РЕАКЦИЈЕ ЗАПАДА РАЗОТКРИВАЈУ НЕМОЋ

ПРЕЛАЗАК У МУЛТИПОЛАРНОСТ

Путин је, речено мање дипломатским језиком, разбио шаховску таблу и разбацао шаховске фигуре по поду. То се зове суочавање са стварношћу, а оно је за многе било горко. Запад се осетио пониженим и одговорио је онако како је могао: санкцијама, санкцијама и опет санкцијама. Њихов (прокламовани) циљ је изоловати Русију. За почетак, санкције је прогласило свега 35 земаља. А то је управо оно што данас називамо „колективним Западом“

Реакције Европске уни-је на кризу у Украјини крећу се у оквиру застарелих образаца, баш као и у време југословенске кризе, приметио је хрватски новинар Домагој Маргетић. И управо зато је Кина највећи стратешки победник ове нове међународне кризе.

Европске реакције су непромишљене, хистеричне, емотивне и, у најмању руку, неодмерене. Један руски диригент добио је отказ у Берлинској филхармонији. Њега описују као неког ко је „близак Путину“. Потом се талас русофобије обрушио и на све остале Русе, укључујући и руске писце – забрана Достојевског на семинарима на неким италијанским универзитетима – чак и руске мачке, којима је ускраћено ваљда загарантовано право да учествују на међународним изложбама и, можда, освајају награде. 

[restrict]

Европске санкције углавном промашују своју мету. Како примећује Крис Форе, у чланку за блог Сејкер: „Руси се појединачно суочавају са нападима пуним мржње, дипломатске институције и спортисти су мета искључивања. Извештаји о дискриминацији Руса шире се надалеко“ и изазивају подсмех и неверицу. „Ово је слично ономе што се дешавало претходне две године са кинеским грађанима као резултат пропаганде усмерене против Кине.“

Санкције су за Запад заправо рат под другим именом. То је англосаксонски стил ратовања, без барута, а који погађа читаве народе (атлантисти своје ратове не воде против конкретног режима или власти, већ против читавих народа). Још у време када је санкције покренуо против Кине, Трамп их је назвао „трговинским ратом“. „Али оно што Запад сада заиста жели јесте да опљачка Русију до темеља и да натера Русе да оду, на овај или онај начин, јер не могу ставити под контролу Русију доларима или бомбама.“

Да ли је то израз немоћног очајања западних политичких елита док гледају како се њихова омиљена играчка, Украјина, нагло оснажена фанатичним неонацизмом, руши као кула од карата у додиру са сасвим конкретном стварношћу – руском оружаном силом? Док руске колоне продиру у срце Украјине, тврди Форе, „западне владе, медији, трустови мозгова итд. толико су очајни да поверују у своју верзију исхода рата у Украјини и да виде ствари које немају основа у стварности“.

Потом је дејство санкција почело да се прелива на и иначе конфузну Европску унију. Санкције имају деловање бумеранга: „Сада се то провлачи и до европских лидера, који почињу да схватају да руске санкције утичу директно и на њих.“ Да ли је ЕУ одлучила да минира сопствену привреду, зависну од руских енергената? И колико далеко ће у томе ићи ЕУ а колико Русија?

Свет Џорџа Орвела или Дарта Вајдера? Исход рата у Украјини већ је одлучен. Зашто онда истрајавати на „правилима игре“ коју супротстављена страна, Русија, очигледно одбацује? Ми смо у Србији већ искусили деловање санкција. Оне су довеле до 5. октобра. Да ли је то могуће поновити с Русијом, у свету који се суштински променио и где огромна Русија има у свом залеђу моћну Кину и већи део света?

О томе говори и изјава заменика америчког министра финансија Адевале Адејемо: „Наше мере су усмерене на слабљење моћи Русије, а Кина ће морати да их следи… Кина мора да поштује правила која смо успоставили.“ О каквим правилима говори Адејемо? Кина је већ одбила да се придружи санкцијама. Да ли је овде реч не само о немоћи него и о очајању? И зашто би Кина „морала“ да следи САД?

