MOĆ NEOLIBERALNOG JEDNOUMLJA

U PERO I U VETAR

Odslikana u štampanim i elektronskim glasilima demokratskog Zapada, rugoba sveta se bestidno razgolitila. Voditelje, komentatore i izveštače slušam sa nepoverljivog rastojanja. Od pojave epidemije i ukrajinskog rata nepoverljivost je prešla u gađenje. Jadni plaćenici, robovi politički ispravnog osećanja stvari, što je gore od politički korektnog mišljenja

Svakoga jutra bar pola sata trovanja vestima iz velikog sveta. Od svih veza sa zemljama, ljudima i njihovim poslovima, ostade mi jedino ova preko elektronskih medija. Nisko sam pao, znam, ali šta da se radi, takav je splet okolnosti. Treća je godina kako živim pod režimom ograničenog kretanja i delanja. Došla starost, sa uobičajenim tegobama. Poznanici i prijatelji se prorediše, neki poumiraše. Boravim, uz to, u sredini čija mi je prošlost bliža od sadašnjice, i što je dalja, to mi je draža. A tu je i ova tajanstvena neman, nikako da nam se skine sa vrata. Stalno se preporađa, iskrsava u novim varijantama i pod novim imenima. Ona je neizbežan uvod svakog telefonskog razgovora. Neki su primili treću, neki se spremaju za četvrtu vakcinaciju. A mi nijednu: nikome ništa ne verujemo. Kažu da će doći i peta, možda i šesta. Imaju oni toga na lageru, nagomilali su za sto godina, za milijarde dolara, obezbedili su se u svakom pogledu, ljudski strah im je pouzdan poslovni partner. Zgađen sam, a s druge strane, nikad se ne zna. Opasnost je stvarna, a kako je ko iskorišćava, to je druga priča. Ne verujem u postojanje zavereničkih družina, kako ih zamišlja mašta ubogih i prezaduženih korisnika bankarskih kredita. Međutim, samo postojanje finansijskog kapitala, odvojenog od proizvođača i proizvodnje, svojevrstan je antiljudski komplot. Manje od 1% Amerikanaca raspolaže kapitalom od 40% svetske novčane mase, i to je bunkerisano u nepristupačnim trezorima – eto zavereničkog podzemlja uperenog protiv opstanka ljudske vrste koliko i skladišta nuklearnog oružja. Ko će me uveriti u čovekoljubivu dobronamernost posednika tog i takvog eksploziva? Pandemija je uvećala količinu smrtonosnih rezervi. [restrict]

***

Odslikana u štampanim i elektronskim glasilima demokratskog Zapada, rugoba sveta se bestidno razgolitila. Voditelje, komentatore i izveštače slušam sa nepoverljivog rastojanja. Od pojave epidemije i ukrajinskog rata nepoverljivost je prešla u gađenje. Jadni plaćenici, robovi politički ispravnog osećanja stvari, što je gore od politički korektnog mišljenja. Mišljenje se, ponekad, dade promeniti, korigovati; osećanje određuje sve što nas okružuje, preovlađujuće raspoloženje vremena i mesta, što se ne odbacuje voljnim naporom. Grlati glasnogovornici tzv. Slobodnog sveta nastupaju bogovski samouvereno, proročki hladnokrvno, bez problema sa svojom savešću. Takvi su im i poslodavci, i nalogodavci, neposredni, kao i oni što u orvelovski mračnoj pozadini vuku konce i pletu mreže. Krstaši Novog svetskog poretka, vitezovi neoliberalnog progresa, samozvani usrećitelji ove nesrećne planete, nadglednici njenog ispravnog napredovanja, predano usmeravaju sudbinu naroda i pojedinaca. Javna glasila su ulični zvučnici njihove izabraničke misli, slepi i dobro podmazani zavrtnji zahuktale mašinerije. Nijednog da zastane, da porazmisli o mogućnosti drugačijeg pristupa u gledanju i razumevanju, da posumnja u apsolutnu ispravnost svojih stavova, što je pogodba duhovne slobode i intelektualnog poštenja. Nezavisan i slobodan duh, istražuje i ne zna šta će naći; nesrećni najamnici, u onome o čemu govore, raspoznaju jedino unapred utvrđeni politički cilj. Što se ne uklapa, što se opire naumu, odbacuje se kao nepostojeće. Zastupnici zvaničnih istina, branioci osveštanih laži: zavisi od trenutnog raspoloženja onoga ko ih sluša. Bezbrižni lažljivci, lakomisleni poslušnici svetskog zla: nesreće, barem, u svakom ratu dovoljno ima. Treba izabrati stranu čije ćete poduhvate pratiti. Mediji Slobodnog sveta su, u osvitu našeg stoleća, izabrali obrednu žrtvu, određenu za linč. To je omraženi ruski predsednik. O njemu, godinama, svakoga dana, padne po jedna opaka optužba. O napredovanju NATO-a prema ruskim granicama se mudro ćutalo. To ide u red osnovnih, podrazumevajućih prava svemoćnih, čovekoljubivih i pravdoljubivih avangardista naše epohe. Sve što oni zamisle i preduzmu blagorodno je za ostatak čovečanstva. Ono jeste, bilo je i nekih promašaja, nesporazuma, iskliznuća i neuspeha, ali se plemenitost namera ne dovodi u pitanje. U Libiji, Siriji, Avganistanu, pa i na Balkanu nije išlo kako treba, zbog zaostalosti življa, i nespremnosti vođa da sarađuju. Slobodni svet nudi, gotovo besplatno, jedinstveni obrazac demokratije i ljudskih prava, nadahnut idejom nesmetanog protoka (njegove) robe, (njegovog) novca i (njegovih) tehnoloških dostignuća. I tu izbijaju nesporazumi, pojavljuju se lokalne tradicionalne zablude, verska i nacionalna ograničenja, opterećenja zlom prošlošću. Sve bi to valjalo zbrisati, poravnati, izjednačiti, svesti nacije na ostrva potrošačke mase, a države na regione, na bezlične i iznutra raskinute krajine. Tako im je i nesrećni i roviti status Ukrajine pao u oko. Višestruko privlačno tlo za eksperimentisanje, širenje i zauzimanje životnog prostora.

