ЛИКОВНА СЦЕНА – СРПСКА УМЕТНИЧКА ДИЈАСПОРА

У последње три године Сава Манојловић, српски академски сликар из Сиднеја, добио је више од 20 награда у Русији, Јужној Америци и Аустрији. Признања је освајао на изложбама посвећеним авангардном и савременом сликарству, апстракцији и неоекспресионизму

Повод за овај текст је необичан. Сава Манојловић (Книн, 1960), српски академски сликар из Сиднеја у Аустралији, уметник из дијаспоре, где је завршио Ликовну академију и живи 30 година, добио је прошлог месеца награду. То не било чудно да у последње три године није добио више од 20 награда у Русији, Јужној Америци и Аустрији, на изложбама посвећеним авангардном и савременом сликарству, апстракцији и неоекспресионизму. Може се, дакле, говорити о слави сликара Саве. Аустралијски уметнички простор му је, како каже, мали, окреће се ка Русији и Европи. Манојловић је у Србији потпуно непознат сликар, мада је највише награђиван од наших уметника, тек предстоје овде његове самосталне изложбе а од наших стручњака њиме се бавила једино Јасминка Плавшић Ђерковић, донедавно кустос Галерије УЛУС.

[restrict]

Његове слике имају причу и поруку, то су мали метафизички трактати о човечјем усуду, о људској бачености у свет, о његовом месту и путовању у простору и времену, љубави и меланхолији, имагинарном путовању. Реч је о савременом сликарству, можда и еколошкој критици садашње цивилизације, самим тим што сликар позива на осећања као скоро заборављеној категорији у уметности. Фигурација и пејзаж које слика трајно у фокусу његове пажње имају често мистичне одлике, тај фантастични реализам сећа можда на то како би могла да се данас настави надреалистичка харизма, без много дуговања традицији, али не и стерилно авангардна. Манојловић се ужасава деструктивних видова минимализма и концептуализма, који су довели уметност до краја, он је градитељ једног особеног, на моменте монументалног сликарског света. Као што је разноврсан у ликовним решењима а увек свој, тако и колористички варира уља у распону од тамних, тенеброзних до крајње светлих, полетних и пролећних, како је решио слику „Плави лептир“, за коју је прошле  године награђен. Он воли да се изражава на већим форматима, његове композиције су сложене, понекад дијагоналне, или без наглашено исликане позадине, пажња је дата првом плану или обратно. Богато сликарство представља овог уметника као носиоца нових тенденција, тим пре што не припада ни једној формалној групи, правцу или познатом стилу. Као снажна индивидуалност Манојловић решава сваку слику налик визуелној енигми, његова платна могу се читати вишезначно јер су отворена за многа тумачења. Аутор се није везао за неки ликовни програм или школу, у име уметничке слободе трага само за једном химером – чистом ликовношћу. Зато у његов свет могу да уђу призори неба и земље, различити прикази жене и мушкарца, од акта, пливача до оних сагледаних са леђа или портретски у гро плану. Уз појавно богатство у тај визуелни свет утиснут је печат имагинације, слика овог ствараоца препознаје се одмах, што га и издваја на уметничким такмичењима, где осваја прва и друга места. Ми и не слутимо каква све богатства имамо у виду не само уметника и научника у нашој дијаспори, које систематски занемарујемо, терајући их да се окрећу другим срединама.

У формама његових слика учитане су друге форме, као окидачи подсвесног, што је у науци о уметности названо „Арчимболдов ефекат“. То нису једнозначне, лаке и лако исцрпиве слике, њихов смисао је трансцендентан, преступајући, тиме и зачудан. Свака слика је другачија, никада се не понавља, сликарство је изазов и духовна авантура. Ликовна драма овог сликарства води како каже један руски ликовни критичар свету сновиђења. Оно је у знаку мира и тишине, јер уметник понире у људску природу. Реч је о уметности ослобођеној од правила, осим једног – високо изграђеног стила, сликарства које се одмах препознаје. Стваралаштво овог уметника је можда и вид синтезе стилских особености XX века. На његовим платнима уједињена је апстракција са фигурацијом, експресионизам са магичним реализмом, фантастика са својеврсном наивношћу, као потребом да се изађе из уске професионалности. Његово сликарство делује као чежња, носталгија, можда и ликовна несаница или вечни сан. Оно је смештено негде између неба и земље, традиције и авангарде, у утопијски простор, можда несазнатљив и неодредив, за који има само извесних повода у стварности. Слика је у простору сна, уметност се појављује као сан или ноћна мора а сан као уметност, али не на надреалистички начин, авангардно и револуционарно, већ као сећање. Дело је израз оног најбољег у прошлом веку, што се појавило у изузетном и пребогатом периоду високог модернизма, када је између 1950. и 1980. године уметност цветала уочи затирања које ће донети време после постмодернизма (1980–2020). Манојловић је борац за права слике, за њену аутономију. У формалном смислу осим одреднице високи модернизам, могли бисмо исто тако употребити и слојевити, или „меки“ модернизам. Постоји читава скупина уметника који стварају меке форме не само у модерни, а назначио их је Леонид Шејка својим истраживањем аморфног света. Реч је о негацији вековне диктатуре тврде реалистичке појавности као одраза збиље, диктата илузије реалистичке тзв. преваре ока (trompe l’œil). Поједини уметници се боре за слободу форме изван уходаних путева, слободу од уско, па и традиционално схваћене форме, отварајући простор чистој уметности. Сетимо се надреалисте Ива Тангија и његових опскурних аморфних пејзажа, реализма с неке друге планете, или меких скулптура стварних предмета попартисте Класа Олденбурга. Сава Манојловић примењује усложњавање форме, у којој је могуће учитати друга значења од само оних наизглед представљених, као што су поједине његове форме мекше од стварних, али не и мање реалне. Примењује и метод цурења, dripping из ликовног репертоара Њујоршке школе апстрактног експресионизма (који је открио Макс Ернст), допуштајући да му се боја на појединим платнима слободно слива. Тиме жели рећи да је слика илузија, да је схватимо по њеним а не законима стварног света. Зато је њему као и Бодлеру и најбољим фантастама стран реализам а блиско царство маште, па је ово сликарство дубоко ирационално.

[/restrict]