LIKOVNA SCENA – SRPSKA UMETNIČKA DIJASPORA

U poslednje tri godine Sava Manojlović, srpski akademski slikar iz Sidneja, dobio je više od 20 nagrada u Rusiji, Južnoj Americi i Austriji. Priznanja je osvajao na izložbama posvećenim avangardnom i savremenom slikarstvu, apstrakciji i neoekspresionizmu

Povod za ovaj tekst je neobičan. Sava Manojlović (Knin, 1960), srpski akademski slikar iz Sidneja u Australiji, umetnik iz dijaspore, gde je završio Likovnu akademiju i živi 30 godina, dobio je prošlog meseca nagradu. To ne bilo čudno da u poslednje tri godine nije dobio više od 20 nagrada u Rusiji, Južnoj Americi i Austriji, na izložbama posvećenim avangardnom i savremenom slikarstvu, apstrakciji i neoekspresionizmu. Može se, dakle, govoriti o slavi slikara Save. Australijski umetnički prostor mu je, kako kaže, mali, okreće se ka Rusiji i Evropi. Manojlović je u Srbiji potpuno nepoznat slikar, mada je najviše nagrađivan od naših umetnika, tek predstoje ovde njegove samostalne izložbe a od naših stručnjaka njime se bavila jedino Jasminka Plavšić Đerković, donedavno kustos Galerije ULUS. [restrict]

Njegove slike imaju priču i poruku, to su mali metafizički traktati o čovečjem usudu, o ljudskoj bačenosti u svet, o njegovom mestu i putovanju u prostoru i vremenu, ljubavi i melanholiji, imaginarnom putovanju. Reč je o savremenom slikarstvu, možda i ekološkoj kritici sadašnje civilizacije, samim tim što slikar poziva na osećanja kao skoro zaboravljenoj kategoriji u umetnosti. Figuracija i pejzaž koje slika trajno u fokusu njegove pažnje imaju često mistične odlike, taj fantastični realizam seća možda na to kako bi mogla da se danas nastavi nadrealistička harizma, bez mnogo dugovanja tradiciji, ali ne i sterilno avangardna. Manojlović se užasava destruktivnih vidova minimalizma i konceptualizma, koji su doveli umetnost do kraja, on je graditelj jednog osobenog, na momente monumentalnog slikarskog sveta. Kao što je raznovrsan u likovnim rešenjima a uvek svoj, tako i koloristički varira ulja u rasponu od tamnih, tenebroznih do krajnje svetlih, poletnih i prolećnih, kako je rešio sliku „Plavi leptir“, za koju je prošle  godine nagrađen. On voli da se izražava na većim formatima, njegove kompozicije su složene, ponekad dijagonalne, ili bez naglašeno islikane pozadine, pažnja je data prvom planu ili obratno. Bogato slikarstvo predstavlja ovog umetnika kao nosioca novih tendencija, tim pre što ne pripada ni jednoj formalnoj grupi, pravcu ili poznatom stilu. Kao snažna individualnost Manojlović rešava svaku sliku nalik vizuelnoj enigmi, njegova platna mogu se čitati višeznačno jer su otvorena za mnoga tumačenja. Autor se nije vezao za neki likovni program ili školu, u ime umetničke slobode traga samo za jednom himerom – čistom likovnošću. Zato u njegov svet mogu da uđu prizori neba i zemlje, različiti prikazi žene i muškarca, od akta, plivača do onih sagledanih sa leđa ili portretski u gro planu. Uz pojavno bogatstvo u taj vizuelni svet utisnut je pečat imaginacije, slika ovog stvaraoca prepoznaje se odmah, što ga i izdvaja na umetničkim takmičenjima, gde osvaja prva i druga mesta. Mi i ne slutimo kakva sve bogatstva imamo u vidu ne samo umetnika i naučnika u našoj dijaspori, koje sistematski zanemarujemo, terajući ih da se okreću drugim sredinama.

U formama njegovih slika učitane su druge forme, kao okidači podsvesnog, što je u nauci o umetnosti nazvano „Arčimboldov efekat“. To nisu jednoznačne, lake i lako iscrpive slike, njihov smisao je transcendentan, prestupajući, time i začudan. Svaka slika je drugačija, nikada se ne ponavlja, slikarstvo je izazov i duhovna avantura. Likovna drama ovog slikarstva vodi kako kaže jedan ruski likovni kritičar svetu snoviđenja. Ono je u znaku mira i tišine, jer umetnik ponire u ljudsku prirodu. Reč je o umetnosti oslobođenoj od pravila, osim jednog – visoko izgrađenog stila, slikarstva koje se odmah prepoznaje. Stvaralaštvo ovog umetnika je možda i vid sinteze stilskih osobenosti XX veka. Na njegovim platnima ujedinjena je apstrakcija sa figuracijom, ekspresionizam sa magičnim realizmom, fantastika sa svojevrsnom naivnošću, kao potrebom da se izađe iz uske profesionalnosti. Njegovo slikarstvo deluje kao čežnja, nostalgija, možda i likovna nesanica ili večni san. Ono je smešteno negde između neba i zemlje, tradicije i avangarde, u utopijski prostor, možda nesaznatljiv i neodrediv, za koji ima samo izvesnih povoda u stvarnosti. Slika je u prostoru sna, umetnost se pojavljuje kao san ili noćna mora a san kao umetnost, ali ne na nadrealistički način, avangardno i revolucionarno, već kao sećanje. Delo je izraz onog najboljeg u prošlom veku, što se pojavilo u izuzetnom i prebogatom periodu visokog modernizma, kada je između 1950. i 1980. godine umetnost cvetala uoči zatiranja koje će doneti vreme posle postmodernizma (1980–2020). Manojlović je borac za prava slike, za njenu autonomiju. U formalnom smislu osim odrednice visoki modernizam, mogli bismo isto tako upotrebiti i slojeviti, ili „meki“ modernizam. Postoji čitava skupina umetnika koji stvaraju meke forme ne samo u moderni, a naznačio ih je Leonid Šejka svojim istraživanjem amorfnog sveta. Reč je o negaciji vekovne diktature tvrde realističke pojavnosti kao odraza zbilje, diktata iluzije realističke tzv. prevare oka (trompe l’œil). Pojedini umetnici se bore za slobodu forme izvan uhodanih puteva, slobodu od usko, pa i tradicionalno shvaćene forme, otvarajući prostor čistoj umetnosti. Setimo se nadrealiste Iva Tangija i njegovih opskurnih amorfnih pejzaža, realizma s neke druge planete, ili mekih skulptura stvarnih predmeta popartiste Klasa Oldenburga. Sava Manojlović primenjuje usložnjavanje forme, u kojoj je moguće učitati druga značenja od samo onih naizgled predstavljenih, kao što su pojedine njegove forme mekše od stvarnih, ali ne i manje realne. Primenjuje i metod curenja, dripping iz likovnog repertoara Njujorške škole apstraktnog ekspresionizma (koji je otkrio Maks Ernst), dopuštajući da mu se boja na pojedinim platnima slobodno sliva. Time želi reći da je slika iluzija, da je shvatimo po njenim a ne zakonima stvarnog sveta. Zato je njemu kao i Bodleru i najboljim fantastama stran realizam a blisko carstvo mašte, pa je ovo slikarstvo duboko iracionalno.

[/restrict]