РОК ИКОНЕ И ЊИХОВ ЈЕМСТВЕНИК И ВОСАК НА КОРИЦАМА

Највредније је оно што направиш на сцени: Радомир Михаиловић Точак

МУЗИКА КОЈУ ЈЕ СЛУШАЛА ЈУГОСЛАВИЈА: ПОЛА ВЕКА РОК ГРУПЕ СМАК (5)

На самом крају друге пандемијске године, децембра 2021, навршило се пола века од оснивања музичке групе „Смак“ из Крагујевца, једног од најутицајнијих домаћих рок бендова који је оставио снажан печат у историји српске и југословенске рок музике. Поводом јубилеја који је, незаслужено, прошао у тишини и равнодушности чак и музичке сцене и њене јавности, „Печат“ ће у овом кратком серијалу подсетити на најзначајније тренутке легендарне групе коју су 1971. године основали гитариста из Чачка Радомир Михаиловић Точак, басиста Зоран Милановић из Крагујевца и бубњар Слободан Стојановић Кепа из Краљева, али и на прохујало доба и живот некадашње велике земље.

Пред читаоцима је својеврсно слојевито огледало времена прошлог, као и потврда да је рок музика увек била медиј и посредник у којем се ослобађала, одушка налазила и проговарала енергија ширих социјалних, генерацијских, политичких и других кретања у култури и уметничком стваралаштву

Концерти у Центру „Сава“ одржани у јуну 1992. нису, како се испоставило, били само „пролазна авантура“ већ озбиљна припрема за нешто што ће уследити две године касније – нови студијски албум „Биоскоп Fox“.

[restrict]

Но пре тога догодиле су се и упадљиве персоналне промене. Од старе екипе остали су Точак и Кепа, а у новом, подмлађеном саставу нашли су се и певач Дејан Најдановић, ритам гитариста Милан Милосављевић, басиста Влада Самарџић и Кепин син Дејан, такође бубњар. Точак је био аутор музике за свих 14 песама, а потписан је и као аутор неколико текстова. У постави без клавијатуристе звук је био још „рокерскији“, жешћи. Албум су, као ударне, обележиле песме „Лисица“, посвећена Џимију Хендриксу, „Организам блуз“ и „Мирис ње“. 

Својој деци и унуцима остављам нешто за понос: Слободан Стојановић Кепа

По објављивању плоче одржана је и концертна турнеја, углавном по Србији, али нажалост не толико успешна као претходне. Уследила је фаза таворења током које су ретко имали концертне наступе, углавном на отвореним просторима, и поводом разних манифестација. Из тог периода остао је упамћен концерт одржан испред некада популарног кафића „Бахус“ у Крагујевцу на којем су, уз тада актуелну поставу, наступили сви некадашњи чланови групе, изузев клавијатуристе Микија Петковског.

Након тога, у пролеће 1997, одлазе на мини-турнеју по Словенији, где их је публика одушевљено дочекивала.

„На једном концерту, било је то у Цељу, међу гледаоцима се налазио и неки брачни пар средњих година. Стајали су близу бине, љубили се и плакали. Изгледало је то, онако, баш емотивно. Касније смо сазнали да су се срели и упознали на неком од наших ранијих концерата, а потом су се, у међувремену, и венчали“, присетио се Зоран Милановић овог детаља са словеначке турнеје.

По повратку из „дежеле“ одлучују се на необичан експеримент – у сали крагујевачког биоскопа „Шумадија“ одржавају концерт без присуства публике. С тог наступа објављују дупли албум „Live without audience“ на којем су снимљене 22 песме из разних фаза бенда.

Две године касније, 1999, на самом измаку 20. века, објављују још један студијски албум – „Егрегор“, урађен у потпуно новом, модерном, духу, без текстова, с такозваним скатовањем. Овај албум неспорног квалитета, нажалост, скоро да је медијски прошао незапажено, јер се његов излазак „поклопио“ с почетком злочиначке НАТО агресије на нашу земљу.

Двехиљадите и улазак у нови миленијум нису донели ништа ново, нити спектакуларно, у вези са „смаковцима“. Уследила је дуга пауза која је потрајала више од деценије. А онда, као гром из ведра неба, у медијима се средином лета 2012. године појавила информација да се легендарни крагујевачки рокери поново окупљају и да припремају велики повратнички концерт. И заиста, на радост огромног броја поклоника њихове музике, то нису биле лажне вести. Информација је била тачна, а датум поновног сусрета с публиком био је резервисан за 29. децембар у „Београдској арени“.

