je da Bog „uvek dela posredstvom odabranih naroda“ – kao što je američki narod. Jedan od najuticajnijih američkih filozofa 19. veka Džosaja Strong govorio je da je zadatak anglosaksonske rase da „evangelizuje svet“. Tvorac američke geostrateške doktrine Alfred Mahan smatrao je da bi pogodno rešenje za „kinesku pretnju“ bilo da se „svi Kinezi pokrste“. Drugim rečima, ko će spasti svet, ko će spasti druge u skladu s nalozima evangelističkog pijetizma, ako ne narod od Boga izabran? To je, uostalom, u osvit američkog imperijalizma 1900. godine jasno proklamovao senator Albert Beveridž: „Božja ruka je u svemu. Njegovi planovi su nas vodili ka slavnim ostvarenjima. I baš zato je potpuno uzaludan pokušaj odupiranja američkoj volji da zagospodari svetom. Naša sudbina nije više ni nejasna ni nepoželjna. Naša sudbina je konačna, divna i sveta.“

Ovakva vrsta američkog providencijalizma je u temelju poretka u kom i danas živimo. Vudro Vilson će u svom izlaganju pred američkim senatom 1919. godine reći: „Scena je postavljena, sudbina je ostvarena. Do toga je došlo ne našom voljom već nas je Božja ruka vodila ovim putem.“ Tek sa ovim na umu možemo razumeti američki bes prema „Ujka Džou“ Staljinu i prema američkim komunistima, koji su proganjani kao u srednjovekovnoj inkviziciji. Američku elitu ne plaši ateizam, niti sekularizam, ali filozofija koja bi osporila providencijalno viđenje istorije u kome Amerika ima centralno mesto pogubno je i za interese, i za suštinu američke elite. Ako treća strana poseduje moć „totalnog uništenja“ i ima mogućnost pobede u nuklearnom ratu, onda to izbacuje Ameriku iz epicentra svetske istorije. Tako možemo razumeti i bes prema ruskim univerzalističkim i imperijalnim pretenzijama, koje su, mada povremeno usahnu kao pustinjska reka, i dalje pohranjene u svesti mnogih ruskih i neruskih intelektualaca, i koje su, dok postoje, izazov za američku elitu.

U ovom trenutku scena koju je postavio Vudro Vilson se remontuje. Ovaj rat je bio potreban i NATO-u kako bi konsolidovao svoje snage, pošto je Severnoatlantski savez, prema izjavi francuskog predsednika Emanuela Makrona, bio u stanju „moždane smrti“. U nedavnom kongresnom saslušanju, obaveštajni agent s vrha američkog establišmenta Avril Hejn objašnjava: „Ukoliko bi smatrao da gubi rat, te ako bi NATO intervenisao ili spremao intervenciju koja bi pobedu Ukrajine omogućila, predsednik Putin bi se našao u stanju egzistencijalne pretnje.“ U tom slučaju, smatra Hejn, predsednik Putin bi posegao za upotrebom nuklearnog oružja.

PRAVLJENJE APSOLUTNOG NEPRIJATELJA U stanju stalnog dizanja tenzija, predstavljanja predsednika Putina kao „razbesnelog KGB agenta“, a ruske države i vojske kao „trule“, protivnik se etablira kao „izuzetno zlo“. Amerikanci se trude da ovaj rat kapitalizuju onako kako su kapitalizovali pobedu u Drugom svetskom ratu – da postanu najvoljenija zemlja na svetu kao što su bili do Vijetnamskog rata. Zemlja koja je spasla svet od najvećeg zla u istoriji. U tom smislu, Amerikanci igraju na kartu dvostruke dobiti. Ukoliko se ispostavi da Putin gubi rat, jer ukrajinski „vitezovi“ uz atlantističku podršku pobeđuju, kao što prema pisanju zapadne propagande jeste slučaj, tek onda bi Putin pribegao upotrebi svog vrhunskog oružja. Ako bi se to desilo, jedino bi Amerika mogla da stane nakraj ruskom „ludilu“. Ukoliko Rusija pobeđuje čak i u glasilima zapadne propagande, krajnja sredstva su svakako dozvoljena.

Još za vreme Obame Amerika je izdvojila fond od 1,7 biliona dolara za razvoj nuklearnog arsenala. Ova odluka Obamine administracije je u neposrednoj vezi sa uvođenjem sankcija Rusiji 2014. godine povodom referenduma na Krimu i tadašnjeg slanja podrške Kijevu. Tada je propala ideja o tome da će doći do novog Sporazuma o smanjenju strateškog naoružanja koji je prvi put postignut 1991. između SAD i SSSR-a. Zato na prvi pogled smešno deluje izjava Kolina Kala, koji je u Obaminoj administraciji bio savetnik Džozefa Bajdena, a koji danas tvrdi da je potrebno najpre Rusiju diplomatski izolovati. Ali izolovanu Rusiju, Rusiju koja je ostrakovana iz međunarodne zajednice, Amerika bi s lakoćom mogla da otpiše kao zemlju koja zaslužuje nuklearni odgovor. Nesreća je u tome što je Rusiju nemoguće ostrakovati i što Rusi mogu odgovoriti, ali koje su granice za „od Boga izabran narod“?

