ЕВРОПА У ПРЕДВОРЈУ РАТА

Деценијске игре око Украјине јесу за најдубље жаљење, али само они задојени крајњом русофобијом оптужују искључиво Кремљ, док своју кривицу не виде нимало – то највише говори о њима самима

Оно што се раније звало русофобија данас је већ мејнстрим, данас је већ прихваћено као реалност у којој ми функционишемо. Ако је неко помислио да ова реченица припада неком новинарском коментатору који покушава да опише свет у коме живимо, или можда неком украјинском екстремисти који позива на „чишћење“ оних који говоре другим језиком, онда ће можда бити збуњен када схвати да су наведене речи изговоренe с највишег званичног места једне европске државе, чланице ЕУ и НАТО-а. Изговорио их је премијер Пољске Матеуш Моравјецки на конференцији за новинаре 30. марта 2022, позивајући истовремено Европу да одустане од куповине руских енергената, јер се тиме „плаћа“ војна машинерија председника РФ Владимира Путина. Другим речима, премијер Моравјецки оправдава сопствену и русофобију у његовој влади и друштву речима да је то „реалност“. За неке, попут њега и његових западних истомишљеника, она то свакако и јесте – као што је била и 1941. године. То није новост.

 [restrict]

„МИ СМО ДЕМОКРАТЕ, ТО ЈЕ РЕАЛНОСТ!“ Неки други покушавају да избегну ову замку, довољно искусни и далековиди да схвате бар толико да се у пристојном свету о томе, у најмању руку, не говори и да такве речи остају забележене у историји. Британски премијер Борис Џонсон оградио се од таквих изјава и идеја, поручивши да „ни из далека није русофоб“. „Мислим да нема ниједног човека у НАТО–у или Г7 који је против руског народа. Уопште нема, а најмање сам то ја“, поручио је и још напоменуо да је први премијер Велике Британије „који се зове Борис“. Али бар један такав, по сопственом признању, постоји. Он је у НАТО-у и зове се Матеуш. Узгред, он је први пољски премијер који се тако зове. Од њега сазнајемо да је русофобија у Европи легализована на мала врата и да је то „већ прихваћено као реалност“. Није ни чудо – најпре укинете све руске медије, или оне који на то личе, затим забраните све руске писце и композиторе, класичне и савремене, па онда на својим телевизијама водите кампању против Москве и Путина 24/7 и кажете: ми смо демократе, то је реалност!

Јесте изгледа постала реалност, али то у свим демократским земљама има своју посебну ознаку и у кривичном законику (а не само у уставима држава ЕУ) зове се „ширење верске, етничке и расне нетрпељивости и мржње“ и, осим што представља срамоту за сваког цивилизованог човека, обично повлачи за собом и озбиљне казне, укључујући и затворске. Али то изгледа само за Русе не важи, где год живели. Русофобија данас у НАТО-у и ЕУ, по признању Моравјецког, постаје „главни ток“. Где ће нас све заједно ова бујица однети, остаје тек да се види, али и у самој Пољској има све више гласова да би ова земља требало да се укључи у украјински сукоб и пошаље своје трупе у помоћ Кијеву Володимира Зеленског. Директно Путину под мач.

Постоји један „мали“ проблем. Упркос томе што Моравјецки верује и друге уверава у ово, далеко је од тога да је русофобија „мејнстрим“ у целој Европи. Многи грађани ЕУ уопште не желе у томе да учествују, нити исказују мржњу према Русији и Русима, па чак ни према Путину. О целом свету да се и не говори. Како је прошле суботе подсетио руски шеф дипломатије Сергеј Лавров, од 141 земље чланице УН које су гласале у прилог резолуцији Генералне скупштине којом се „изражава најдубље жаљење због агресије Русије на Украјину“, њих више од 100 није увело Москви никакве санкције. С друге стране, чак 53 државе нису изразиле ни „жаљење“, јер су гласале против резолуције, или су биле уздржане, а неке нису ни гласале. Уместо речи „осуђује се“ употребљена је формулација да се „изражава најдубље жаљење“, што говори да није било лако пронаћи оне који су спремни да „осуде Русију“. Да би све било још огољеније, своје жаљење због догађаја у Украјини у више наврата су изразили и Путин и остали из државног врха. Све ове вишедеценијске игре око Украјине и јесу за најдубље жаљење и забринутост, али само они задојени крајњом русофобијом за све оптужују искључиво Кремљ, док своју кривицу у томе не виде нимало. То највише говори о њима самима.

 

ЗАБОРАВЉЕНО ИСХОДИШТЕ? Поставља се питање и где је исходиште актуелне русофобије? Да не бисмо ишли сувише у далеку прошлост, или макар до Другог светског рата, када су присталице „украјинских хероја“ Степана Бандере, Романа Шухевича и других љубитеља Адолфа Хитлера починиле геноцид над Јеврејима, Русима и Пољацима, можемо да се задржимо на догађајима који су уследили након „револуције гидности“ 2014. у Кијеву. Тада је један од главних мотора крвавог државног преврата Дмитро Јарош, неправедно заборављени лидер пронацистичког Десног сектора, гневан због гласања житеља Крима на референдуму за отцепљење од Украјине и припајање Русији, поручио да би све Русе требало протерати с овог полуострва.

И то је ваљда демократски – кад неко гласа онако како ти се не свиђа, онда га ти (у најмању руку) протераш. Када су руске дипломате указале Бриселу на ову шокантну изјаву представника нове „проевропске власти“, тамо су им рекли да не обраћају превише пажњу, јер су то „маргинални политичари“. Као политичари су можда на маргини, али њихова физичка претња ни данас није занемарљива у Кијеву, што потврђује да уживају нечију моћну политичку подршку. У то се уверио и бивши председник Петро Порошенко, када је потписао Минске споразуме и покушао да бар део спроведе. Умало га нису линчовали. Хиљаде маскираних Јарошових „маргиналаца“ месецима су му блокирали канцеларију, палили бакље и узвикивали покличе из Другог светског рата. На крају је Порошенко одустао од идеје да испуни Минске споразуме. То је било предворје рата. Толико о „маргиналцима“ који су све само не то, односно о онима који своју снагу сишу из најмоћнијих центара западних обавештајних служби.

Порошенкову „грешку“ није поновио његов наследник Зеленски. Дошавши на власт обећањима да ће „клекнути пред Путина“ ако ће то донети мир Украјини и Донбасу, одмах по ступању на дужност променио је плочу и приклонио се екстремистима, једноставном поруком да Минске споразуме неће спроводити. А онда је, 5. августа 2021, на дан када су идеолошка сабраћа славила протеривање 250.000 Срба у „Олуји“, дао изјаву којом је себе директно сврстао уз Дмитра Јароша, поручивши да житељи Донбаса који себе сматрају Русима треба да оду у Русију и тамо потраже место за себе. „Ти волиш Русију и сматраш да си цео живот боравио на територији Украјине и увек осећао да је то Русија – ако тако осећаш, ја сматрам да такав човек мора да разуме да, у име своје деце и унука, треба да путује и тражи себи место у Русији. То је правилно, зато што без Украјине на овој територији цивилизације неће бити. Остати да живиш у Донбасу за такве људе је велика грешка“, запретио је председник Украјине на телевизији са симболичним именом „Дом“.

После овога Руси више нису ништа питали Брисел – јасно је било да је Зеленски широм отворио врата рата. Зато је Путин три месеца касније своја питања послао директно Вашингтону – да ли Американци желе да обуздају људе који прете протеривањем милиона сопствених грађана, или ће то Москва морати сама да учини. Одговор Вашингтона је био јасан: Украјина је суверена, демократска земља и нико нема права да јој намеће своју вољу. Тада је почео рат, а историју ће писати победници.

 

У ЛОНДОНУ ИХ ВИШЕ НЕ ЖЕЛЕ Да се русофобија у условима тоталне цензуре шири попут шумског пожара, може се видети и из односа према руским спортистима и другима, од којих се захтева да се одрекну подршке својој земљи усред војног сукоба – ако желе и даље да уживају „западне благодети“. Да ни то није довољно, уверили су се и грађани Русије познати по антипутинским ставовима. Банке им блокирају рачуне само зато што носе руска презимена. То се догодило Јевгенију Чичваркину, познатом критичару Путина из Лондона, човеку који је међу првима подржао „евромајдан“ и тренутно је међу водећим личностима „антиратног комитета“. Исто тако и супрузи чувеног писца Бориса Акуњина, као и тајкунима Михаилу Фридману и Петру Авену. Њих двојица су деценијама чинили све да буду прихваћени у западним круговима, увек критиковали све што треба и кога треба у Русији, трошили огроман новац зарађен у Русији на додворавање западним моћницима – али није вредело. Више их не желе у Лондону, нису потребни. Сада су на цени стручњаци других профила.

Ако се пажљиво читају и тумаче речи пољског премијера Матеуша Моравјецког, постаје јасно да је небитно данас да ли си за Путина или против њега. Ако имаш руско презиме, постајеш жртва русофобије. Ни Достојевски или Чајковски нису били „за Путина“, па су укинути. Зато је сада Европа у предворју рата. И то је постао „мејнстрим“.

 [/restrict]