Такозвани међународни светски поредак се до сада заснивао на правилима која је, од случаја до случаја, прописивао хегемон. „Правила ’поретка заснованог на правилима’“, пише амерички аналитичар Том Луонго, „била су једноставна: ми постављамо правила, ви их се придржавајте.“ Остатак се подразумевао: „Ми задржавамо право да променимо правила кад год нам се то прохте.“ Његов текст има веома занимљив наслов: Путин уводи нову геополитичку таблу.

Био је то орвелијански концепт: „систем суверене неједнакости“ (Глен Дизен), који је важио за све остале, али не и за Запад, који је себе изузео из међународног права, позивајући се на „либералне демократске вредности“. Овај орвелијански концепт није се састојао од било каквих посебних правила; то је само, наставља Луонго, геополитички еквивалент идеје о анархотиранији, која се своди на максиму: „Правила важе за тебе, не и за мене“. Систем се делио на оне који су „људи“ у пуном смислу и међу којима се воде разговори, и на оне друге – „подљуде“. Овде подљудима (Русима, Кинезима, Иранцима итд.), додаје Луонго, једноставно није допуштено да учествују у разговорима, па чак ни да буду део разговора. („У свету дипломатије какву је практиковао Запад Руси су били дефинитивно ’подљуди’, баш као и невакцинисани…“).

Систем имплицира расизам, или он јесте пунокрвни расизам, у правом значењу те речи. У њему неки имају право да „стварају историју“, други не. Али све се то променило када су руски тенкови ушли у Украјину, када су руске ракете почеле да погађају своје циљеве, а руски маринци извршили десант на украјинску обалу. Месецима пре тога били смо обасипани најглупљом и најбешњом „дипломатијом“, у којој су америчке „дипломате“ одбијале да уваже забринутост Русије за сопствену безбедност, „чак и на полуозбиљан начин, док су их кривили за све проблеме на планети“. Све у свему: „Било је то неспретно, колико и глупо, да цитирамо Дарта Вејдера.“

Пред Русијом су пре интервенције стајале две опције: или напасти Украјину, која је одбијала Минске споразуме, суочавајући се са „глобалном осудом“, или се поклонити пред Западом. Уколико би прихватила постојање овакве Украјине, Русија би престала да постоји. Ипак Русију, како се испоставило, баш и није било много брига за ово „глобално понижење“. Очекивало се да јесте, али није: „По руским акцијама у Украјини јасно видимо да није“, закључује Луонго. 

Ко креира стварност? Што је овај, у почетку само дипломатски сукоб дуже трајао – сукобу су тежину давале стотине тоне оружја којим је Запад наоружавао Украјину, као и посезање НАТО-а за њом – ствари су постајале све јасније. Русија се „није уплашила става НАТО-а, Бајденових претњи санкцијама“ – „санкцијама из пакла“ – „или тешкоћа које има Лиз Трас с елементарном географијом“. И „што је овај сукоб око Украјине дуже трајао, било је све јасније да већина људи на позицијама моћи и њиховог особља за подршку имају мање од нуле разумевања параметара свог посла“. Потезе Запада вукли су они који нису познавали стварност, који су, заправо, „управљали реалношћу“, или су само тако навикли да мисле. Укратко, њихово стално призивање „поретка заснованог на правилима“ постајало је све више шупље, а они све више „налик на шестогодишњег дечака који се игра са својим плишаним тигром“.