Intermeco za vreme Donalda Trampa je dozvolio predah, ali Amerika sa Bogom na svojoj strani „se vratila“ kako je Bajden tvrdio da je potrebno u svom eseju iz 2020. godine za „Forin afers“. „Amerika mora opet da vodi“, tvrdi Bajden, „čitav svet. Nijedna druga nacija nema taj kapacitet. Nijedna druga nacija nije sazidana na toj ideji.“ U istom eseju Bajden tvrdi da je primarna dužnost predsednika SAD ona koju ima kao glavnokomandujući američkih snaga, što direktno povezuje sa svojom dužnošću da „brani američki narod“ i „silom ako je potrebno“ – baš kao što se Rusima uskraćuje. Takođe, obavezuje se da će stati uz „rusko civilno društvo“ protiv „Putinove kleptokratske autokratije“.

Mnogi porede situaciju u kojoj se danas nalazi svet sa onom iz 1962. godine. Kada je predsednik Kenedi upitao svoje savetnike u Ovalnoj sobi zašto bi Sovjeti postavili nuklearne glave na Kubu, kazao je: „To bi bilo isto kao da smo mi postavili balističke projektile srednjeg dometa u Turskoj. Čoveče, to bi bilo dozlaboga opasno.“ Kenedijevi savetnici su ćutali, dok se jedan nije usudio da kaže: „Ali mi to jesmo učinili, gospodine predsedniče.“ Kenedi je, međutim, bio za razliku od predsednika Trumana čovek sa integritetom. Pola Nica i Dina Ečesona, koji su zagovarali izgradnju termonuklearnog naoružanja, Kenedi je odmah odbacio. Ali šta danas možemo da očekujemo od američkog predsednika koji ne nalazi ništa „opasno“ u činjenici da se NATO „prenategao“ do samih ruskih granica, pa još iskazuje spremnost za otvaranje fronta i u Rusiji? Šta da očekujemo od onih koji su spremni da u NATO uvuku Finsku i Švedsku?

I 1962. je bilo glasova identičnih ovim danas, i te glasove ne bi trebalo izuzeti iz velikog popisa nepočinstava koje pamti istorija. Kertis Lemej, tada šef vazduhoplovnih snaga SAD, smatrao je da je mirno razrešenje spora sa SSSR-om jednako Minhenskom sporazumu, time implicitno poredeći Sovjete s nacistima. „Ruski medved jedva čeka da zabije svoju šapu u vode Latinske Amerike“, smatrao je Lemej. „Sada ga imamo u klopci, hajde da mu otrgnemo nogu do testista. Ako treba, i same testise“, kazao je Lemej predsedniku Kenediju. Kertis Lemej je bio jedan od mozgova operacije stravičnog bombardovanja japanskih gradova krajem Drugog svetskog rata. Nakon što je konačno Lemeja ispratio iz kabineta, Kenedi je proročki rekao: „Ovi plehani šeširi (sleng za oficire) imaju jednu veliku prednost u odnosu na nas. Ako ih poslušamo i učinimo kako nam traže, niko neće biti tu da im posle kaže da su pogrešili.“

Društvo „plehanih šešira“ je, čini se, nikad jače u SAD. Pred njima stoji izazov ruskog medveda, koji, doduše, nije u Karibima nego na Dnjepru. Time se ruski interesi čine legitimnijim, ali time i poziv na ostvarenje manifesta sudbine u Americi jače odzvanja. „Dominacija punog spektra“ zahteva posedovanje, ali i spremnost na upotrebu oružja „totalnog uništenja“. Godina 1945. je dokazala da su Amerikanci na sve spremni, po cenu očuvanja prestiža, kada su mimo vojnostrateške logike odlučili da bombarduju Japan koji je izvesno spremao kapitulaciju. Amerikanci će uvek braniti svoj prestiž. Svoju poziciju izabranog naroda. Tako da pravo pitanje u ova vremena nije: kolika je verovatnoća da će se desiti nuklearni rat. Pravo pitanje je: kolika je cena američke izuzetnosti. Ako pitamo američke urođenike ili Japance – cena su gradovi, narodi, carstva. Ali ko sme to pitanje da postavi Rusima?

[/restrict]