„Код нас је, нажалост, много тога остало недоречено. Другим речима, никад до краја испричана прича. У том смислу овај концерт је био нека врста враћања дуга публици, што је био и основни мотив поновног окупљања. И раније је било разних покушаја да се нађемо заједно, али су они остајали само мртво слово на папиру“, каже Зоран Милановић.

Борис Аранђеловић био је апсолутни миљеник публике

Њихово (како су то „крстили“ скоро сви медији) историјско окупљање и оно што су те вечери у, скоро, двоипочасовном спектакуларном наступу приуштили за двадесет хиљада распамећених фанова различитих генерација – од тинејџера, преко старих и младих парова и родитеља с децом, па до седокосих рокера, који су највећу дворану на Балкану испунили до последњег места, није случајно добило епитет „концерта године“. Било је величанствено и у музичком, и у емотивном смислу. Тај наступ се издвајао јер су се први пут, после паузе од две деценије, поново заједно на бини нашла четворица вансеријских појединаца, оних из најславнијих дана групе „Смак“ – Точак, Кепа, Зоран и Борис. Наиме, последњи пут, у том саставу, заједнички су наступили на поменутим концертима у Центру „Сава“ почетком јуна 1992. године. Дуга пауза није оставила значајнијег трага, напротив. Јер крагујевачком „сениор дрим тиму“ године, које су се у међувремену „накупиле“, нису могле ништа. Деловали су сигурно, моћно, савршено, као у својим најбољим данима, приредивши незаборавну рок чаролију којом су по ко зна који пут показали зашто их многи, оправдано, сматрају музичким иконама. Све то изгледало је и звучало као према реченици извученој из дела рефрена њиховог „Професора“ – „покажи како се свирало пре“… Да, заиста су показали како се свирало пре, како се свира сада, али и како би требало да се свира после. Маестрално. Магично. Бравурозно. 

Следећи „велики изазов“ уследио је пола године касније, 27. јуна 2013, под отвореним небом, пред „матичном“ публиком, у оквиру „Арсенал феста“ у Крагујевцу.

И наравно, као што се и очекивало, био је то још један бриљантан наступ. Дакле, по ко зна који пут померили су границе на овим просторима када је реч о концертним наступима.

Све то, наново, за нијансу боље и бриљантније, у савршеној хармонији, потврдили су и на још једном концерту на отвореном, 20. јуна 2015. на београдском Ушћу. Толико су били моћни да су на сцени деловали као једно биће. Тај прворазредни музички доживљај требало је да буде увод новом животу групе, који су сви очекивали од њих. Јер било је потпуно нормално да крагујевачки „рок професори“, после свега што су показали и доказали, наставе да држе часове. Ковали су се, између осталог, планови и за евентуално снимање новог студијског албума. Али два месеца касније десило се нешто трагично. Сви упознати са „том ситуацијом“ надали су се чуду, које се нажалост није десило. Злокобна болест била је јача. Смрт није имала емпатије, била је немилосрдна. Као и код Лазе, у октобру 2007. године. Пожурила је да и Бориса приграби за себе. Бориса Великог. Човека и певача. Купила му је карту на путу ка звездама. Бесмртним. Тај, 27. август 2015. године био је дан када је његов глас заувек утихнуо. Био је то дефинитиван крај – смак „Смака“, групе чији су заштитни знак биле високе „пич“ (тоналитет) и ритмичко-мелодијске играрије које је Борис, апсолутни миљеник публике, носио с јединственом лакоћом! The end. Као у чувеној, истоименој песми легендарног Џима Морисона и његових Дорса – „this is the end, my only friend, the end“…

„Борис је, заједно са осталим члановима Смака, запечатио рок сцену. Ударили су јемственик и восак на корице живота и среће. За њима су ишли људи које је лепота рока неодољиво привлачила својом магијом… Најбоље је отпевао Арену и Ушће. Никада теже и никада боље. Нада је постојала и сви смо се надали. Али рокенрол је тако хтео, да оде у тренутку када је био највећи. У срцу је увек носио свој народ, своју земљу и своје пријатеље“, подсећа Борисов близак другар Ненад Јанковић, дугогодишњи главни уредник Телевизије Крагујевац, некадашњи заменик директора Републичке радиодифузне агенције и бивши генерални секретар РЕМ-а.

Суштина бављења овим послом је да имаш своју оригиналност: Зоран Милановић

Две године касније, 2017, указом тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, поводом Сретења, одликовани су „Сребрном медаљом за изузетне заслуге у културним делатностима, посебно у области савремене музичке уметности“.

