ДЕНАЦИФИКАЦИЈА ЛИНИЈА РАЗДВАЈАЊА БУДУЋНОСТИ

ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА

Постмајданска Украјина је једина држава на свету која има неонацистичку формацију у својим оружаним снагама. То, наравно, није случајност

Освојен је Берлин, свет је славио „крај хитлеризма“, многима се чинило да ће све кренути на добро, кад је први од руских војника, маршал Георгије Жуков, испод застава победника на Рајхстагу, рекао: „Ми смо ослободили Европу од фашизма, али нам они то никад неће опростити.“ Маршал је знао више него одушевљена светина.

И 77 година касније председник Русије – која је сукцесор државе чија је војска ослободила Берлин – морао је да покрене војну операцију за чији је циљ одредио – и денацификацију Украјине.

Главни руски преговарач Владимир Медински изјавио је да украјинска делегација – о денацификацији не жели да разговара. Може одустајање од НАТО-а, свођење војске на симболичне размере, али денацификација – не.

[restrict]

НАЦИСТИ ФАВОРИТИ АМЕРИКЕ Све то упркос очигледности – да се у Мариупољу појављује батаљон Азов, чији се борци диче нацистичким ознакама – од застава до тетоважа. Упркос томе што је читава Источна Украјина од 2014. премрежавана војском под именима Азов, Ајдар, Дњепар, Десни сектор…

Наравно да и велики борац за људска права Бернар-Анри Леви, док поносно ступа улицама Одесе са знаним лидером Десног сектора, зна да је „злогласни кијевски батаљон Азов, који је званично део Националне гарде Украјине, широм света регистрован као неонацистичка добровољачка паравојна снага“, и да је због расизма критикован и од Хјуман рајтс воча и Уједињених нација.

После државног пуча у Кијеву 2014 – уз очигледне везе с Десним сектором, од најистакнутије Викторије Нуланд до најбестиднијег Хантера Бајдена – САД и Канада су се дале на обуку неонациста. Али су у јуну 2015. објавиле забрану. Међутим, већ следеће године „због притиска Пентагона“ укида се забрана. Радови се настављају, а часопис Нејшн ће 2019. писати да је (постмајданска) „Украјина једина држава на свету која има неонацистичку формацију у својим оружаним снагама“.

То, наравно, није случајност. И ми ћемо се вратити на деведесете, време „пада комунизма“, кад је стварана атмосфера да је добар саборац свако ко ће бити неупитно против, а најбољи су нацисти/фашисти код којих се најлакше могло активирати „право“ на освету – до крви.

Искакали су наци-ликови. Импортовани су из „фашистичке емиграције“, која је најнормалније гајена и одржавана у западним, веровало се, антифашистичким друштвима. Радио Слобода, Глас Америке и остали „слободни медији“ громогласно су тумачили да би маргинализовање нациста било „ограничавање слободе говора“.

 

СРПСКИ АНТИФАШИЗАМ – ДЕЗОРИЈЕНТАЦИЈА Међу Србима, који су имали два антифашистичка покрета, није било краја чуђењу како су то „наши савезници“ одједном постали заштитници „поражених снага“…

Одједном су нас оптужили да оснивамо „концентрационе логоре“. Нас? Зар није Дража Михаиловић био на насловној страни Тајма 25. маја 1942? Зар нисмо ми спасавали америчке пилоте? Зар нису ту били западни изасланици у нашим покретима?

Онда се део српских либерала сетио да је то због Милошевића. Нема другог разлога. И викало се: Слобо – Садаме! Али Американци одоше корак даље: Милошевић је Хитлер. А није Туђман, иако се хватао за НДХ као за реликвију!?

