АХЕНСКА И ПРАВОСЛАВНА ЕВРОПА

ПИШЕ ДАРКО ЂОГО

Из начина на који нам се савремена русофобија пласира као саморазумљив увид у другачијост Руса видљива је лакоћа с којом се вратила до јуче непожељна „евроцентричност“ савремене ахенске културе

Поглед пун сјаја и гестикулација Флоренс Гауб у тренутку у кад објашњава да Руси нису Европљани савршено припадају данашњици – попут усавршеног андроида у дистопијској научној фантастици, замјеница директора Института ЕУ за безбједносне студије говори оно што је на срцу свима који удишу коначно ослобођени агенс русофобије – Руси нису Европљани. Како се касније допунила, у својој твитер апологији: „77% Русије припада Азији“. Тачка 2 још је занимљивија – на разливеном графикону приказани су идентитети сходно „сетовима вриједности“ према којима се процјењује ко јесте а ко није Европа. Русија је – баш као и Србија, па и Црна Гора – у „православној Европи“. Дакле, није то „права Европа“ (којој, успут, и даље, према Гаубовој не припадају ни Грчка, Бугарска, Румунија, ни Сјеверна Македонија).

[restrict]

Али не морамо ићи ни тако далеко да видимо дуалистичку, заправо манихејску реконсолидацију приписивања „Европи“ и „Азији“ априорних „цивилизацијских“ и моралних прерогатива (у којој се, свакако, зна за кога је задржана страна „добра“ и „прогреса“, а за кога „зла“ и вјечите суштинске назадности). Довољно је само погледати најновији текст једног од утицајнијих скривених политичких агенса у Црној Гори данас Миодрага Перовића под називом „Русија, Европа и Путин“, да се опет сусретнемо са истом схемом, мада сада приказаном кроз призму унутрашњег антагонизма у самој Русији. Текст пун података и детаља који симулирају познавање процеса и токова – говори исто што и Гаубова – Русија мора да бира између Европе и Азије.

Међутим, из начина на који нам се савремена русофобија пласира као саморазумљив увид у другачијост Руса видљива је лакоћа с којом се вратила до јуче непожељна „европоцентричност“ савремене ахенске културе. Послије „Оријентализма“ Едгара Саида, као и читавог низа „постколонијалних“ мислилаца (укључујући и Марију Тодорову и њен „Имагинарни Балкан“), елементарна интелектуална очекивана пристојност подразумијеваће отклон од „европских културних норми“ као апсолутног меритума. Ипак, свеопшта русофобија која опет поприма пандемијске размјере рехабилитовала је „Европу“ насупрот које стоји „азијска Русија“ Мишка Перовића.

Тако се реафирмисала супстанцијална кривица Русије, замисао да Русија није крива само због онога што чини већ због онога што јесте. Има извјесне правде у овој историјској мисаоно-реторичкој регресији – ахенска Европа се и у језику и политичким амбицијама вратила на позиције колонијализма, одбацујући личину асиметричне глобализације коју је доскора држала на лицу. „Азија“ тако постаје евидентни еквивалент „непожељне другости“ – она је напросто „не ми“ криво својом другачијошћу. Ако је постмодернистички експеримент до сада понекад умио да породи и бесмислене културолошке идолопоклонике позитивне апсолутне беневолентности сваке културе, цивилизације, државе, појаве, с тиме је готово – ахенска „Европа“ се снажно вратила на антагонистички дуализам гдје постоји први свијет и планете које се око њега окрећу. Рецимо, Азија.

Како, међутим, ствари стоје из перспективе „евроазијске парадигме“? Истински смисао евроазијске реторике – јер њен недвосмислени смисао још увијек се не назире сасвим – није још раскривен. Она је тренутно само баук андроида. У њој још сасвим није јасно на који начин се мисли „Европа“, али ни шта јесте „Азија“. Јер „евроазијство“ је поглед на државотворне традиције Русије. „Евроазијство“ је и низ фантазмагоричних парафраза руске историје талентованог и трагичног Гумељева. „Евроазијство“ и протестна потрага за добрим лицем „Азије“ након горког искуства ахенске Европе, од руске религиозне мисли до Дугина. Оно што се назире није још сасвим кристализовано. Из критике – макар најтачније – још не бива садржај. Евроазија као геостратешки начин размишљања, као умрежавање привреда и интереса, постоји и без мисли о духовном јединству Русије и Кине.