После свега, ипак, као неминовно, намеће се озбиљно питање – да ли су ови врхунски музичари светског реномеа заслужили нешто више? Више од поменуте медаље! Како од државе (да после Точка оно што се зове „национална пензија“ добију Зоран и Кепа, прим. аут.), тако и од Града Крагујевца у којем не постоји буквално ништа – никакво обележје или нешто слично што би нас подсетило да је у њему, првој престоници модерне Србије, основана, пре пола века, чувена рок група „Смак“. У свом граду они немају ни улицу, ни трг, ни плато…. Заслужили су да имају, дакако. Без поговора.

С нашим мишљењем апсолутно се слаже и градоначелник Крагујевца, 47-годишњи економиста Никола Дашић, који нам је ексклузивно открио неке планове којима Крагујевац жели да трајно сачува групу „Смак“ као институцију по којој се препознаје као град рокенрола.

„Група Смак биће веома важан део будућег брендирања и урбанизације Крагујевца. Они нису само један од највећих симбола нашег града већ су и симбол наше Србије, али и читаве бивше државе. За Дан града, 6. маја ове године, организоваћемо концерт на отвореном поводом пола века постојања Смака (осим Точка, Кепе и Зорана, који су почели с пробама пре неколико дана у култном подруму крагујевачког Дома омладине, учествоваће и њихова деца, као и бројни музичари с простора бивше државе, прим. аут.). Код Дома омладине биће подигнут споменик групи Смак – оној основној постави коју су чинила четворица врхунских музичара – Точак, Зоран, Кепа и Борис. Такође, планирамо да у њему оснујемо Кућу Смака. Неки реалан рок да се све то папиролошки заокружи требало би да буде до краја ове године, а радови би, у том случају, почели 2023“, најављује Дашић. 

Идеја за оснивање таквог простора потекла је од актуелног директора Дома омладине Небојше Јаковљевића Шонета, познатог клавијатуристе и једног од оснивача популарне крагујевачке рок групе „Освајачи“.

„Веома ми је драго да је та идеја општеприхваћена. Тај простор ће бити, на неки начин, по узору на сличне просторе у свету, као што је House of blues у Чикагу, односно ланац Hard Rock Café-a широм света. На зидовима ће бити окачени експонати попут Точкове гитаре, Златних плоча Смака… у стакленим орманима биће изложене неке личне ствари чланова групе као што су Лазина торбица и јакна, Борисове даире… Простор ће се налазити у делу у којем је тренутно башта Дома омладине. Реконструкцијом ће постати затворен, а надоградиће се још један спрат, тако да ће се Кућа Смака налазити на два нивоа. У оквиру тога постојаће и бина. Када се све заврши, добићемо један огроман кафе-концертни простор“, открива Јаковљевић за „Печат“ и напомиње да су „смаковци“ ово апсолутно заслужили.

„Они су несумњиво један од најбољих свирачких бендова, не само у бившој држави него и на Балкану. То одговорно тврдим, и као професионални музичар и као професор музике. Свирали су веома озбиљну и компликовану џез-рок музику с елементима блуза, јединствену на овим просторима. Те композиције су и дан-данас непревазиђене јер су их створили врхунски уметници – музичари који су свирали на светском нивоу“, сматра Јаковљевић.

Ударили су јемственик и восак на корице живота и среће: концерт у Београдској арени

Успомене остају, и не бледе. И тешко да ће избледети, бар не у скорије време. Оно што су иза себе оставили у наслеђе генерацијама дефинитивно представља, што су потврдили и сви саговорници овог фељтона, сам врх историје домаћег рокенрола, али и шире.

„Веома је тешко, у било ком музичком жанру, бити баш толико јединствен, оригиналан… У том смислу, наравно, на нашу музику је утицала и музика неких великих познатих светских група. Али у оквиру свега тога успели смо да пронађемо свој фазон, неки свој оригинални израз. То је суштина; имати своју оригиналност. У томе се, дакле, налази и права вредност“, сматра Зоран Милановић који више није активан у свету музике, али се, у међувремену, потврдио на другом пољу – као власник популарног ресторана „Тапас“ у центру града, данас је један од најугледнијих крагујевачких угоститеља.

„Били смо искрени, упорни, јер смо веровали у нашу заједничке идеје“, објашњава Кепа и додаје: „Труд се увек исплати. Сад, у финансијском смислу и није се исплатио, али у оном духовном апсолутно јесте. Ту смо пуни. Људи су причали да смо звучали нестварно, као да смо дошли са неке друге планете. Точак ми је први пут кад ме је видео рекао: чудно свираш, али ми је лепо да те слушам. Имали смо самопоуздање, што је најбитније“, каже Кепа који је као музичар и даље активан – пре три године са групом „Фри спиритс“ објавио је албум „Завештање“ са 16 „Смакових“ песама у новим аранжманима.

