УКРАЈИНСКА ТАЧКА ПРЕОКРЕТА

РАТ ПРОТИВ ДОЛАРСКЕ МОНАРХИЈЕ

Сукоб Русије и Украјине од самог почетка прети да прерасте у нови светски рат. О томе би требало да размисле они који данас позивају НАТО да у њему преузме активну улогу и они који подстичу Америку да „спасе свет“ и „заштити Украјину“. У њему се, нема сумње, директно супротстављају Русија и Америка. Односно Русија се супротставља свему ономе што данас представљају Америка и Запад, са својим глобализмом, либерализмом, џендер идеологијом, нацизмом. За ову последњу чињеницу западни медији остају потпуно глуви и слепи

Како ће изгледати свет сутрашњице? Да ли је сукоб Русије и Украјине само сукоб двеју националних држава, каквих је било много у историји (тако га представљају либерални западни медији – као „ничим изазвану агресију“ Русије против „измишљeног противника“, украјинског неонацизма)? Или је то сукоб на територији Украјине који ће у великој мери предодредити нашу будућност, чак и оних земаља које су данас привидно изван њега? Да ли се овде сукобљава Русија с НАТО-ом, који је у ствари продужена рука Америке? Ко су заинтересоване, а ко директно инволвиране стране? Овај сукоб од самог почетка прети да прерасте у нови светски рат. О томе би требало да размисле они који данас позивају НАТО да у њему преузме активну улогу и они који подстичу Америку да „спасе свет“ и „заштити Украјину“. У њему се, нема сумње, директно супротстављају Русија и Америка. Односно Русија се супротставља свему ономе што данас представља Америкају и Запад, са својим глобализмом, либерализмом, џендер идеологијом, нацизмом. За ову последњу чињеницу западни медији остају потпуно глуви и слепи. Нема сумње да догађаје у Украјини, барем од 2014, инспирише украјински неонацизам. И да је тај неонацизам на сваки начин подржаван и управљан од стране тог истог Запада. Ништа ново, рекли бисмо. И до сада су западни либерални медији игнорисали рехабилитацију нацизма у прибалтичким државама, на Балкану и широм света, од Латинске Америке, преко Азије до Европе. У почетку је нацизам био само „корисна будала“ САД. Данас то више није тако. Запад више не бира средства у борби за очување светске доминације. Све његове структуре уједињују се у јединственом напору: у безусловној подршци украјинским нацистима.

[restrict]

„НАЈНОВИЈИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК“ Геополитика је „веома хладна“ и „нимало словенска“ наука (Александар Дугин). Морамо ју научити ако желимо само да преживимо. Али с времена на време она се дотиче есхатолошких питања и неприметно склизне до фундаменталних питања људске егзистенције, попут питања о добру и злу. Тада нам геополитика отвара уистину вртоглаве перспективе. У таквим тренуцима постајемо свесни: овде се уопште не ради о економији, о баналним и приземним питањима пуких односа моћи, посебно не у њиховим економским аспектима (економија, ипак, у њима игра веома важну улогу). Моћ, гола моћ маскира се звучним паролама, слаткоречивим фразама које, нажалост, не значе много, или не значе баш ништа. Повремено, маске спадају и стварност нам се приказује онаква каква заиста јесте. Приче о слободи, људским правима, слободном тржишту, мултикултуралности итд. ту престају да важе. То је тема за масовне медије, који пре служе прикривању истине, него да нам ту истину открију и покажу. Истина је заправо канибалска. Супротност анђеоском је демонско. Човек се овде претвара или у анђела или у демона. Шта друго могу да значе мучења, малтретирања и окрутна убиства стотина и хиљада руских цивила и војника, која трају од 2014. године? („Нема нацизма у Украјини“, понављају нам НАТО активисти и тиме саучествују у злочину.) Испод тежње за профитом по сваку цену откривамо болесну, демонску похлепу. Испод позива на толеранцију – жељу за тоталном влашћу над читавом планетом. У име тако схваћене толеранције дозвољено је вређати и убијати један народ. У „борби за слободу и за независност“ препознајемо једино демонску мржњу. То је случај Сједињених Америчких Држава и њених „полуделих елита“ – силе која више ником није потребна, осим самој себи. САД су се претвориле у бандитску државу, у „државу одметника“, која је постала опасност за цео свет. САД настављају да шаљу оружје у Украјину и тако продужавају агонију ове велике земље.

