ROK IKONE I NJIHOV JEMSTVENIK I VOSAK NA KORICAMA

MUZIKA KOJU JE SLUŠALA JUGOSLAVIJA: POLA VEKA ROK GRUPE SMAK (5)

Na samom kraju druge pandemijske godine, decembra 2021, navršilo se pola veka od osnivanja muzičke grupe „Smak“ iz Kragujevca, jednog od najuticajnijih domaćih rok bendova koji je ostavio snažan pečat u istoriji srpske i jugoslovenske rok muzike. Povodom jubileja koji je, nezasluženo, prošao u tišini i ravnodušnosti čak i muzičke scene i njene javnosti, „Pečat“ će u ovom kratkom serijalu podsetiti na najznačajnije trenutke legendarne grupe koju su 1971. godine osnovali gitarista iz Čačka Radomir Mihailović Točak, basista Zoran Milanović iz Kragujevca i bubnjar Slobodan Stojanović Kepa iz Kraljeva, ali i na prohujalo doba i život nekadašnje velike zemlje.

Pred čitaocima je svojevrsno slojevito ogledalo vremena prošlog, kao i potvrda da je rok muzika uvek bila medij i posrednik u kojem se oslobađala, oduška nalazila i progovarala energija širih socijalnih, generacijskih, političkih i drugih kretanja u kulturi i umetničkom stvaralaštvu

Koncerti u Centru „Sava“ održani u junu 1992. nisu, kako se ispostavilo, bili samo „prolazna avantura“ već ozbiljna priprema za nešto što će uslediti dve godine kasnije – novi studijski album „Bioskop Fox“. [restrict]

No pre toga dogodile su se i upadljive personalne promene. Od stare ekipe ostali su Točak i Kepa, a u novom, podmlađenom sastavu našli su se i pevač Dejan Najdanović, ritam gitarista Milan Milosavljević, basista Vlada Samardžić i Kepin sin Dejan, takođe bubnjar. Točak je bio autor muzike za svih 14 pesama, a potpisan je i kao autor nekoliko tekstova. U postavi bez klavijaturiste zvuk je bio još „rokerskiji“, žešći. Album su, kao udarne, obeležile pesme „Lisica“, posvećena Džimiju Hendriksu, „Organizam bluz“ i „Miris nje“. 

Po objavljivanju ploče održana je i koncertna turneja, uglavnom po Srbiji, ali nažalost ne toliko uspešna kao prethodne. Usledila je faza tavorenja tokom koje su retko imali koncertne nastupe, uglavnom na otvorenim prostorima, i povodom raznih manifestacija. Iz tog perioda ostao je upamćen koncert održan ispred nekada popularnog kafića „Bahus“ u Kragujevcu na kojem su, uz tada aktuelnu postavu, nastupili svi nekadašnji članovi grupe, izuzev klavijaturiste Mikija Petkovskog.

Nakon toga, u proleće 1997, odlaze na mini-turneju po Sloveniji, gde ih je publika oduševljeno dočekivala.

„Na jednom koncertu, bilo je to u Celju, među gledaocima se nalazio i neki bračni par srednjih godina. Stajali su blizu bine, ljubili se i plakali. Izgledalo je to, onako, baš emotivno. Kasnije smo saznali da su se sreli i upoznali na nekom od naših ranijih koncerata, a potom su se, u međuvremenu, i venčali“, prisetio se Zoran Milanović ovog detalja sa slovenačke turneje.

Po povratku iz „dežele“ odlučuju se na neobičan eksperiment – u sali kragujevačkog bioskopa „Šumadija“ održavaju koncert bez prisustva publike. S tog nastupa objavljuju dupli album „Live without audience“ na kojem su snimljene 22 pesme iz raznih faza benda.

Dve godine kasnije, 1999, na samom izmaku 20. veka, objavljuju još jedan studijski album – „Egregor“, urađen u potpuno novom, modernom, duhu, bez tekstova, s takozvanim skatovanjem. Ovaj album nespornog kvaliteta, nažalost, skoro da je medijski prošao nezapaženo, jer se njegov izlazak „poklopio“ s početkom zločinačke NATO agresije na našu zemlju.

