REAKCIJE ZAPADA RAZOTKRIVAJU NEMOĆ

PRELAZAK U MULTIPOLARNOST

Putin je, rečeno manje diplomatskim jezikom, razbio šahovsku tablu i razbacao šahovske figure po podu. To se zove suočavanje sa stvarnošću, a ono je za mnoge bilo gorko. Zapad se osetio poniženim i odgovorio je onako kako je mogao: sankcijama, sankcijama i opet sankcijama. Njihov (proklamovani) cilj je izolovati Rusiju. Za početak, sankcije je proglasilo svega 35 zemalja. A to je upravo ono što danas nazivamo „kolektivnim Zapadom“

Reakcije Evropske uni-je na krizu u Ukrajini kreću se u okviru zastarelih obrazaca, baš kao i u vreme jugoslovenske krize, primetio je hrvatski novinar Domagoj Margetić. I upravo zato je Kina najveći strateški pobednik ove nove međunarodne krize.

Evropske reakcije su nepromišljene, histerične, emotivne i, u najmanju ruku, neodmerene. Jedan ruski dirigent dobio je otkaz u Berlinskoj filharmoniji. Njega opisuju kao nekog ko je „blizak Putinu“. Potom se talas rusofobije obrušio i na sve ostale Ruse, uključujući i ruske pisce – zabrana Dostojevskog na seminarima na nekim italijanskim univerzitetima – čak i ruske mačke, kojima je uskraćeno valjda zagarantovano pravo da učestvuju na međunarodnim izložbama i, možda, osvajaju nagrade. 

[restrict]

Evropske sankcije uglavnom promašuju svoju metu. Kako primećuje Kris Fore, u članku za blog Sejker: „Rusi se pojedinačno suočavaju sa napadima punim mržnje, diplomatske institucije i sportisti su meta isključivanja. Izveštaji o diskriminaciji Rusa šire se nadaleko“ i izazivaju podsmeh i nevericu. „Ovo je slično onome što se dešavalo prethodne dve godine sa kineskim građanima kao rezultat propagande usmerene protiv Kine.“

Sankcije su za Zapad zapravo rat pod drugim imenom. To je anglosaksonski stil ratovanja, bez baruta, a koji pogađa čitave narode (atlantisti svoje ratove ne vode protiv konkretnog režima ili vlasti, već protiv čitavih naroda). Još u vreme kada je sankcije pokrenuo protiv Kine, Tramp ih je nazvao „trgovinskim ratom“. „Ali ono što Zapad sada zaista želi jeste da opljačka Rusiju do temelja i da natera Ruse da odu, na ovaj ili onaj način, jer ne mogu staviti pod kontrolu Rusiju dolarima ili bombama.“

Da li je to izraz nemoćnog očajanja zapadnih političkih elita dok gledaju kako se njihova omiljena igračka, Ukrajina, naglo osnažena fanatičnim neonacizmom, ruši kao kula od karata u dodiru sa sasvim konkretnom stvarnošću – ruskom oružanom silom? Dok ruske kolone prodiru u srce Ukrajine, tvrdi Fore, „zapadne vlade, mediji, trustovi mozgova itd. toliko su očajni da poveruju u svoju verziju ishoda rata u Ukrajini i da vide stvari koje nemaju osnova u stvarnosti“.

Potom je dejstvo sankcija počelo da se preliva na i inače konfuznu Evropsku uniju. Sankcije imaju delovanje bumeranga: „Sada se to provlači i do evropskih lidera, koji počinju da shvataju da ruske sankcije utiču direktno i na njih.“ Da li je EU odlučila da minira sopstvenu privredu, zavisnu od ruskih energenata? I koliko daleko će u tome ići EU a koliko Rusija?

Svet Džordža Orvela ili Darta Vajdera? Ishod rata u Ukrajini već je odlučen. Zašto onda istrajavati na „pravilima igre“ koju suprotstavljena strana, Rusija, očigledno odbacuje? Mi smo u Srbiji već iskusili delovanje sankcija. One su dovele do 5. oktobra. Da li je to moguće ponoviti s Rusijom, u svetu koji se suštinski promenio i gde ogromna Rusija ima u svom zaleđu moćnu Kinu i veći deo sveta?

O tome govori i izjava zamenika američkog ministra finansija Adevale Adejemo: „Naše mere su usmerene na slabljenje moći Rusije, a Kina će morati da ih sledi… Kina mora da poštuje pravila koja smo uspostavili.“ O kakvim pravilima govori Adejemo? Kina je već odbila da se pridruži sankcijama. Da li je ovde reč ne samo o nemoći nego i o očajanju? I zašto bi Kina „morala“ da sledi SAD?

Takozvani međunarodni svetski poredak se do sada zasnivao na pravilima koja je, od slučaja do slučaja, propisivao hegemon. „Pravila ’poretka zasnovanog na pravilima’“, piše američki analitičar Tom Luongo, „bila su jednostavna: mi postavljamo pravila, vi ih se pridržavajte.“ Ostatak se podrazumevao: „Mi zadržavamo pravo da promenimo pravila kad god nam se to prohte.“ Njegov tekst ima veoma zanimljiv naslov: Putin uvodi novu geopolitičku tablu.

Bio je to orvelijanski koncept: „sistem suverene nejednakosti“ (Glen Dizen), koji je važio za sve ostale, ali ne i za Zapad, koji je sebe izuzeo iz međunarodnog prava, pozivajući se na „liberalne demokratske vrednosti“. Ovaj orvelijanski koncept nije se sastojao od bilo kakvih posebnih pravila; to je samo, nastavlja Luongo, geopolitički ekvivalent ideje o anarhotiraniji, koja se svodi na maksimu: „Pravila važe za tebe, ne i za mene“. Sistem se delio na one koji su „ljudi“ u punom smislu i među kojima se vode razgovori, i na one druge – „podljude“. Ovde podljudima (Rusima, Kinezima, Irancima itd.), dodaje Luongo, jednostavno nije dopušteno da učestvuju u razgovorima, pa čak ni da budu deo razgovora. („U svetu diplomatije kakvu je praktikovao Zapad Rusi su bili definitivno ’podljudi’, baš kao i nevakcinisani…“).

Sistem implicira rasizam, ili on jeste punokrvni rasizam, u pravom značenju te reči. U njemu neki imaju pravo da „stvaraju istoriju“, drugi ne. Ali sve se to promenilo kada su ruski tenkovi ušli u Ukrajinu, kada su ruske rakete počele da pogađaju svoje ciljeve, a ruski marinci izvršili desant na ukrajinsku obalu. Mesecima pre toga bili smo obasipani najglupljom i najbešnjom „diplomatijom“, u kojoj su američke „diplomate“ odbijale da uvaže zabrinutost Rusije za sopstvenu bezbednost, „čak i na poluozbiljan način, dok su ih krivili za sve probleme na planeti“. Sve u svemu: „Bilo je to nespretno, koliko i glupo, da citiramo Darta Vejdera.“

Pred Rusijom su pre intervencije stajale dve opcije: ili napasti Ukrajinu, koja je odbijala Minske sporazume, suočavajući se sa „globalnom osudom“, ili se pokloniti pred Zapadom. Ukoliko bi prihvatila postojanje ovakve Ukrajine, Rusija bi prestala da postoji. Ipak Rusiju, kako se ispostavilo, baš i nije bilo mnogo briga za ovo „globalno poniženje“. Očekivalo se da jeste, ali nije: „Po ruskim akcijama u Ukrajini jasno vidimo da nije“, zaključuje Luongo. 

Ko kreira stvarnost? Što je ovaj, u početku samo diplomatski sukob duže trajao – sukobu su težinu davale stotine tone oružja kojim je Zapad naoružavao Ukrajinu, kao i posezanje NATO-a za njom – stvari su postajale sve jasnije. Rusija se „nije uplašila stava NATO-a, Bajdenovih pretnji sankcijama“ – „sankcijama iz pakla“ – „ili teškoća koje ima Liz Tras s elementarnom geografijom“. I „što je ovaj sukob oko Ukrajine duže trajao, bilo je sve jasnije da većina ljudi na pozicijama moći i njihovog osoblja za podršku imaju manje od nule razumevanja parametara svog posla“. Poteze Zapada vukli su oni koji nisu poznavali stvarnost, koji su, zapravo, „upravljali realnošću“, ili su samo tako navikli da misle. Ukratko, njihovo stalno prizivanje „poretka zasnovanog na pravilima“ postajalo je sve više šuplje, a oni sve više „nalik na šestogodišnjeg dečaka koji se igra sa svojim plišanim tigrom“.

To nas vraća na jednu danas skoro zaboravljenu izjavu o apsolutnoj uverenosti u sopstvenu svemoć, koju je verovatno dao Dik Čejni, bivši potpredsednik SAD. Ona mnogo govori o neodgovarajućem poimanju sveta kakvo i danas prevladava u Vašingtonu. Nekad su istoričari i diplomate proučavali „zajednicu zasnovanu na stvarnosti“. Ali, po Čejniju, stvari već neko vreme ne funkcionišu tako: sada „imperija“ sama odlučuje o tome šta je stvarnost (a šta ne) i sama je kreira: „Sada smo imperija i kada delujemo, mi stvaramo sopstvenu realnost. I dok vi budete proučavali tu stvarnost – razborito, kako hoćete – mi ćemo ponovo delovati, stvarajući druge nove stvarnosti, koje vi opet možete da proučavate, i tako će se stvari dovoditi u red. Mi smo akteri istorije… a vi, svi vi, bićete ostavljeni samo da proučavate šta mi radimo.“

Džo Bajden, Entoni Blinken, Klaus Švab i ekipa iz Davosa, kao i sadašnja garnitura zvaničnika Evrope unije – takozvani kolektivni Zapad – i dalje čvrsto veruju da žive upravo u ovakvom svetu. I da će, „bez obzira šta narodi žele u drugim državama, oni diktirati vreme, mesto i parametre svih sukoba“. Nije li to najzad nešto što leži u prirodi svakog imperijalizma koji uživa u apsolutnoj bezgraničnosti svoje moći? I pri tome, igrajući se Boga, ili preuzimajući na sebe njegovu ulogu, zaboravljaju na faktor „vreme“? „Možeš činiti šta hoćeš, ali ne i dokle hoćeš.“ Imperijalni poredak narasta sve do tačke (imperijalnog) hibrisa, „izazivajući gnev bogova“, a zatim se sukobljava s onim što nazivamo „božanskim planom“. Postoji i viši poredak koji je nadređen svakoj imperijalnoj moći, bili mi toga svesni ili ne.

Ipak, nije neophodno pozivati se na Boga: to je upisano u poredak stvari. Stvari se menjaju, svaki imperijalizam ima sopstvenu dinamiku i podložan je promenama. Ključna godina bila je, prema Luongu, 2018, kada je Rusija predstavila svoja nova i superiorna oružja. Odnosno svaki imperijalizam ima svoj nužno ograničen vremenski rok. Odbijanje da se prilagođava promenama i da se i sam menja („mi kreiramo stvarnost“) neminovno dovodi do imperijalnog pada.

Putin je razbio šahovsku tablu Putin je, rečeno manje diplomatskim jezikom, razbio šahovsku tablu i razbacao šahovske figure po podu. To se zove suočavanje sa stvarnošću, a ono je za mnoge bilo gorko. Zapad se osetio poniženim i odgovorio je onako kako je mogao: sankcijama, sankcijama i opet sankcijama. Njihov (proklamovani) cilj je izolovati Rusiju. Za početak, sankcije je proglasilo svega 35 zemalja. A to je upravo ono što danas nazivamo „kolektivnim Zapadom“.

Može li se, uostalom, izolovati Rusija? Talas panike, pomešane s prastarom rusofobijom – rusofobija je njen neizbežni i nužan sastojak – obrušava se na baltičke republike, na Skandinaviju i na Poljsku. Njima predstoji invazija ukoliko „padne Ukrajina“ (a Ukrajina će, mada to za sada niko na Zapadu ne izriče glasno, sigurno pasti). Potom Nemačka, Francuska i, najzad, relativno izolovana i udaljena Britanija? Evropskom unijom širi se panični strah i, uz njega, provejava jedan tračak nade. Slabašne i sve slabije nade vezuju se za američku pomoć. „Evropski patuljci“ prizivaju Ameriku da ih spasi putem okupacije, kao što je to već učinila mnogim evropskim zemljama, pa i Norveškoj, koja ima nameru da Amerikancima ustupi svoje vojne baze. I Švedska je odavno napustila svoj neutralni status.

Zašto Rusija mora da bude kažnjena? Preti se i onim zemljama za koje se samo posumnja da su s Rusijom u nekoj vrsti dosluha. Na meti je čak i Indija, pošto je bila neutralna na poslednjem glasanju Saveta bezbednosti i nije osudila Rusiju. „Naravno“, dodaje Fore, „oni to ne nazivaju pravim imenom, već radije: SAD odmeravaju sankcije Indiji zbog ruskih vojnih isporuka. Imajte na umu da ovo nije neka naročita igra, ali ulozi su u njoj visoki, jer su rat sankcijama i sajber rat sve, a tu mislim doslovno sve što može da pokuša Zapad kako bi povratio svoju izgubljenu moć i sjaj.“

