EVROPA U PREDVORJU RATA

Decenijske igre oko Ukrajine jesu za najdublje žaljenje, ali samo oni zadojeni krajnjom rusofobijom optužuju isključivo Kremlj, dok svoju krivicu ne vide nimalo – to najviše govori o njima samima

Ono što se ranije zvalo rusofobija danas je već mejnstrim, danas je već prihvaćeno kao realnost u kojoj mi funkcionišemo. Ako je neko pomislio da ova rečenica pripada nekom novinarskom komentatoru koji pokušava da opiše svet u kome živimo, ili možda nekom ukrajinskom ekstremisti koji poziva na „čišćenje“ onih koji govore drugim jezikom, onda će možda biti zbunjen kada shvati da su navedene reči izgovorene s najvišeg zvaničnog mesta jedne evropske države, članice EU i NATO-a. Izgovorio ih je premijer Poljske Mateuš Moravjecki na konferenciji za novinare 30. marta 2022, pozivajući istovremeno Evropu da odustane od kupovine ruskih energenata, jer se time „plaća“ vojna mašinerija predsednika RF Vladimira Putina. Drugim rečima, premijer Moravjecki opravdava sopstvenu i rusofobiju u njegovoj vladi i društvu rečima da je to „realnost“. Za neke, poput njega i njegovih zapadnih istomišljenika, ona to svakako i jeste – kao što je bila i 1941. godine. To nije novost.

 [restrict]

„MI SMO DEMOKRATE, TO JE REALNOST!“ Neki drugi pokušavaju da izbegnu ovu zamku, dovoljno iskusni i dalekovidi da shvate bar toliko da se u pristojnom svetu o tome, u najmanju ruku, ne govori i da takve reči ostaju zabeležene u istoriji. Britanski premijer Boris Džonson ogradio se od takvih izjava i ideja, poručivši da „ni iz daleka nije rusofob“. „Mislim da nema nijednog čoveka u NATO–u ili G7 koji je protiv ruskog naroda. Uopšte nema, a najmanje sam to ja“, poručio je i još napomenuo da je prvi premijer Velike Britanije „koji se zove Boris“. Ali bar jedan takav, po sopstvenom priznanju, postoji. On je u NATO-u i zove se Mateuš. Uzgred, on je prvi poljski premijer koji se tako zove. Od njega saznajemo da je rusofobija u Evropi legalizovana na mala vrata i da je to „već prihvaćeno kao realnost“. Nije ni čudo – najpre ukinete sve ruske medije, ili one koji na to liče, zatim zabranite sve ruske pisce i kompozitore, klasične i savremene, pa onda na svojim televizijama vodite kampanju protiv Moskve i Putina 24/7 i kažete: mi smo demokrate, to je realnost!

Jeste izgleda postala realnost, ali to u svim demokratskim zemljama ima svoju posebnu oznaku i u krivičnom zakoniku (a ne samo u ustavima država EU) zove se „širenje verske, etničke i rasne netrpeljivosti i mržnje“ i, osim što predstavlja sramotu za svakog civilizovanog čoveka, obično povlači za sobom i ozbiljne kazne, uključujući i zatvorske. Ali to izgleda samo za Ruse ne važi, gde god živeli. Rusofobija danas u NATO-u i EU, po priznanju Moravjeckog, postaje „glavni tok“. Gde će nas sve zajedno ova bujica odneti, ostaje tek da se vidi, ali i u samoj Poljskoj ima sve više glasova da bi ova zemlja trebalo da se uključi u ukrajinski sukob i pošalje svoje trupe u pomoć Kijevu Volodimira Zelenskog. Direktno Putinu pod mač.

Postoji jedan „mali“ problem. Uprkos tome što Moravjecki veruje i druge uverava u ovo, daleko je od toga da je rusofobija „mejnstrim“ u celoj Evropi. Mnogi građani EU uopšte ne žele u tome da učestvuju, niti iskazuju mržnju prema Rusiji i Rusima, pa čak ni prema Putinu. O celom svetu da se i ne govori. Kako je prošle subote podsetio ruski šef diplomatije Sergej Lavrov, od 141 zemlje članice UN koje su glasale u prilog rezoluciji Generalne skupštine kojom se „izražava najdublje žaljenje zbog agresije Rusije na Ukrajinu“, njih više od 100 nije uvelo Moskvi nikakve sankcije. S druge strane, čak 53 države nisu izrazile ni „žaljenje“, jer su glasale protiv rezolucije, ili su bile uzdržane, a neke nisu ni glasale. Umesto reči „osuđuje se“ upotrebljena je formulacija da se „izražava najdublje žaljenje“, što govori da nije bilo lako pronaći one koji su spremni da „osude Rusiju“. Da bi sve bilo još ogoljenije, svoje žaljenje zbog događaja u Ukrajini u više navrata su izrazili i Putin i ostali iz državnog vrha. Sve ove višedecenijske igre oko Ukrajine i jesu za najdublje žaljenje i zabrinutost, ali samo oni zadojeni krajnjom rusofobijom za sve optužuju isključivo Kremlj, dok svoju krivicu u tome ne vide nimalo. To najviše govori o njima samima.