Dvehiljadite i ulazak u novi milenijum nisu doneli ništa novo, niti spektakularno, u vezi sa „smakovcima“. Usledila je duga pauza koja je potrajala više od decenije. A onda, kao grom iz vedra neba, u medijima se sredinom leta 2012. godine pojavila informacija da se legendarni kragujevački rokeri ponovo okupljaju i da pripremaju veliki povratnički koncert. I zaista, na radost ogromnog broja poklonika njihove muzike, to nisu bile lažne vesti. Informacija je bila tačna, a datum ponovnog susreta s publikom bio je rezervisan za 29. decembar u „Beogradskoj areni“.

„Kod nas je, nažalost, mnogo toga ostalo nedorečeno. Drugim rečima, nikad do kraja ispričana priča. U tom smislu ovaj koncert je bio neka vrsta vraćanja duga publici, što je bio i osnovni motiv ponovnog okupljanja. I ranije je bilo raznih pokušaja da se nađemo zajedno, ali su oni ostajali samo mrtvo slovo na papiru“, kaže Zoran Milanović.

Njihovo (kako su to „krstili“ skoro svi mediji) istorijsko okupljanje i ono što su te večeri u, skoro, dvoipočasovnom spektakularnom nastupu priuštili za dvadeset hiljada raspamećenih fanova različitih generacija – od tinejdžera, preko starih i mladih parova i roditelja s decom, pa do sedokosih rokera, koji su najveću dvoranu na Balkanu ispunili do poslednjeg mesta, nije slučajno dobilo epitet „koncerta godine“. Bilo je veličanstveno i u muzičkom, i u emotivnom smislu. Taj nastup se izdvajao jer su se prvi put, posle pauze od dve decenije, ponovo zajedno na bini našla četvorica vanserijskih pojedinaca, onih iz najslavnijih dana grupe „Smak“ – Točak, Kepa, Zoran i Boris. Naime, poslednji put, u tom sastavu, zajednički su nastupili na pomenutim koncertima u Centru „Sava“ početkom juna 1992. godine. Duga pauza nije ostavila značajnijeg traga, naprotiv. Jer kragujevačkom „senior drim timu“ godine, koje su se u međuvremenu „nakupile“, nisu mogle ništa. Delovali su sigurno, moćno, savršeno, kao u svojim najboljim danima, priredivši nezaboravnu rok čaroliju kojom su po ko zna koji put pokazali zašto ih mnogi, opravdano, smatraju muzičkim ikonama. Sve to izgledalo je i zvučalo kao prema rečenici izvučenoj iz dela refrena njihovog „Profesora“ – „pokaži kako se sviralo pre“… Da, zaista su pokazali kako se sviralo pre, kako se svira sada, ali i kako bi trebalo da se svira posle. Maestralno. Magično. Bravurozno. 

Sledeći „veliki izazov“ usledio je pola godine kasnije, 27. juna 2013, pod otvorenim nebom, pred „matičnom“ publikom, u okviru „Arsenal festa“ u Kragujevcu.

I naravno, kao što se i očekivalo, bio je to još jedan briljantan nastup. Dakle, po ko zna koji put pomerili su granice na ovim prostorima kada je reč o koncertnim nastupima.

Sve to, nanovo, za nijansu bolje i briljantnije, u savršenoj harmoniji, potvrdili su i na još jednom koncertu na otvorenom, 20. juna 2015. na beogradskom Ušću. Toliko su bili moćni da su na sceni delovali kao jedno biće. Taj prvorazredni muzički doživljaj trebalo je da bude uvod novom životu grupe, koji su svi očekivali od njih. Jer bilo je potpuno normalno da kragujevački „rok profesori“, posle svega što su pokazali i dokazali, nastave da drže časove. Kovali su se, između ostalog, planovi i za eventualno snimanje novog studijskog albuma. Ali dva meseca kasnije desilo se nešto tragično. Svi upoznati sa „tom situacijom“ nadali su se čudu, koje se nažalost nije desilo. Zlokobna bolest bila je jača. Smrt nije imala empatije, bila je nemilosrdna. Kao i kod Laze, u oktobru 2007. godine. Požurila je da i Borisa prigrabi za sebe. Borisa Velikog. Čoveka i pevača. Kupila mu je kartu na putu ka zvezdama. Besmrtnim. Taj, 27. avgust 2015. godine bio je dan kada je njegov glas zauvek utihnuo. Bio je to definitivan kraj – smak „Smaka“, grupe čiji su zaštitni znak bile visoke „pič“ (tonalitet) i ritmičko-melodijske igrarije koje je Boris, apsolutni miljenik publike, nosio s jedinstvenom lakoćom! The end. Kao u čuvenoj, istoimenoj pesmi legendarnog Džima Morisona i njegovih Dorsa – „this is the end, my only friend, the end“…