То нас враћа на једну данас скоро заборављену изјаву о апсолутној уверености у сопствену свемоћ, коју је вероватно дао Дик Чејни, бивши потпредседник САД. Она много говори о неодговарајућем поимању света какво и данас превладава у Вашингтону. Некад су историчари и дипломате проучавали „заједницу засновану на стварности“. Али, по Чејнију, ствари већ неко време не функционишу тако: сада „империја“ сама одлучује о томе шта је стварност (а шта не) и сама је креира: „Сада смо империја и када делујемо, ми стварамо сопствену реалност. И док ви будете проучавали ту стварност – разборито, како хоћете – ми ћемо поново деловати, стварајући друге нове стварности, које ви опет можете да проучавате, и тако ће се ствари доводити у ред. Ми смо актери историје… а ви, сви ви, бићете остављени само да проучавате шта ми радимо.“

Џо Бајден, Ентони Блинкен, Клаус Шваб и екипа из Давоса, као и садашња гарнитура званичника Европе уније – такозвани колективни Запад – и даље чврсто верују да живе управо у оваквом свету. И да ће, „без обзира шта народи желе у другим државама, они диктирати време, место и параметре свих сукоба“. Није ли то најзад нешто што лежи у природи сваког империјализма који ужива у апсолутној безграничности своје моћи? И при томе, играјући се Бога, или преузимајући на себе његову улогу, заборављају на фактор „време“? „Можеш чинити шта хоћеш, али не и докле хоћеш.“ Империјални поредак нараста све до тачке (империјалног) хибриса, „изазивајући гнев богова“, а затим се сукобљава с оним што називамо „божанским планом“. Постоји и виши поредак који је надређен свакој империјалној моћи, били ми тога свесни или не.

Ипак, није неопходно позивати се на Бога: то је уписано у поредак ствари. Ствари се мењају, сваки империјализам има сопствену динамику и подложан је променама. Кључна година била је, према Луонгу, 2018, када је Русија представила своја нова и супериорна оружја. Односно сваки империјализам има свој нужно ограничен временски рок. Одбијање да се прилагођава променама и да се и сам мења („ми креирамо стварност“) неминовно доводи до империјалног пада.

Путин је разбио шаховску таблу Путин је, речено мање дипломатским језиком, разбио шаховску таблу и разбацао шаховске фигуре по поду. То се зове суочавање са стварношћу, а оно је за многе било горко. Запад се осетио пониженим и одговорио је онако како је могао: санкцијама, санкцијама и опет санкцијама. Њихов (прокламовани) циљ је изоловати Русију. За почетак, санкције је прогласило свега 35 земаља. А то је управо оно што данас називамо „колективним Западом“.

Може ли се, уосталом, изоловати Русија? Талас панике, помешане с прастаром русофобијом – русофобија је њен неизбежни и нужан састојак – обрушава се на балтичке републике, на Скандинавију и на Пољску. Њима предстоји инвазија уколико „падне Украјина“ (а Украјина ће, мада то за сада нико на Западу не изриче гласно, сигурно пасти). Потом Немачка, Француска и, најзад, релативно изолована и удаљена Британија? Европском унијом шири се панични страх и, уз њега, провејава један трачак наде. Слабашне и све слабије наде везују се за америчку помоћ. „Европски патуљци“ призивају Америку да их спаси путем окупације, као што је то већ учинила многим европским земљама, па и Норвешкој, која има намеру да Американцима уступи своје војне базе. И Шведска је одавно напустила свој неутрални статус.

Зашто Русија мора да буде кажњена? Прети се и оним земљама за које се само посумња да су с Русијом у некој врсти дослуха. На мети је чак и Индија, пошто је била неутрална на последњем гласању Савета безбедности и није осудила Русију. „Наравно“, додаје Форе, „они то не називају правим именом, већ радије: САД одмеравају санкције Индији због руских војних испорука. Имајте на уму да ово није нека нарочита игра, али улози су у њој високи, јер су рат санкцијама и сајбер рат све, а ту мислим дословно све што може да покуша Запад како би повратио своју изгубљену моћ и сјај.“