 

ZABORAVLJENO ISHODIŠTE? Postavlja se pitanje i gde je ishodište aktuelne rusofobije? Da ne bismo išli suviše u daleku prošlost, ili makar do Drugog svetskog rata, kada su pristalice „ukrajinskih heroja“ Stepana Bandere, Romana Šuheviča i drugih ljubitelja Adolfa Hitlera počinile genocid nad Jevrejima, Rusima i Poljacima, možemo da se zadržimo na događajima koji su usledili nakon „revolucije gidnosti“ 2014. u Kijevu. Tada je jedan od glavnih motora krvavog državnog prevrata Dmitro Jaroš, nepravedno zaboravljeni lider pronacističkog Desnog sektora, gnevan zbog glasanja žitelja Krima na referendumu za otcepljenje od Ukrajine i pripajanje Rusiji, poručio da bi sve Ruse trebalo proterati s ovog poluostrva.

I to je valjda demokratski – kad neko glasa onako kako ti se ne sviđa, onda ga ti (u najmanju ruku) proteraš. Kada su ruske diplomate ukazale Briselu na ovu šokantnu izjavu predstavnika nove „proevropske vlasti“, tamo su im rekli da ne obraćaju previše pažnju, jer su to „marginalni političari“. Kao političari su možda na margini, ali njihova fizička pretnja ni danas nije zanemarljiva u Kijevu, što potvrđuje da uživaju nečiju moćnu političku podršku. U to se uverio i bivši predsednik Petro Porošenko, kada je potpisao Minske sporazume i pokušao da bar deo sprovede. Umalo ga nisu linčovali. Hiljade maskiranih Jarošovih „marginalaca“ mesecima su mu blokirali kancelariju, palili baklje i uzvikivali pokliče iz Drugog svetskog rata. Na kraju je Porošenko odustao od ideje da ispuni Minske sporazume. To je bilo predvorje rata. Toliko o „marginalcima“ koji su sve samo ne to, odnosno o onima koji svoju snagu sišu iz najmoćnijih centara zapadnih obaveštajnih službi.

Porošenkovu „grešku“ nije ponovio njegov naslednik Zelenski. Došavši na vlast obećanjima da će „kleknuti pred Putina“ ako će to doneti mir Ukrajini i Donbasu, odmah po stupanju na dužnost promenio je ploču i priklonio se ekstremistima, jednostavnom porukom da Minske sporazume neće sprovoditi. A onda je, 5. avgusta 2021, na dan kada su ideološka sabraća slavila proterivanje 250.000 Srba u „Oluji“, dao izjavu kojom je sebe direktno svrstao uz Dmitra Jaroša, poručivši da žitelji Donbasa koji sebe smatraju Rusima treba da odu u Rusiju i tamo potraže mesto za sebe. „Ti voliš Rusiju i smatraš da si ceo život boravio na teritoriji Ukrajine i uvek osećao da je to Rusija – ako tako osećaš, ja smatram da takav čovek mora da razume da, u ime svoje dece i unuka, treba da putuje i traži sebi mesto u Rusiji. To je pravilno, zato što bez Ukrajine na ovoj teritoriji civilizacije neće biti. Ostati da živiš u Donbasu za takve ljude je velika greška“, zapretio je predsednik Ukrajine na televiziji sa simboličnim imenom „Dom“.

Posle ovoga Rusi više nisu ništa pitali Brisel – jasno je bilo da je Zelenski širom otvorio vrata rata. Zato je Putin tri meseca kasnije svoja pitanja poslao direktno Vašingtonu – da li Amerikanci žele da obuzdaju ljude koji prete proterivanjem miliona sopstvenih građana, ili će to Moskva morati sama da učini. Odgovor Vašingtona je bio jasan: Ukrajina je suverena, demokratska zemlja i niko nema prava da joj nameće svoju volju. Tada je počeo rat, a istoriju će pisati pobednici.

 

U LONDONU IH VIŠE NE ŽELE Da se rusofobija u uslovima totalne cenzure širi poput šumskog požara, može se videti i iz odnosa prema ruskim sportistima i drugima, od kojih se zahteva da se odreknu podrške svojoj zemlji usred vojnog sukoba – ako žele i dalje da uživaju „zapadne blagodeti“. Da ni to nije dovoljno, uverili su se i građani Rusije poznati po antiputinskim stavovima. Banke im blokiraju račune samo zato što nose ruska prezimena. To se dogodilo Jevgeniju Čičvarkinu, poznatom kritičaru Putina iz Londona, čoveku koji je među prvima podržao „evromajdan“ i trenutno je među vodećim ličnostima „antiratnog komiteta“. Isto tako i supruzi čuvenog pisca Borisa Akunjina, kao i tajkunima Mihailu Fridmanu i Petru Avenu. Njih dvojica su decenijama činili sve da budu prihvaćeni u zapadnim krugovima, uvek kritikovali sve što treba i koga treba u Rusiji, trošili ogroman novac zarađen u Rusiji na dodvoravanje zapadnim moćnicima – ali nije vredelo. Više ih ne žele u Londonu, nisu potrebni. Sada su na ceni stručnjaci drugih profila.

Ako se pažljivo čitaju i tumače reči poljskog premijera Mateuša Moravjeckog, postaje jasno da je nebitno danas da li si za Putina ili protiv njega. Ako imaš rusko prezime, postaješ žrtva rusofobije. Ni Dostojevski ili Čajkovski nisu bili „za Putina“, pa su ukinuti. Zato je sada Evropa u predvorju rata. I to je postao „mejnstrim“.

 [/restrict]