„Boris je, zajedno sa ostalim članovima Smaka, zapečatio rok scenu. Udarili su jemstvenik i vosak na korice života i sreće. Za njima su išli ljudi koje je lepota roka neodoljivo privlačila svojom magijom… Najbolje je otpevao Arenu i Ušće. Nikada teže i nikada bolje. Nada je postojala i svi smo se nadali. Ali rokenrol je tako hteo, da ode u trenutku kada je bio najveći. U srcu je uvek nosio svoj narod, svoju zemlju i svoje prijatelje“, podseća Borisov blizak drugar Nenad Janković, dugogodišnji glavni urednik Televizije Kragujevac, nekadašnji zamenik direktora Republičke radiodifuzne agencije i bivši generalni sekretar REM-a.

Dve godine kasnije, 2017, ukazom tadašnjeg predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića, povodom Sretenja, odlikovani su „Srebrnom medaljom za izuzetne zasluge u kulturnim delatnostima, posebno u oblasti savremene muzičke umetnosti“.

Posle svega, ipak, kao neminovno, nameće se ozbiljno pitanje – da li su ovi vrhunski muzičari svetskog renomea zaslužili nešto više? Više od pomenute medalje! Kako od države (da posle Točka ono što se zove „nacionalna penzija“ dobiju Zoran i Kepa, prim. aut.), tako i od Grada Kragujevca u kojem ne postoji bukvalno ništa – nikakvo obeležje ili nešto slično što bi nas podsetilo da je u njemu, prvoj prestonici moderne Srbije, osnovana, pre pola veka, čuvena rok grupa „Smak“. U svom gradu oni nemaju ni ulicu, ni trg, ni plato…. Zaslužili su da imaju, dakako. Bez pogovora.

S našim mišljenjem apsolutno se slaže i gradonačelnik Kragujevca, 47-godišnji ekonomista Nikola Dašić, koji nam je ekskluzivno otkrio neke planove kojima Kragujevac želi da trajno sačuva grupu „Smak“ kao instituciju po kojoj se prepoznaje kao grad rokenrola.

„Grupa Smak biće veoma važan deo budućeg brendiranja i urbanizacije Kragujevca. Oni nisu samo jedan od najvećih simbola našeg grada već su i simbol naše Srbije, ali i čitave bivše države. Za Dan grada, 6. maja ove godine, organizovaćemo koncert na otvorenom povodom pola veka postojanja Smaka (osim Točka, Kepe i Zorana, koji su počeli s probama pre nekoliko dana u kultnom podrumu kragujevačkog Doma omladine, učestvovaće i njihova deca, kao i brojni muzičari s prostora bivše države, prim. aut.). Kod Doma omladine biće podignut spomenik grupi Smak – onoj osnovnoj postavi koju su činila četvorica vrhunskih muzičara – Točak, Zoran, Kepa i Boris. Takođe, planiramo da u njemu osnujemo Kuću Smaka. Neki realan rok da se sve to papirološki zaokruži trebalo bi da bude do kraja ove godine, a radovi bi, u tom slučaju, počeli 2023“, najavljuje Dašić. 

Ideja za osnivanje takvog prostora potekla je od aktuelnog direktora Doma omladine Nebojše Jakovljevića Šoneta, poznatog klavijaturiste i jednog od osnivača popularne kragujevačke rok grupe „Osvajači“.