Четворица вансеријских појединаца – Борис, Зоран, Точак и Kепа на степеницама Дома омладине у Крагујевцу

„Сад, после свега, могу да кажем да својој деци и унуцима остављам нешто за понос. Мислим да у животу ништа није случајно. То како смо се ми пре пола века сакупили, под којим околностима и како смо, упркос многим препрекама, остајали заједно… то је само Бог тако хтео. Ето, ни Точак, ни Лаза, ни ја нисмо одавде, али смо се, сва тројица, оженили Крагујевчанкама. А што се тиче града Крагујевца, од њега ништа нисмо добили – ни паре, ни јаре, да се тако изразим. Макар, онда, у време Заставе, да смо добили на поклон неки комби. Дали су нам један да се служимо, али у трајно власништво – не. Зоран и ја данас имамо најнижу пензију која постоји. Садашњи градоначелник је казао да ће покушати да реши тај проблем. Кад је чуо колики је износ наших пензија, рекао је – ово је срамота!“

„Да, упознат сам с тим проблемом. Међутим, ми, као локална самоуправа, нажалост, немамо никакав законски основ у оквиру кога бисмо могли да помогнемо. Настојим да се тај проблем реши на нивоу државе. Нешто сам већ покушавао, видећемо шта ће бити. То не значи да се нећу трудити и даље. Да, хоћу!“, поручује градоначелник Крагујевца Никола Дашић.

Осим будућих планова у вези са групом „Смак“ и социјалног проблема с пензијама, у разговору с Дашићем дотакли смо се, наравно, и приче о њиховој музици.

„Ја сам момак са ових улица, одрастао сам на смаковцима и веома много ценим све оно што су урадили у својој каријери. Волим многе њихове песме; El dumo, на пример. Такође, фаворит ми је и Кад спаваш сам. То можда није њихова најбоља ствар, али уводни риф из те песме, бар за мене, јесте најбољи риф свих времена у рокенролу. То је потпуно разваљивање на гитари“, сликовито објашњава Дашић.

На споменику је уклесан део стиха из „Шумадијског блуза“: Борис Аранђеловић почива на гробљу у крагујевачком насељу Белошевац

Популарност групе „Смак“ очито не јењава ни данас, пола века од оснивања. Како тај феномен објашњава Точак, гитарски виртуоз који је пре нешто више од годину дана добио Награду за животно дело Удружења музичара џеза, забавне и рок музике Србије? Да ли је тест времена најбољи, односно једини прави показатељ стварне уметности, уметности као чина стварања лепог и смисленог?

„Па, бојим се да све то о чему сам говорио у овом фељтону управо добија на снази, јер бавити се музиком на начин како смо то Кепа, Зоран и ја радили седамдесетих са Комом, Борисом, Лазом, Микијем, али и касније са Микицом, Најдом, Дејаном доказује да само оно што направиш на сцени испред бубњева и појачала, лицем у лице са публиком, једино остаје као регистрована чињеница за даље. Све остало, мислим на телевизију, радио и (у новије време) интернет, некако остаје ту где већ јесте. Зато што је рок концерт медиј за себе. Он се не одвија често, поготово у последње време. Као да се све уротило против. Или је у питању само моја параноја? Било би боље да је тако, међутим, сви велики и познати људи из светског рока су своје идеје стварали преко врло успешних наступа широм света, мислим на Битлсе, пре свега. Они су доказ да тако, најпре, може да се стекне права популарност, међу публиком на концерту… Да, публика прихвата заправо оно што јој се као уметност понуди. То је добра страна приче, а о другим дешавањима не могу да говорим јер им нисам био сведок. Немогуће је не осетити како кроз цело тело проструји звук једног рифа који само рок може да има. Када из њега искључиш гитару, као да си искључио светло испред сцене. Видљиви су само обриси.“

Ипак, када је реч о „Смаку“, видљиво је доста више од обриса. Својим веома моћним, квалитетним опусом дефинитивно су многима поставили „домаћи задатак“ (као у истоименој композицији са „Црне даме“) како би требало „прашити“ пунокрвни, снажан и бескомпромисан рок. Оставили су у аманет врхунски музички легат обележен аутентичним, оригиналним ауторским печатом. Јединственим. Величанственим. Непоновљивим. Део те пребогате заоставштине публика ће уживо, уз Точка, Кепу и Зорана, са њиховим гостима, поново моћи да чује, поменусмо, 6. маја на ексклузивном концерту у центру Крагујевца. Биће то, без сумње, још један велики, аутентичан рок празник с много врхунске музике. Јер: „Све је било и може бити, једино је Смак непоновљив!“        

Фото: Приватна архива чланова групе „Смак“, М.Б. и Жељко Јовановић

КРАЈ

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *