ДРУГИ ФРОНТ

ОБЗОРЈЕ НОВОГ СВЕТА

Баку се није одлучио на упад у заштићену зону Нагорно Карабаха, а да претходно није добио сагласност Турске. Да ли је акција изведена уочи преговора руске и кијевске делегације у Турској како би Кремљ постао кооперативнији у преговорима?

Уноћи у којој се навршавало тридесет дана од почетка специјалне војне операције Русије у Украјини, војници Азербејџана напали су јединице непризнате републике Нагорно Карабах у рејону села Парух (азер. Фарух), како би овладали стратешки важним врхом Караглух изнад овог села. При томе су азербејџанске јединице упале у зону одговорности руског мировног контингента, који је распоређен дуж линијe раздвајања након последњег азербејџанско-јерменског рата. Ситуација се брзо стабилизовала, пошто су руски војници већ после два дана успоставили мир. Азербејџанска војска је само делимично испунила захтев Русије да се врати на почетне позиције, напустила је освојено село, али се утврдила на делу планинског виса у његовом залеђу. Истовремено, режим у Јеревану, који је под снажним утицајем Запада, није пропустио прилику да доведе у питање снагу и кредибилитет Русије као чувара мира у Закавказју.

 

ЈЕДНА ДЕПЕША И ИЗВЕСНА СУМА НОВЦА Дводневно пушкарање са заузимањем а потом и напуштањем једног села у ратном сукобу који с прекидима траје више од тридесет година, на први поглед говори да цео догађај има епизодни карактер. И поред тога село Парух (Фарух) је ових дана ушло у све светске медије и то не без разлога. Оружани окршај се догодио у региону Кавказа, који је не само средокраћа древних стратешки важних путева који повезују Европу и Азију, место сусрета хришћанске и исламске цивилизације и светски значајан извор енергената већ и „меки трбух Русије“, где су Англосаксонци током ратних обрачуна (директних или посредних) с Русијом редовно отварали други фронт.

Тако су уочи Кримског рата у мају 1852. године познатог вођу Черкеза, имама Мухамед-Емина посетила двојица непознатих „Европљана“ предајући му депеше и извесну суму новца. Нема сумње да је иза ове посете стајао ондашњи британски министар иностраних послова, познати русофоб лорд Палмерстон, по чијем налогу је Мухамед-Емин у лето 1853, три месеца пре почетка Кримског рата, подигао оружану побуну на Кавказу. Али није напао руске трупе под командом вицеадмирала Серебрјакова у црноморском приобаљу већ се одлучио да спали неколико села својих сународника (аула) у околини Новоросијска, који су се због Еминове самовоље ставили под заштиту Русије. Желео је својим Черкезима да докаже да „Руси немају снаге да зауставе Емина“.

 

УЛОГА ПОЉАКА У ПОДБУЊИВАЊУ ЧЕРКЕЗА Уочи Кримског рата, током његовог трајања (1853–1856), али и по његовом окончању у акцију подбуњивања Черкеза на рат против руске војске укључили су се, уз логистичку подршку званичног Лондона, ни мање ни више него Пољаци. Вођа пољске емиграције и познати слободни зидар Адам Чарторијски предлагао је током 1846. великом везиру Мустафи Решид-паши да у пролеће следеће године организују десант пољских добровољаца на кавкаско приобаље, да би ови потом подстакли черкеска племена на рат против Русије. Ради припреме терена агент Чарторијског, артиљеријски официр Казимир Гордон срео се у пролеће 1846. у Цариграду са Херендуком Берзеком, вођом кавкаског племена Убихи, после његовог повратка из Меке. Берзек у мају исте године пише Чарторијском да „наше народе сједињује присуство истог непријатеља, као и тежња ка слободи и независности“.

Током Кримског рата у редовима турске војске бори се један пољски пук под командом британског генерала Замојског. Идеју о пољском десанту на Кавказ у циљу подизања побуне Черкеза покушао је после Кримског рата да реализује близак саборац генерала Замојског Теофил Лапински, рођен у галицијској племићкој породици, учесник мађарске буне и близак сарадник Лајоша Кошута, који је одржавао контакте са читавим низом познатих европских политичара, револуционара и слободних зидара, између осталог и са Мацинијем, Марксом и Херценом. Тефик-бег, како су Турци звали Лапинског, организовао је у фебруару 1857. одред од око двеста „европских“ добровољаца, већином Пољака и Мађара, а који је из Цариграда пребачен британским паробродом у Туапсе подно Кавказа. Ова операција је после две година пропала, пошто Пољак није добио тражено наоружање од Лондона, а његов савезник Мухамед-Емин се у децембру 1859. са више хиљада Абхаза предао руској војсци и положио заклетву руском цару.

 

САГЛАСНОСТ ТУРСКЕ? Исти међународни актери и данас покушавају да отворе кавкаски фронт у „меком трбуху“ Русије не би ли се војна операција у Украјини за Русију завршила као Кримски рат. Зато је, одмах после упада азербејџанских трупа у Нагорно Карабах, секретар Савета безбедности кијевског режима, лугански ветеринар Алексеј Данилов не само поздравио ову акцију већ и позвао Грузију да под хитно војнички реши питање Абхазије и Јужне Осетије. При томе се Баку свакако није одлучио на упад у заштићену зону, а да претходно није добио сагласност Турске. Акција је изведена уочи преговора руске и кијевске делегације у Турској како би Кремљ постао кооперативнији у преговорима.

Познати руски турколог млађе генерације, доцент московског МГИМО Владимир Аватков уочи преговора у Истанбулу закључује: „Уколико би између Москве и Кијева били постигнути било какви споразуми, то би се негативно одразило на наш статус на целом постсовјетском простору, а Турска би одмах испунила празан простор. Само потпуна ликвидација русофобског пројекта ’Украјине’ може да сруши планове Анкаре. Сусрет са лидером националистичке Украјине није потребан Русији већ турској и њеном председнику.“ „Само страх од тога да ће Русија успешно спровести специјалну операцију, успоставити контролу над Украјином“, представља по речима Аваткова, „препреку за реализацију планова Анкаре према туранским и муслиманским републикама бившег СССР-а.“ Једном речју, руска империја мора да покаже моћ и одлучност, а тај језик ће, као и у 19. веку, одмах јасно разумети у Истанбулу, Бакуу, Алма Ати или Ташкенту.

 

[/restrict]