„Veoma mi je drago da je ta ideja opšteprihvaćena. Taj prostor će biti, na neki način, po uzoru na slične prostore u svetu, kao što je House of blues u Čikagu, odnosno lanac Hard Rock Café-a širom sveta. Na zidovima će biti okačeni eksponati poput Točkove gitare, Zlatnih ploča Smaka… u staklenim ormanima biće izložene neke lične stvari članova grupe kao što su Lazina torbica i jakna, Borisove daire… Prostor će se nalaziti u delu u kojem je trenutno bašta Doma omladine. Rekonstrukcijom će postati zatvoren, a nadogradiće se još jedan sprat, tako da će se Kuća Smaka nalaziti na dva nivoa. U okviru toga postojaće i bina. Kada se sve završi, dobićemo jedan ogroman kafe-koncertni prostor“, otkriva Jakovljević za „Pečat“ i napominje da su „smakovci“ ovo apsolutno zaslužili.

„Oni su nesumnjivo jedan od najboljih sviračkih bendova, ne samo u bivšoj državi nego i na Balkanu. To odgovorno tvrdim, i kao profesionalni muzičar i kao profesor muzike. Svirali su veoma ozbiljnu i komplikovanu džez-rok muziku s elementima bluza, jedinstvenu na ovim prostorima. Te kompozicije su i dan-danas neprevaziđene jer su ih stvorili vrhunski umetnici – muzičari koji su svirali na svetskom nivou“, smatra Jakovljević.

Uspomene ostaju, i ne blede. I teško da će izbledeti, bar ne u skorije vreme. Ono što su iza sebe ostavili u nasleđe generacijama definitivno predstavlja, što su potvrdili i svi sagovornici ovog feljtona, sam vrh istorije domaćeg rokenrola, ali i šire.

„Veoma je teško, u bilo kom muzičkom žanru, biti baš toliko jedinstven, originalan… U tom smislu, naravno, na našu muziku je uticala i muzika nekih velikih poznatih svetskih grupa. Ali u okviru svega toga uspeli smo da pronađemo svoj fazon, neki svoj originalni izraz. To je suština; imati svoju originalnost. U tome se, dakle, nalazi i prava vrednost“, smatra Zoran Milanović koji više nije aktivan u svetu muzike, ali se, u međuvremenu, potvrdio na drugom polju – kao vlasnik popularnog restorana „Tapas“ u centru grada, danas je jedan od najuglednijih kragujevačkih ugostitelja.

„Bili smo iskreni, uporni, jer smo verovali u našu zajedničke ideje“, objašnjava Kepa i dodaje: „Trud se uvek isplati. Sad, u finansijskom smislu i nije se isplatio, ali u onom duhovnom apsolutno jeste. Tu smo puni. Ljudi su pričali da smo zvučali nestvarno, kao da smo došli sa neke druge planete. Točak mi je prvi put kad me je video rekao: čudno sviraš, ali mi je lepo da te slušam. Imali smo samopouzdanje, što je najbitnije“, kaže Kepa koji je kao muzičar i dalje aktivan – pre tri godine sa grupom „Fri spirits“ objavio je album „Zaveštanje“ sa 16 „Smakovih“ pesama u novim aranžmanima.

„Sad, posle svega, mogu da kažem da svojoj deci i unucima ostavljam nešto za ponos. Mislim da u životu ništa nije slučajno. To kako smo se mi pre pola veka sakupili, pod kojim okolnostima i kako smo, uprkos mnogim preprekama, ostajali zajedno… to je samo Bog tako hteo. Eto, ni Točak, ni Laza, ni ja nismo odavde, ali smo se, sva trojica, oženili Kragujevčankama. A što se tiče grada Kragujevca, od njega ništa nismo dobili – ni pare, ni jare, da se tako izrazim. Makar, onda, u vreme Zastave, da smo dobili na poklon neki kombi. Dali su nam jedan da se služimo, ali u trajno vlasništvo – ne. Zoran i ja danas imamo najnižu penziju koja postoji. Sadašnji gradonačelnik je kazao da će pokušati da reši taj problem. Kad je čuo koliki je iznos naših penzija, rekao je – ovo je sramota!“

„Da, upoznat sam s tim problemom. Međutim, mi, kao lokalna samouprava, nažalost, nemamo nikakav zakonski osnov u okviru koga bismo mogli da pomognemo. Nastojim da se taj problem reši na nivou države. Nešto sam već pokušavao, videćemo šta će biti. To ne znači da se neću truditi i dalje. Da, hoću!“, poručuje gradonačelnik Kragujevca Nikola Dašić.