Док је српска јавност тражила шта је то могао да учини грозни Милошевић, а да би то толико наљутило Американце, тајну нам је разрешио један Немац. НИН је 2007. објавио писмо које је канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. послао Вили Вимер, иначе канцеларов изасланик на конференцији у Братислави коју су организовали Стејт департмент и Институт за спољну политику Републиканске странке. На сесијама затвореним за јавност би објашњено да је „рат против СРЈ спроведен да се ревидира исхитрена одлука генерала Ајзенхауера из Другог светског рата (у Техерану и на Јалти). Због стратешких разлога, морала је да се преиначи та одлука и да се распореди америчка војска у региону“. А да би се то спровело, треба „Србија да се трајно искључи из европског развоја“.

И Ајзенхауерова грешка из 1945. нас враћа оној изјави генерала Жукова. Није Ајзенхауер направио грешку него „америчка војска“ није тада могла да се распоређује по регионима до којих није могла да стигне. А непријатељство према савезнику с Истока већ се увелико развијало.

ПЛАНИРАНИ РАТ С РУСИЈОМ 1945 Још крајем 1944. британска команда је разматрала поновно наоружавање Немачке за напад на Русију. План за Трећи фронт.

Ево: „Строго поверљиво. Тема: Русија – претња западној цивилизацији. Операција: Незамисливо. Бавили смо се анализом (могућношћу реализације) операције Незамисливо… Датум објаве рата – 1. јул 1945. године.“

Какве су ово небулозе? Али не, нису то никакве глупости, већ извештај британског Штаба за генерално планирање, који је разрадио план рата са СССР-ом! Финална варијанта је била готова 22. маја 1945. године. ДВАДЕСЕТ ДРУГОГ МАЈА! Ово је из књиге Рат – митови СССР-а 1939–1945 Владимира Мединског, човека који сада води преговоре.

Британци процењују да је тешко ликвидирати разуђену совјетску војну индустрију, државне мреже совјетских комуникација, те „суштински, једини начин да дођемо до брзог (ратног) успеха јесте копнена кампања, која би омогућила да се у пуној мери искористи наша доминација у ваздуху“. Планира се ангажовање 20 оклопних дивизија, 50 пешадијских дивизија, пет ваздухопловних дивизија, оклопно-тенковских и пешадијских бригада, еквивалент за осам дивизија. А „према проценама, у раним етапама (војне кампање) било би могуће прекомпоновати, поново опремити и наоружати 10 немачких дивизија“. План операције потписан: W. S. C. Винстон Спенсер Черчил. После петогодишњег антифашистичког савезништва.

Само савезништво пало је 12. априла 1945. кад је умро председник Френклин Делано Рузвелт. Хари Труман, који је тада преузео Америку, одмах је променио и политику и људе. Између осталог, није био проблем да се нацисти ангажују за све корисне послове. На пример, да се за првог човека обавештајне службе успостављане Западне Немачке постави Рајнхард Гелен, шеф обавештајног дела операције „Барбароса“ – што је назив за операцију против СССР-а. Гелен ће надгледати БНД све до 1968. Кад је 1947. формирана ЦИА, Гелен ће у Алану Далсу, првом шефу, имати пријатеља и истомишљеника. Далс је говорио: „Словене ратом не можеш да победиш. Ми ћемо им дати лажне идеале и они ће сами себе уништити.“ Геленова знања о Украјини и совјетским републикама и мреже које је створио у ратним годинама били су ЦИА на располагању.

 

НАЦИСТИ И ГВОЗДЕНА ЗАВЕСА Други светски рат није ни окончан, а већ је почињао – нови рат. После ће добити име – Хладни рат. Годину дана касније незаобилазни Черчил ће у Фултону у Америци извикати досетку о „гвозденој завеси“.

„Гвоздена завеса ће пасти на читаву гигантску територију под контролом Совјетског Савеза, иза које ће читави народи бити истребљени“, написао је Јозеф Гебелс у недељнику Рајх 25. фебруара 1945. Он је осмислио – die eiserne Vorhang, што ће Винстон Черчил превести у the iron curtain. Тако су из тла фашистичко-нацистичке Европе почели да као висибабе ничу „антифашисти“, који су без већих напрезања могли да пређу на обновљени колосек. Јер правац офанзиве није мењан – Москва.