Sankcije ne funkcionišu Sada gledamo kako se pljačkaju preduzeća u vlasništvu Rusije, privatni avioni, luksuzne jahte, novac i nekretnine. „Zapad ih jednostavno krade, kao naftu i žito iz Sirije.“ U tome prednjači Poljska, koja je počela da „zaplenjuje“, odnosno pljačka rusku imovinu, pa čak i školske zgrade. „Ovog puta“, zaključuje Fore, „Zapad želi da ponovo uradi Rusiji ono što joj je uradio ranih 1990-ih. Ideja je da ponovo silujemo Rusiju, jer kako se Rusija usuđuje da nam naplaćuje svoju naftu… Kako se Rusija usuđuje da se ponovo ponaša kao država, čiji narod ima pravo da posluje, trguje, brine se za svoju bezbednost i za svoje poslove u svetu?“

Sve u svemu, zaključuje Fore, „sankcije ne funkcionišu, osim očigledne premoći, ali isključivo u zapadnim medijima“. To je stari i već uhodani šablon, hladnoratovski refleks mišljenja, prevaziđeni način na koji još razmišljaju zapadne političke elite. Svetu ne treba novi hladni rat. „Greške koje se prave nisu samo komične već i veoma ozbiljne, ali – ne za Rusiju.“

Postoji još jedan motiv u proglašenju „sankcija iz pakla“, kojima se, navodno, kažnjava Rusija. Zapad ekonomski slabi, sankcije će samo ubrzati procese koji su već uveliko uzeli maha. I Evropa, kao i Amerika, sve manje proizvodi, nemačka auto-industrija se nalazi u sve većim problemima. „Da li je zaista tako jednostavno?“, pita se Fore. „Da li ovi zapadni uticaji zaista čine ekonomski harakiri samo zato da bi mogli da sakriju sopstveni ekonomski pad i, naravno: da za sve okrive Rusiju?“

Sve u svemu: „Pravo lice Zapada sada se pokazuje pri punom dnevnom svetlu. Zapadne tvrdnje o monopolu na vrlinu su jasna i ubedljiva demonstracija njihovog sopstvenog licemerja. Nema potrebe da (ovim povodom) slušamo Zapad.“

Rusija, uostalom, to prihvata. „Oni (Rusi) prihvataju ono što moraju i štite ono što moraju.“ Lavrov je već ranije sankcije nazvao „porezom na nezavisnost“. Veliko je otkriće pri tome koliko organizacija i kompanija potpuno kontrolišu zapadni finansijski centri, možda i najveće otkriće među svima. Kako, bez dlake na jeziku, zaključuje Fore: „Mi zaista živimo u svetu neonacista i fašista.“ To nam pokazuje pravo lice krize u Ukrajini. Samo što se fašizam ovde obično ne naziva tim imenom, a divljanja ukrajinskih neonacista se radije ne emituju putem televizije. To je skriveni, NATO fašizam, iza kojeg stoji mreža korporativnih interesa i koji je imao ambiciju da premreži ceo svet.

Nijansirane i promišljene reakcije Kine Za razliku od poslušne Evrope, treba oslušnuti promišljeno reagovanje Kine. Kina je ključni segment u ruskom odupiranju sankcijama. Kinesko reagovanje je (za sada) „prigušeno i nijansirano“, ali se uvek tiče suštine problema.

U jednom komentaru ukazuje se na očiglednu istinu: „Kinezi vide kako je Rusija predodređena za uništenje, putem Ukrajine i uz pomoć NATO-a. To ih vraća u Beograd 1999. i bombardovanje njihove ambasade.“ To znači da je „Rusija upravo dobila emocionalnu podršku od milijardu i četiri stotine miliona duša. Kladim se da, ukoliko bi Rusiji bili potrebni dobrovoljci, oni bi se javili, deset miliona Kineza bi bilo tamo za jedan dan“. Za to postoje duboki istorijski razlozi: „Korejski rat. Drugi svetski rat. Harbin… Kinezi i Rusi su korišćeni za japanske medicinske eksperimente i zajedno su mučeni.“ Ova reakcije protiv hegemona su „duboke i visceralne“.

Kako, međutim, reaguju Kinezi na zapadne sankcije izrečene Rusiji? Veoma pragmatično i promišljeno. „Najavljuje se tranša (zapadnih) sankcija – automobili, telefoni i šta god. Kina reaguje: Kineske firme sad vide priliku na tržištu automobila, pametnih telefona u Rusiji nakon izlaska Zapada.“

Ili vest je da su (neke) ruske banke isključene iz SVIFT-a. Reakcije Kine svode se na konstataciju da ove „jednostrane akcije krše trgovinski sporazum Kine i SAD i trgovinski sporazum i principe Svetske trgovinske organizacije“. Uz ocenu da isključenje neće doneti ništa bitno, nikakvu važnu promenu, osim teškoća za one Ruse koji su životno vezani za isplate u dolarima ili evrima. Za ostatak stanovništva sve ostaje po starom.