Постоје, најзад, и такви тренуци у којим се једним потезом брише читав до тада важећи светски поредак. Није их, у целокупној нама познатој људској историји, мало, али ни много. Ми имамо сумњиво и ретко „задовољство“ да присуствујемо једном таквом тренутку, у коме се све вредности оног старог показују као преиспољне и огољене лажи. „Путин је преврнуо шаховску таблу…“ У тим речима има више истине него у десетинама, па и стотинама или хиљадама геополитичких анализа које данас објављују престижни западни медији. Данас се образује стварни „нови светски поредак“, а тај „најновији светски поредак“ рађа се из пепела старог. Он неће личити на „нови светски поредак“ Буша Старијег ни Била Клинтона, са остарелим Ујаком Семом на његовом челу. Њиме више неће владати његово величанство долар. Неће личити ни на шта одраније познато. Тај поредак се управо ствара кроз овај рат. Није неопходно ни да су његови актери тога свесни. Све је данас под знаком питања. На међународном плану, у питању је судбина „светске доларске монархије“, која је до сада почивала на хегемонији над продајом нафте (петродолар) и на контроли продаје наоружања (војноиндустријски комплекс у САД). А то је стварна „светска влада“.

ДЕМЕНТНИ И НЕМОЋНИ ХЕГЕМОН Такав тренутак, у коме се ствари обрћу на главу, први пут од пада Берлинског зида, данас је несумњиво Украјина. Свеједно је како ћете звати тај рат – да ли „инвазијом“, „агресијом“ или напросто „ратом“. Рат у Украјини је без сумње рат. Рат у коме гину људи, с обе стране, и који доноси ужасно разарање. У њему гину људи који припадају сличним народима или истом народу. Али то није „агресија на једну суверену земљу“. То је почетак нове геополитичке ере. Русија нас поново ослобађа од фашизма. Погрешно је било мишљење да фашизам спада међу авети прошлости. Разумљиво је при томе настојање Запада да све задржи унутар старих, добро познатих и уходаних геополитичких координата. Да ли ће му то поћи за руком, иако је многе од ових последица сам изазвао? Сваки његов потез, а то је већ постало очигледно, само убрзава овај прелазак, који се може описати као прелазак из епохе једнополарности у реалност мултиполарног света. Русија није „бензинска пумпа, наоружана атомским бомбама“, како су то замишљали западњаци. Русија је, напротив, пуноправна држава-цивилизација. Нико није као Запад, са својом политиком „санкција из пакла“, учинио овај прелазак неизбежним. Запад је урадио све да униполарни поредак убудуће учини немогућим и неодрживим; и то му је пошло за руком, у рекордно кратком року. Једна историјска епоха је дотрајала и руши се под сопственом тежином. А заједно с њом падају и све лажи на чију смо се „истинитост“ некако и нехотице навикли. Прва од њих је да светом управља економија. Друга је „светост“ приватне својине.

„Ми смо свет“, то је била западна химна током неколико протеклих деценија. И наравно: „Уколико желите, можете нам се придружити.“ Ово „желите“ ваљало је читати као „морате“, а „ми ћемо вам већ одредити положај у таквом свету“. Ко, међутим, још верује у истрошене мантре о слободи, демократији и људским правима? Нико, изузев оних који се тако грчевито боре да задрже свет од јуче. Погледајте на карти колико је то смешно. Четрдесетак земаља (нека их буде толико) прогласило је санкције против Русије и сада су присиљене да немоћно посматрају све оно шта се дешава у Украјини. И то је све што они могу учинити. Запад подсећа на Аладина који је ослободио духа из боце и више не може да га врати назад. Русија систематски демонтира све прозападне структуре које је Запад инсталирао у Украјини током безмало једне деценије. То су, у првом реду, структуре украјинског неонацизма и структуре „либералне Украјине“, које живе у складној симбиози. Шта је с „остатком света“? Односно с његовом претежном већином? Ништа, они се баве својим пословима, одбијајући да се укључе у овај сукоб који је испровоцирао Запад. Нека се они сами носе с тим. Ипак, очи света упрте су данас у Русију. Европа је под анестезијом, али уопште није искључено да ће се и она једног дана пробудити. И тај „остатак“ наставља да сарађује с Русијом, која није постала међународни парија, игноришући све наредбе Запада да му се прикључе у његовом новом крсташком походу. У ствари, овај поход се своди на изливе глупе хистерије. Понекад, тај „остатак света“ одбија и телефонске позиве који, с времена на време, пристижу из Вашингтона. Хегемон је у паници. Ако жели да продаје своју нафту, Саудијска Арабија ће је продавати за јуане. Како се то десило остарелом и очигледно немоћном хегемону, који више не кореспондира најбоље са стварношћу?

