МОЋ НЕОЛИБЕРАЛНОГ ЈЕДНОУМЉА

У ПЕРО И У ВЕТАР

Одсликана у штампаним и електронским гласилима демократског Запада, ругоба света се бестидно разголитила. Водитеље, коментаторе и извештаче слушам са неповерљивог растојања. Од појаве епидемије и украјинског рата неповерљивост је прешла у гађење. Јадни плаћеници, робови политички исправног осећања ствари, што је горе од политички коректног мишљења

Свакога јутра бар пола сата тровања вестима из великог света. Од свих веза са земљама, људима и њиховим пословима, остаде ми једино ова преко електронских медија. Ниско сам пао, знам, али шта да се ради, такав је сплет околности. Трећа је година како живим под режимом ограниченог кретања и делања. Дошла старост, са уобичајеним тегобама. Познаници и пријатељи се проредише, неки поумираше. Боравим, уз то, у средини чија ми је прошлост ближа од садашњице, и што је даља, то ми је дража. А ту је и ова тајанствена неман, никако да нам се скине са врата. Стално се препорађа, искрсава у новим варијантама и под новим именима. Она је неизбежан увод сваког телефонског разговора. Неки су примили трећу, неки се спремају за четврту вакцинацију. А ми ниједну: никоме ништа не верујемо. Кажу да ће доћи и пета, можда и шеста. Имају они тога на лагеру, нагомилали су за сто година, за милијарде долара, обезбедили су се у сваком погледу, људски страх им је поуздан пословни партнер. Згађен сам, а с друге стране, никад се не зна. Опасност је стварна, а како је ко искоришћава, то је друга прича. Не верујем у постојање завереничких дружина, како их замишља машта убогих и презадужених корисника банкарских кредита. Међутим, само постојање финансијског капитала, одвојеног од произвођача и производње, својеврстан је антиљудски комплот. Мање од 1% Американаца располаже капиталом од 40% светске новчане масе, и то је бункерисано у неприступачним трезорима – ето завереничког подземља упереног против опстанка људске врсте колико и складишта нуклеарног оружја. Ко ће ме уверити у човекољубиву добронамерност поседника тог и таквог експлозива? Пандемија је увећала количину смртоносних резерви.

[restrict]

***

Одсликана у штампаним и електронским гласилима демократског Запада, ругоба света се бестидно разголитила. Водитеље, коментаторе и извештаче слушам са неповерљивог растојања. Од појаве епидемије и украјинског рата неповерљивост је прешла у гађење. Јадни плаћеници, робови политички исправног осећања ствари, што је горе од политички коректног мишљења. Мишљење се, понекад, даде променити, кориговати; осећање одређује све што нас окружује, преовлађујуће расположење времена и места, што се не одбацује вољним напором. Грлати гласноговорници тзв. Слободног света наступају боговски самоуверено, пророчки хладнокрвно, без проблема са својом савешћу. Такви су им и послодавци, и налогодавци, непосредни, као и они што у орвеловски мрачној позадини вуку конце и плету мреже. Крсташи Новог светског поретка, витезови неолибералног прогреса, самозвани усрећитељи ове несрећне планете, надгледници њеног исправног напредовања, предано усмеравају судбину народа и појединаца. Јавна гласила су улични звучници њихове изабраничке мисли, слепи и добро подмазани завртњи захуктале машинерије. Ниједног да застане, да поразмисли о могућности другачијег приступа у гледању и разумевању, да посумња у апсолутну исправност својих ставова, што је погодба духовне слободе и интелектуалног поштења. Независан и слободан дух, истражује и не зна шта ће наћи; несрећни најамници, у ономе о чему говоре, распознају једино унапред утврђени политички циљ. Што се не уклапа, што се опире науму, одбацује се као непостојеће. Заступници званичних истина, браниоци освештаних лажи: зависи од тренутног расположења онога ко их слуша. Безбрижни лажљивци, лакомислени послушници светског зла: несреће, барем, у сваком рату довољно има. Треба изабрати страну чије ћете подухвате пратити. Медији Слободног света су, у освиту нашег столећа, изабрали обредну жртву, одређену за линч. То је омражени руски председник. О њему, годинама, свакога дана, падне по једна опака оптужба. О напредовању НАТО-а према руским границама се мудро ћутало. То иде у ред основних, подразумевајућих права свемоћних, човекољубивих и правдољубивих авангардиста наше епохе. Све што они замисле и предузму благородно је за остатак човечанства. Оно јесте, било је и неких промашаја, неспоразума, исклизнућа и неуспеха, али се племенитост намера не доводи у питање. У Либији, Сирији, Авганистану, па и на Балкану није ишло како треба, због заосталости живља, и неспремности вођа да сарађују. Слободни свет нуди, готово бесплатно, јединствени образац демократије и људских права, надахнут идејом несметаног протока (његове) робе, (његовог) новца и (његових) технолошких достигнућа. И ту избијају неспоразуми, појављују се локалне традиционалне заблуде, верска и национална ограничења, оптерећења злом прошлошћу. Све би то ваљало збрисати, поравнати, изједначити, свести нације на острва потрошачке масе, а државе на регионе, на безличне и изнутра раскинуте крајине. Тако им је и несрећни и ровити статус Украјине пао у око. Вишеструко привлачно тло за експериментисање, ширење и заузимање животног простора.

 

***

Полазећи од оваквих идејних опредељења и осећања, усмеривачи западног јавног мњења нису имали тешкоћа у разумевању и тумачењу украјинске кризе. Агресија је агресија, нарочито кад је други изводи, ту нема места за двоумице. Самокритичност би им разорила тло под ногама. Опасност освешћивања би их смртно угрозила, избацила би их из седла, и што је најгоре умањила ионако пољуљану куповну моћ. Овакав приступ је разумљив и прихватљив најширој јавности. Свет је такав какав је, и у њему све се чини нормално и једино могуће. Па неће, ваљда, водити академске расправе о психологији кремаљског Хитлера? Коментатору је остало да понавља оно што му је дотурено на радни сто. Ковид је, намах, изгубио моћ застрашивања. Средином марта је укинуто обавезно ношење маске: продаја ружа за усне је скочила за 70%. Ковид, Кијев или Кјив, вашар зла је даноноћно отворен, и рингишпил се врти. На прву вест о украјинском сукобу званичници Европске уније су јурнули као чопор дресираних ловачких паса. У седам дана пет хиљада санкција омраженој земљи. Најмање што су очекивали од својих гласила јесте послушност у спровођењу зацртане линије. Какав одбрамбени и превентивни рат? Па нису они први напали Сатану! Неонацисти? Обична измишљотина. Ако их негде и има, слободарски Запад их користи успут, нихилистички безбрижно: није му први пут да, привремено, прихвати помоћ те врсте. Са Ал Каидом је имао и добро, и лоше искуство.

 

***

Русофобија, на махове, прелази у сулуде испаде против здраве памети и елементарне пристојности. Мржња је бестидна, отворена, сигурна у своју добру заснованост, мада, међу мрзитељима, има и неких разлика. Сви су пристрасни, безобзирни, али нису подједнако вешти у извршавању наредбе. Једни очигледно нешто знају о месту и улози Украјине у руској историји, док су други потпуно необавештени и незнање надокнађују страсним ангажовањем. Кад се не би бавили штетном работом, заслуживали би и нешто сажаљења. Они упућенији знају о чему треба ћутати, шта и како измислити, а шта, истргнуто из оквира и тока, злонамерно пренагласити. Лажљивци-незналице се смуцају по мраку, ударају главом у зид. Мржња је утолико већа што им је знање мање. Иначе, пате од човекољубиве осетљивости, показују избегличке мајке са децом у наручју. Две хиљаде бегунаца из Африке се прошле године удавило у Средоземном мору, у настојању да се домогну европскога Раја, али они не заслужише ни трунку медијске солидарности. Неколико дана су трубили о геноциду у Бучи, па престадоше. Нешто је зашкрипало. Кад је у мраку, човек лако залута. Уосталом, ни гледаоцима положај те, друге Европе, није сасвим јасан. Румунија, Молдавија, хајде-де; али Транснистрија, у какву се рупу то завукло? Не знају, и не желе да науче. Предмет не заслужује труда. Историја је заморна, оптерећује кратку потрошачку памет. Треба гледати у будућност, то јест у апсолутну празнину, без Бога, без моралистичких обзира, без наде.

 

***

Искључујем телевизор. За данас, доста. Сила малоумног једноумља је свеприсутна; одупиру јој се једино скривени и ућуткани појединци. Ако негде и проговоре, њихова се ни у шта не рачуна. За разлику од идеолошке деспотије једнопартијског система ова, неолибералистичка не намеће се грубим полицијским средствима. Она се живи, удише се, ужива у себи и својој распрострањености. Идеолошко једноумље се некада, код нас, наметало бирократски круто, по дужности. Неолиберални просветитељи лажу полетно, живе у лажи, подилазе људима под кожу, увлаче се у душу.     

[/restrict]