 

***

Polazeći od ovakvih idejnih opredeljenja i osećanja, usmerivači zapadnog javnog mnjenja nisu imali teškoća u razumevanju i tumačenju ukrajinske krize. Agresija je agresija, naročito kad je drugi izvodi, tu nema mesta za dvoumice. Samokritičnost bi im razorila tlo pod nogama. Opasnost osvešćivanja bi ih smrtno ugrozila, izbacila bi ih iz sedla, i što je najgore umanjila ionako poljuljanu kupovnu moć. Ovakav pristup je razumljiv i prihvatljiv najširoj javnosti. Svet je takav kakav je, i u njemu sve se čini normalno i jedino moguće. Pa neće, valjda, voditi akademske rasprave o psihologiji kremaljskog Hitlera? Komentatoru je ostalo da ponavlja ono što mu je dotureno na radni sto. Kovid je, namah, izgubio moć zastrašivanja. Sredinom marta je ukinuto obavezno nošenje maske: prodaja ruža za usne je skočila za 70%. Kovid, Kijev ili Kjiv, vašar zla je danonoćno otvoren, i ringišpil se vrti. Na prvu vest o ukrajinskom sukobu zvaničnici Evropske unije su jurnuli kao čopor dresiranih lovačkih pasa. U sedam dana pet hiljada sankcija omraženoj zemlji. Najmanje što su očekivali od svojih glasila jeste poslušnost u sprovođenju zacrtane linije. Kakav odbrambeni i preventivni rat? Pa nisu oni prvi napali Satanu! Neonacisti? Obična izmišljotina. Ako ih negde i ima, slobodarski Zapad ih koristi usput, nihilistički bezbrižno: nije mu prvi put da, privremeno, prihvati pomoć te vrste. Sa Al Kaidom je imao i dobro, i loše iskustvo.

 

***

Rusofobija, na mahove, prelazi u sulude ispade protiv zdrave pameti i elementarne pristojnosti. Mržnja je bestidna, otvorena, sigurna u svoju dobru zasnovanost, mada, među mrziteljima, ima i nekih razlika. Svi su pristrasni, bezobzirni, ali nisu podjednako vešti u izvršavanju naredbe. Jedni očigledno nešto znaju o mestu i ulozi Ukrajine u ruskoj istoriji, dok su drugi potpuno neobavešteni i neznanje nadoknađuju strasnim angažovanjem. Kad se ne bi bavili štetnom rabotom, zasluživali bi i nešto sažaljenja. Oni upućeniji znaju o čemu treba ćutati, šta i kako izmisliti, a šta, istrgnuto iz okvira i toka, zlonamerno prenaglasiti. Lažljivci-neznalice se smucaju po mraku, udaraju glavom u zid. Mržnja je utoliko veća što im je znanje manje. Inače, pate od čovekoljubive osetljivosti, pokazuju izbegličke majke sa decom u naručju. Dve hiljade begunaca iz Afrike se prošle godine udavilo u Sredozemnom moru, u nastojanju da se domognu evropskoga Raja, ali oni ne zaslužiše ni trunku medijske solidarnosti. Nekoliko dana su trubili o genocidu u Buči, pa prestadoše. Nešto je zaškripalo. Kad je u mraku, čovek lako zaluta. Uostalom, ni gledaocima položaj te, druge Evrope, nije sasvim jasan. Rumunija, Moldavija, hajde-de; ali Transnistrija, u kakvu se rupu to zavuklo? Ne znaju, i ne žele da nauče. Predmet ne zaslužuje truda. Istorija je zamorna, opterećuje kratku potrošačku pamet. Treba gledati u budućnost, to jest u apsolutnu prazninu, bez Boga, bez moralističkih obzira, bez nade.

 

***

Isključujem televizor. Za danas, dosta. Sila maloumnog jednoumlja je sveprisutna; odupiru joj se jedino skriveni i ućutkani pojedinci. Ako negde i progovore, njihova se ni u šta ne računa. Za razliku od ideološke despotije jednopartijskog sistema ova, neoliberalistička ne nameće se grubim policijskim sredstvima. Ona se živi, udiše se, uživa u sebi i svojoj rasprostranjenosti. Ideološko jednoumlje se nekada, kod nas, nametalo birokratski kruto, po dužnosti. Neoliberalni prosvetitelji lažu poletno, žive u laži, podilaze ljudima pod kožu, uvlače se u dušu.     

[/restrict]