СВЕТ ОД ЈУЧЕ ВИШЕ НЕ ПОСТОЈИ Да ли је узрок томе „хибрис империјалне ароганције“, безобразлук досадашњих „владара света“ који не примећују да се њихов лет одавно претворио у пад – или слепило Запада који упорно одбија да прихвати нову реалност? Да ли је разлог за то ничим оправдано уверење у сопствену величину и незамењивост? Да ли је Запад једноставно преспавао све оно шта се дешавало последњих десетак година? Вероватно помало од свега све што је набројано. Али то не мења основну чињеницу: свет у коме смо живели до јуче више не постоји. Да ли ће се Запад срушити у наглом колапсу, или ће још неко време наставити да постоји, али лишен свог (економског) благостања (какво би и могло бити благостање на Западу изузев економског)? Није још могуће с прецизношћу рећи како ће изгледати свет који се рађа пред нашим очима. За сада га назиремо у нејасним обрисима. У том свету ће, како примећује амерички економиста Мајкл Хадсон, Русија и Кина бити централне силе. Парадоксално, овај рат, тврди Хадсон, производ је здружених интереса америчке олигархије: војноиндустријског комплекса, нафтно-гасног сектора и банкарског картела. На штету интереса америчког народа, који и нема своје представнике у америчким политичким институцијама. Хегемонија долара нагло се окончала у тренутку кад су САД прогласиле своје санкције против Русије. Ништа слично, додаје Хадсон, није се догодило у целокупној модерној историји. И сада се налазимо усред „неистражене територије“.

Русија, Кина, Индија… неће постати само централне економске, већ и политичке силе. То је реалност мултиполарног света. Запад, који је имао амбицију да говори у име читавог света, коначно је натеран да се ограђује и брани. Да ли се Запад прерачунао у својим потезима на великој „шаховској табли“? Русија је требало да буде пример који опомиње. Уместо тога, постала је узор који треба следити. И да ли је Запад икада био више од идеологије, од идеолошког паравана који слабо прикрива своју „вољу за моћ“? Европа се, очигледно против своје воље, данас претвара у војну тврђаву. До сада, Запад се налазио у мање-више непрекидној експанзији. Тако је, наиме, било током округло пет стотина година. Током тих пет стотина година он је навикао да живи од отимања, од бескрупулозног присвајања туђих добара, из Русије, Кине и земаља Глобалног Југа. Шта ће се дешавати сада, кад је експанзија дошла до свог краја? Није то тако тешко предвидети.

Европа ће, још једном у својој историји, бити девастирана и опљачкана. Дојучерашњи колонизатор претворио се у колонију свог „трансатлантског партнера и савезника“. Само што то Вашингтону неће бити од велике помоћи. Можда само на неко кратко и нужно ограничено време. Ни сама америчка империја већ извесно време – приближно педесетак година, почев од 70-их прошлог века – не налази се у најбољем стању. Као и све империје, и она се урушава изнутра. Империја је сада већ прилично руинирана. Чак и у војном смислу, ова империја је дубоко инфериорна. Заправо, она никад није имала оружану силу која би могла послужити за борбу. Из тог разлога Америка се неће умешати у овај рат. Њене оружане снаге су нека врста луксузне робе, „армија за показивање“, која се евентуално могла користити против много слабијих противника. Ипак, ни ту с неким успехом. Списак њених војних пораза је импресиван. Поменимо само оне последње, у Ираку и Авганистану. Или нам је ближи пример Југославије?

НОВО „МРАЧНО ДОБА“ То нас враћа на једну стару тему: Европа је тек мало полуострво велике Азије. Не само у војном или економском већ изнад свега у цивилизацијском смислу. Велики континент, Азију или Евроазију, обједињавао је, вековима или чак миленијима, њен живи крвоток: дуж Пута свиле ницала су, једно за другим, велика евроазијска царства. Рим је био само његов окрајак, испостава смештена на крајњем западу континента. И такав Рим је у нашим уџбеницима историје заузимао незаслужено високо место. У њему је, наводно, рођена империјална идеја. Где су нестала сва велика царства Евроазије, од Кине до Средње Азије? Шта је са (претколумбијским) царствима Јужне Америке или Африке?