Osim toga, a to je neuporedivo važnije, s Kinom se dešava „isti meki proces koji smo videli i u Rusiji“. „Zapad s Kinom pokušava istu stvar, ali sa nešto manje buke.“ Ovde se ima u vidu slučaj kada je Bajden poslao svoje zvaničnike na Tajvan. Diskretna poruka upućena je i Japanu, koji sada razmišlja o razmeštanju američkog nuklearnog oružja: „Peking poziva Tokio da duboko razmisli o svojoj istoriji.“

Sve u svemu, „humor u Kini je vidljiv i ne postoji nijedan kineski izvor koji pratim, a koji nije čvrsto uz Rusiju“. Rusija je podvrgnuta torturi koja, kao i mnogo puta dosad, zaobilazi međunarodno pravo, ali ovo sada je u nečem drugačije: „Rusija ovog puta neće biti silovana.“ Njeno ogromno zaleđe su Kina, Istočna Azija i „ostatak sveta“, koji nije proglasio nikakve sankcije, uključujući tu i prvog suseda SAD, Meksiko. Što se tiče zvanične Kine, ona kao krivca za sadašnje stanje u Ukrajini optužuje SAD.

Ovo je tek prvi okršaj Ruske akcije se verovatno neće završiti s Ukrajinom. To je već najavila zajednička izjava predsednika Putina i Si Đinpinga, data na početku zimske olimpijade: ulog u igri je budućnost NATO-a u čitavoj Istočnoj Evropi. „Svet jednostavno ne može više da podnese da jedan mali deo siluje sve ostale, pošto ovaj ’mali deo’ nije u stanju da se izdržava bez agresije i pljačke“ (Fore). Zapadne zemlje započele su proces uništavanja sopstvenih privreda, zaključio je ruski šef diplomatije Lavrov.

Zaključci koje iznosi Fore su oštri, ali jednostavni i osnovani. Na prvom mestu, on smatra da će ovakve Ujedinjene nacije, pre ili kasnije, doživeti kolaps: „Ako ovo veličanstveno telo može jednostavno da zabrani diplomate, protiv svih normi sporazuma i međunarodnog prava, zašto bi ono postojalo u svom sadašnjem obliku i na sadašnjoj lokaciji?“ On očekuje i da će Rusija „sasvim dobro“ podneti ekonomski deo sankcija, budući da su Rusi imali osam godina da se za njih pripreme. Na primer: „Mnoge (ruske) banke izdaju kreditne kartice interoperabilne s kineskim sistemom. Rusija jasno kaže da će koristiti druge mehanizme koji su razvijeni upravo za to.“ Sankcije su prekoračenje velikih razmera, ali sve ovo samo će ubrzati dedolarizaciju, koja je sada dobila snažan vetar u leđa. Mnoge zemlje žele da se uključe u ovu vrstu trgovine i reše se svoje zavisnosti od dolara.

Na dnevnom redu je dedolarizacija, koja je značajno uznapredovala (pre svega) u rusko-kineskoj razmeni. Rusija je dobila snažan podsticaj da, zajedno s drugim zemljama, uvede globalnu digitalnu valutu, koja će se koristiti u međunarodnoj razmeni. Sankcije će izazvati potpuni ekonomski kolaps Zapada ili barem najdublju krizu od njegovog postanka. Na Zapadu se rađa novi totalitarizam, pri čemu je režim kovid propusnica bio samo prvi korak. Složna osuda Rusije, koja ne trpi drugačija mišljenja, predstavlja „pet minuta mržnje“ iz Orvelovog proročanskog romana 1984. (Ovaj roman prevideo je budućnost Zapada, a ne nekog uopštenog totalitarizma.) Zapad sada može da uradi svoj „veliki reset“, ali niko drugi za to nije zainteresovan. Ukratko: sankcije ne funkcionišu, a neće ni funkcionisati, jer je ispod glavnih naslova dodato ono što piše malim slovima: „Ne mislimo to zaista, pošto su važne stvari, poput gasa, poput nafte, metala i koka-kole, izuzete iz režima sankcija.“

Drugim rečima, Zapad može da preti i da se sve više ograđuje i zatvara (to je onih 35 zemalja s početka teksta), „ostatak sveta“ će se možda na to samo nasmejati i otići dalje. Cilj sankcija Zapada je, primećuje rusko Ministarstvo inostranih poslova, da „nanesu najveću moguću štetu“ i da „suzbiju ekonomski razvoj Rusije“. Dobro došli u prvi okršaj, zaključuje Fore, na prelasku čovečanstva u multipolarnost. Ime sledećeg će biti Tajvan.

[/restrict]