Евроазија као израз критичке фрустрације, оправдан је одмак од ахеноцентричности савремене културе на самрти, саморазумљив протест против окупације и пражњења „европског“ имена. Али да ли је она и нешто више? Да ли су Евроазијци и сами често конструктори, и то конструктори под притиском, када се управо праве кобне грешке? Није ли афирмација „Азије“ као контраста окупираној „Европи“ такође име за протест, а не за садржај? Јер само ужасавајућа дијалектика самозаборава омогућава да се, на трагу позитивне афирмације „насљеђа Џингис-кана“ заборави и пад Рјазања и Куликовска битка.

Христолика жртва древне Русије не смије бити жртвована на олтар ма ког, па макар и геостратешког интереса. А управо то се дешава сваки пут када се савезништво и партнерство уздигне у начело духовног сродства и пријатељства.

Уколико Евроазија постоји као метафизички појам, онда је „Азија“ коју Русија носи у себи – Азија Јерусалима и Мала Азија Халкидона и Никеје, Ефеса и Понта. Свакако да је свака култура, па и она далекоисточна пријемчина за хришћанску поруку, али није градивна за руски идентитет. У том смислу је могућност синтезе далеке Азије у руски цивилизацијски образац зависна од пријемчивости самих азијских народа за хришћански карактер руске цивилизације. Николај Љесков је у својој изврсној приповјеци „На крају света“ показао да постоји једна инхерентна христочежњивост и у човјеку из Сибира. Она отвара могућност комуникације са Азијом не на рачун заборава Куликовог поља већ на трагу христочежњивости сваког човјека, сваке културе. „Азија“, као и „Европа“, има разних. Евроазија зато има смисла не као порицање Европе и апотеоза било које Азије већ као охристовљење најбољег и у Европи и Азији.

У чему се састојала прагрешка западне културе, оног насљеђа које себе само уз све више оклијевања назива „хришћанским“? Да ли у оној, одавно примјећеној, самозаљубљености субјекта, сталној путањи „Запада“ на којој се, уз све коперниканске и ине окрете, онај који мисли освртао око себе само толико колико да види предмет свог мишљења и доживљаја, не поимајући да још прије мишљења о себи и свијету – нас чека Лице Другога (како би рекао Емануел Левинас)? Да ли је Европа започета онда када је прихватила да је могуће и мислити и живјети „као да Христа нема“ (remoto Christo) – дакле, још у јеку средњовјековне импозантне структуре постојања и моћи?

Евроазија, међутим, не смије заборавити – управо зато да у својој христоцентричности не би поновила странпутице издишуће постхришћанске „Европе“ – да она сама не смије бити само варијација на тему, само нова верзија синтетичке цивилизације успјешности у којој би Христос опет задобио декоративно мјесто. Таква геостратешка Евроазија би можда била још практичнија, јер би нас враћала у шатор Великог Хана у коме су синкретистички поредани Буда, Мухамед, божанства свих освојених племена и међу њима нека представа Христа.

Али чему таква Евроазија? Супермаркети идеја, богова и људи постоје и мимо ње – а ако је успјешност тржишног синкретизма мјерило, онда тешко да било шта може да надиђе органску дезоријентацију богова, смислова, демона и бесмислова својсвену савременој „европској“ цивилизацији. Будућност те Европе ће, изгледа, у демографском смислу, ипак зависти од Азије и могућности да ипак осмисли неки интегративни модел прихватљив за постхришћане без увјерења и становништво будућности са увјерењима.

Будућност Русије, у којој и даље дремају ахенски токсини унесени још током 19. и 20. вијека, али у којој постоје врједносни параметри на основу којих је могуће поново изградити народ, зависиће од ње саме, од проналаска смисла, од могућности самоинспирације, како би рекао Петер Слотердијк. Самоинспирација се можда назива Евроазијом. Али само под условом да се Евроазија мјери завјетом Русије, у чијем средишту стоји Нови Завјет. Дакле, из смисла је могуће створити геополитичку парадигму, али не и супротно. Ахенска Европа се враћа дуализму „Европе“ и „Русије“, свом колонизаторском манихејству. За Русију је антагонизам Европе и Азије неприродан. Она, уколико у пуном обиму реактивира своје хришћанско насљеђе, не мора да бира.

[/restrict]