Санкције не функционишу Сада гледамо како се пљачкају предузећа у власништву Русије, приватни авиони, луксузне јахте, новац и некретнине. „Запад их једноставно краде, као нафту и жито из Сирије.“ У томе предњачи Пољска, која је почела да „заплењује“, односно пљачка руску имовину, па чак и школске зграде. „Овог пута“, закључује Форе, „Запад жели да поново уради Русији оно што јој је урадио раних 1990-их. Идеја је да поново силујемо Русију, јер како се Русија усуђује да нам наплаћује своју нафту… Како се Русија усуђује да се поново понаша као држава, чији народ има право да послује, тргује, брине се за своју безбедност и за своје послове у свету?“

Све у свему, закључује Форе, „санкције не функционишу, осим очигледне премоћи, али искључиво у западним медијима“. То је стари и већ уходани шаблон, хладноратовски рефлекс мишљења, превазиђени начин на који још размишљају западне политичке елите. Свету не треба нови хладни рат. „Грешке које се праве нису само комичне већ и веома озбиљне, али – не за Русију.“

Постоји још један мотив у проглашењу „санкција из пакла“, којима се, наводно, кажњава Русија. Запад економски слаби, санкције ће само убрзати процесе који су већ увелико узели маха. И Европа, као и Америка, све мање производи, немачка ауто-индустрија се налази у све већим проблемима. „Да ли је заиста тако једноставно?“, пита се Форе. „Да ли ови западни утицаји заиста чине економски харакири само зато да би могли да сакрију сопствени економски пад и, наравно: да за све окриве Русију?“

Све у свему: „Право лице Запада сада се показује при пуном дневном светлу. Западне тврдње о монополу на врлину су јасна и убедљива демонстрација њиховог сопственог лицемерја. Нема потребе да (овим поводом) слушамо Запад.“

Русија, уосталом, то прихвата. „Они (Руси) прихватају оно што морају и штите оно што морају.“ Лавров је већ раније санкције назвао „порезом на независност“. Велико је откриће при томе колико организација и компанија потпуно контролишу западни финансијски центри, можда и највеће откриће међу свима. Како, без длаке на језику, закључује Форе: „Ми заиста живимо у свету неонациста и фашиста.“ То нам показује право лице кризе у Украјини. Само што се фашизам овде обично не назива тим именом, а дивљања украјинских неонациста се радије не емитују путем телевизије. То је скривени, НАТО фашизам, иза којег стоји мрежа корпоративних интереса и који је имао амбицију да премрежи цео свет.

Нијансиране и промишљене реакције Кине За разлику од послушне Европе, треба ослушнути промишљено реаговање Кине. Кина је кључни сегмент у руском одупирању санкцијама. Кинеско реаговање је (за сада) „пригушено и нијансирано“, али се увек тиче суштине проблема.

У једном коментару указује се на очигледну истину: „Кинези виде како је Русија предодређена за уништење, путем Украјине и уз помоћ НАТО-а. То их враћа у Београд 1999. и бомбардовање њихове амбасаде.“ То значи да је „Русија управо добила емоционалну подршку од милијарду и четири стотине милиона душа. Кладим се да, уколико би Русији били потребни добровољци, они би се јавили, десет милиона Кинеза би било тамо за један дан“. За то постоје дубоки историјски разлози: „Корејски рат. Други светски рат. Харбин… Кинези и Руси су коришћени за јапанске медицинске експерименте и заједно су мучени.“ Ова реакције против хегемона су „дубоке и висцералне“.

Како, међутим, реагују Кинези на западне санкције изречене Русији? Веома прагматично и промишљено. „Најављује се транша (западних) санкција – аутомобили, телефони и шта год. Кина реагује: Кинеске фирме сад виде прилику на тржишту аутомобила, паметних телефона у Русији након изласка Запада.“

Или вест је да су (неке) руске банке искључене из СВИФТ-а. Реакције Кине своде се на констатацију да ове „једностране акције крше трговински споразум Кине и САД и трговински споразум и принципе Светске трговинске организације“. Уз оцену да искључење неће донети ништа битно, никакву важну промену, осим тешкоћа за оне Русе који су животно везани за исплате у доларима или еврима. За остатак становништва све остаје по старом.