Сада можемо заборавити на евроцентрично тумачење историје света. Читав низ истраживача настојао је да докаже суштинско јединство традиција Евроазије. Ми ћемо на овом месту поменути само једног, великог румунског научника Мирчу Елијадеа, који је управо томе посветио свој живот. Када се Пут свиле прекинуо, услед османских освајања, почело је ново „мрачно доба“ света. Престала је не само размена роба него и идеја. Тиме је омогућен светски успон поморских сила, смештених на западу Европе. Омогућено је и стварање таласократских Сједињених Држава, силе зачете у геноциду и у ропству, која је поверовала да стоји на челу „прогреса“ и тако схваћене историје. Те „филозофске“ концепције крунисане су једном бизарном теоријом, оном коју је лансирао Френсис Фукујама, са фикцијом о „крају историје“ и о „последњем човеку“. Тај „последњи човек“ срозао је своју егзистенцију на сасвим материјалну раван. Он се, заправо, одрекао свега, па и тога да буде човек. Његова банална теорија постала је застава интелектуалног американизма.

Историја је, наравно, одбацила ове спекулације и није се овде „завршила“. Период успона Запада био је историјски краткотрајан. Историја се на концу вратила, у великом стилу. Оно чему данас присуствујемо јесте повратак историје. И повратак геополитике, разуме се, оне која се пише великим почетним словом. Заједно с историјом дешава се и повратак великих архетипских принципа. Економија и рат су само средства којим се води ова игра.

РАТ ПРОТИВ ДОЛАРСКЕ МОНАРХИЈЕ Коначно, сада постаје очигледно, примећује Том Луонго, да је Путин покренуо планове који су далеко амбициознији него што је Запад првобитно предвиђао. На ово нам указују и претеране, хистеричне реакције Запада на војно „обезглављивање Украјине“. Проблем је, у ствари, тврди Луонго, „неутажива бахатост“ западних елита, које „једноставно не могу да поверују да су потучене од ’колонија’ Сједињених Држава и ’прљавих Словена’ из Русије“. „Већ годинама говорим“, подвлачи Луонго, „да их њихов урођени расизам покреће на акцију.“

Место на коме су се окупљале „светске“ политичке и пословне елите био је досад Давос, у швајцарским Алпима. Сада се води битка на живот и смрт између данашње Русије и ове „шарене гомиле“ из Давоса. Ако Давос изгуби ову битку, „њихови велики планови за глобалну доминацију биће сведени, у најбољем случају, на Европску унију и неке делове Комонвелта“.

Али ако Русија изгуби рат, цео Глобални Југ – како га назива Пепе Ескобар – неће успети да избегне fiat: „дужничко ропство централном западном банкарском картелу, који ће контролисати проток руских природних ресурса на начин који неће моћи бити заустављен“. То што су „улози тако велики“ чини га значајним за читав свет. И уједно објашњава „зашто је квалитет информација о томе буквално пао на међународну цену руског државног дуга, односно на нулу“.

Рат који се води у Украјини не значи да је њен стварни циљ „војно докрајчење Украјине“. То је, примећује Луонго, само „почетна салва“. Обавезне симпатије Запада „према бранитељима Кијева довеле су до преувеличавања руских неуспеха, неразумевања руске стратегије, па чак и до неоснованих тврдњи психоаналитичара аматера да је Путин полудео“. (Том „полуделом Путину“, примећује Дајана Џонстон, данас се супротстављају медиокритетске, интелектуално поткапацитиране вође Запада.) Уосталом, „свет је и раније потцењивао Путина, а те грешке су и довеле до ове трагедије у Украјини“.

За разлику од стварног рата, који се води на земљи, постоји и финансијски рат, који се води на светским тржиштима. Стварни циљ овог рата је, сматра Луонго, ни мање ни више него „званични крај петродоларске економије, која је на снази од раних 1970-их, отварајући пут за потпуну промену цена енергије од стране оних који производе њен лавовски део“. Рат у Украјини је рат против тог паразитског, колонијалног и лихварског система.

Рат у Украјини је заправо рат који уједињује све незадовољнике постојећим поретком, с Русијом на челу, у позадини и с Кином и Ираном и многим другим земљама, то је рат против Запада, глобализма и атлантизма. С друге стране је све осамљенији Запад, „Америка“ која мобилише све што може мобилисати, за почетак под заставама русофобије, а сутра и синофобије, исламофобије итд., за опстанак „света руковођеног правилима“ која прописује дементни хегемон. Симбол тог света на умору је један сенилни старац.

[/restrict]