Osim budućih planova u vezi sa grupom „Smak“ i socijalnog problema s penzijama, u razgovoru s Dašićem dotakli smo se, naravno, i priče o njihovoj muzici.

„Ja sam momak sa ovih ulica, odrastao sam na smakovcima i veoma mnogo cenim sve ono što su uradili u svojoj karijeri. Volim mnoge njihove pesme; El dumo, na primer. Takođe, favorit mi je i Kad spavaš sam. To možda nije njihova najbolja stvar, ali uvodni rif iz te pesme, bar za mene, jeste najbolji rif svih vremena u rokenrolu. To je potpuno razvaljivanje na gitari“, slikovito objašnjava Dašić.

Popularnost grupe „Smak“ očito ne jenjava ni danas, pola veka od osnivanja. Kako taj fenomen objašnjava Točak, gitarski virtuoz koji je pre nešto više od godinu dana dobio Nagradu za životno delo Udruženja muzičara džeza, zabavne i rok muzike Srbije? Da li je test vremena najbolji, odnosno jedini pravi pokazatelj stvarne umetnosti, umetnosti kao čina stvaranja lepog i smislenog?

„Pa, bojim se da sve to o čemu sam govorio u ovom feljtonu upravo dobija na snazi, jer baviti se muzikom na način kako smo to Kepa, Zoran i ja radili sedamdesetih sa Komom, Borisom, Lazom, Mikijem, ali i kasnije sa Mikicom, Najdom, Dejanom dokazuje da samo ono što napraviš na sceni ispred bubnjeva i pojačala, licem u lice sa publikom, jedino ostaje kao registrovana činjenica za dalje. Sve ostalo, mislim na televiziju, radio i (u novije vreme) internet, nekako ostaje tu gde već jeste. Zato što je rok koncert medij za sebe. On se ne odvija često, pogotovo u poslednje vreme. Kao da se sve urotilo protiv. Ili je u pitanju samo moja paranoja? Bilo bi bolje da je tako, međutim, svi veliki i poznati ljudi iz svetskog roka su svoje ideje stvarali preko vrlo uspešnih nastupa širom sveta, mislim na Bitlse, pre svega. Oni su dokaz da tako, najpre, može da se stekne prava popularnost, među publikom na koncertu… Da, publika prihvata zapravo ono što joj se kao umetnost ponudi. To je dobra strana priče, a o drugim dešavanjima ne mogu da govorim jer im nisam bio svedok. Nemoguće je ne osetiti kako kroz celo telo prostruji zvuk jednog rifa koji samo rok može da ima. Kada iz njega isključiš gitaru, kao da si isključio svetlo ispred scene. Vidljivi su samo obrisi.“

Ipak, kada je reč o „Smaku“, vidljivo je dosta više od obrisa. Svojim veoma moćnim, kvalitetnim opusom definitivno su mnogima postavili „domaći zadatak“ (kao u istoimenoj kompoziciji sa „Crne dame“) kako bi trebalo „prašiti“ punokrvni, snažan i beskompromisan rok. Ostavili su u amanet vrhunski muzički legat obeležen autentičnim, originalnim autorskim pečatom. Jedinstvenim. Veličanstvenim. Neponovljivim. Deo te prebogate zaostavštine publika će uživo, uz Točka, Kepu i Zorana, sa njihovim gostima, ponovo moći da čuje, pomenusmo, 6. maja na ekskluzivnom koncertu u centru Kragujevca. Biće to, bez sumnje, još jedan veliki, autentičan rok praznik s mnogo vrhunske muzike. Jer: „Sve je bilo i može biti, jedino je Smak neponovljiv!“        

Foto: Privatna arhiva članova grupe „Smak“, M.B. i Željko Jovanović

KRAJ

[/restrict]