Осим тога, а то је неупоредиво важније, с Кином се дешава „исти меки процес који смо видели и у Русији“. „Запад с Кином покушава исту ствар, али са нешто мање буке.“ Овде се има у виду случај када је Бајден послао своје званичнике на Тајван. Дискретна порука упућена је и Јапану, који сада размишља о размештању америчког нуклеарног оружја: „Пекинг позива Токио да дубоко размисли о својој историји.“

Све у свему, „хумор у Кини је видљив и не постоји ниједан кинески извор који пратим, а који није чврсто уз Русију“. Русија је подвргнута тортури која, као и много пута досад, заобилази међународно право, али ово сада је у нечем другачије: „Русија овог пута неће бити силована.“ Њено огромно залеђе су Кина, Источна Азија и „остатак света“, који није прогласио никакве санкције, укључујући ту и првог суседа САД, Мексико. Што се тиче званичне Кине, она као кривца за садашње стање у Украјини оптужује САД.

Ово је тек први окршај Руске акције се вероватно неће завршити с Украјином. То је већ најавила заједничка изјава председника Путина и Си Ђинпинга, дата на почетку зимске олимпијаде: улог у игри је будућност НАТО-а у читавој Источној Европи. „Свет једноставно не може више да поднесе да један мали део силује све остале, пошто овај ’мали део’ није у стању да се издржава без агресије и пљачке“ (Форе). Западне земље започеле су процес уништавања сопствених привреда, закључио је руски шеф дипломатије Лавров.

Закључци које износи Форе су оштри, али једноставни и основани. На првом месту, он сматра да ће овакве Уједињене нације, пре или касније, доживети колапс: „Ако ово величанствено тело може једноставно да забрани дипломате, против свих норми споразума и међународног права, зашто би оно постојало у свом садашњем облику и на садашњој локацији?“ Он очекује и да ће Русија „сасвим добро“ поднети економски део санкција, будући да су Руси имали осам година да се за њих припреме. На пример: „Многе (руске) банке издају кредитне картице интероперабилне с кинеским системом. Русија јасно каже да ће користити друге механизме који су развијени управо за то.“ Санкције су прекорачење великих размера, али све ово само ће убрзати дедоларизацију, која је сада добила снажан ветар у леђа. Многе земље желе да се укључе у ову врсту трговине и реше се своје зависности од долара.

На дневном реду је дедоларизација, која је значајно узнапредовала (пре свега) у руско-кинеској размени. Русија је добила снажан подстицај да, заједно с другим земљама, уведе глобалну дигиталну валуту, која ће се користити у међународној размени. Санкције ће изазвати потпуни економски колапс Запада или барем најдубљу кризу од његовог постанка. На Западу се рађа нови тоталитаризам, при чему је режим ковид пропусница био само први корак. Сложна осуда Русије, која не трпи другачија мишљења, представља „пет минута мржње“ из Орвеловог пророчанског романа 1984. (Овај роман превидео је будућност Запада, а не неког уопштеног тоталитаризма.) Запад сада може да уради свој „велики ресет“, али нико други за то није заинтересован. Укратко: санкције не функционишу, а неће ни функционисати, јер је испод главних наслова додато оно што пише малим словима: „Не мислимо то заиста, пошто су важне ствари, попут гаса, попут нафте, метала и кока-коле, изузете из режима санкција.“

Другим речима, Запад може да прети и да се све више ограђује и затвара (то је оних 35 земаља с почетка текста), „остатак света“ ће се можда на то само насмејати и отићи даље. Циљ санкција Запада је, примећује руско Министарство иностраних послова, да „нанесу највећу могућу штету“ и да „сузбију економски развој Русије“. Добро дошли у први окршај, закључује Форе, на преласку човечанства у мултиполарност. Име следећег ће бити Тајван.

[/restrict]