За разумевање суштине антифашизма на Западу згодно је подсетити се текста француског мислиоца и борца Покрета отпора Жака Елила из 23. јуна 1945. под насловом Хитлерова победа?

„Само месец дана пре пораза (Хитлер) је објавио да је његова победа извесна. Томе су се тада сви смејали“, али да ли се Хитлерова објава може одбацити? Елил подсећа да је „Хитлер, пре свега, промовисао тотални рат, који подразумева тоталну мобилизацију, а с друге стране, тотални масакр… Да бисмо победили, не можемо поступати другачије… Тотална мобилизација је имала две истовремене последице. Не само да су жене мобилисане да обављају послове за које нису створене него је, што је још важније, држава себи доделила апсолутну власт…

„Да би се мобилисала целокупна нација, држава мора држати у својим рукама сва финансијска и економска средства, све што је од виталног значаја… Ограничавају се слобода, једнакост, следовања, право на културу, одбацују се ствари, а убрзо и људи који нису од користи за одбрану земље. Држава преузима све и све обавља преко техничара. Шта је то, ако не диктатура? У сваком случају, то је оно што је успостављено у Енглеској и Америци… о Русији да и не говоримо.“

Русија се саобразила с бољшевизмом и диктатура је била очигледна, а либерални Запад је сва средства правдао борбом са „црвеним злом“. САД су од оног Елиловог упозорења тридесет и три пута нападале суверене земље и незаштићене народе. Сад смо стигли дотле да је оно што је Елил описао 1945. постало очигледно.

Државе су претворене у дигиталне концентрационе логоре и колико год се владари самозвали демократама, сама суштина система – сетите се како се одлучивало у двогодишњем корона периоду – неодољиво подсећа на Четврти рајх. Грађанско право је толико еродирало да грађанин не може слободно да располаже ни својим телом.

 

ОЧИГЛЕДНА ПОДРШКА НАЦИЗМУ Како је први руски војник стао на украјинско тло, корона је повучена с фронта. Русофобија је употребљивија за безгранично поништавање људских слобода, успостављање фашизираних контрола, припремање пута за друштво Великог ресета – где се за демос планира улога тоталне пасивизације и физичког нестајања. И ту наступа Украјина – над којом се слободно вијоре заставе с нацистичким симболима.

Америчка администрација организује државни удар. Светски медији с разумевањем посматрају кад нацисти спаљују десетине људи, усред бела дана у Одеси. Њихов терор – јаван и бруталан – не наилази на осуду. Напротив, подржава се као „побуна народа“. Кад страх произведе побуну на смрт уплашених Руса у Доњецку и Луганску, „демократске земље“ ће подржати „праведну борбу“ Азова против руског сецесионизма. Од 2014. нацисти су као део легалне украјинске војске убили – 14 хиљада људи и покренули исељавање стотине хиљада цивила.

Али! Кад се 2014. пред Генералном скупштином УН нађе Резолуција о забрани величања нацистичких идеја – против су САД, Канада и Украјина. Резолуцију је подржало 115 земаља, а биће 55 уздржаних. Ко су уздржани? Све земље Европске уније! У нашем региону – једино је Србија подржала резолуцију. И 2021. резултат је био исти. Ако погледате мапу земаља које су увеле санкције Русији – и пре украјинске кризе – видећете да се ради о истим.

Нацизам није непожељан у Европи. Напротив. Очигледно је да антифашизам више није европска вредност. Односно, све је застрашујућа – колективна шизофренија.

Нормално је да Азов и Десни сектор баштине кукасте крстове, подигнуту десну руку, да се у Лавову оснива Институт Јозеф Гебелс… Али Путин је Хитлер. А, не, није он фирер украјинских нациста. То је овај послодавац Викторије Нуланд и отац Хантера Бајдена. Човек се истиче објавама које личе на националсоцијалистичке, али – оне су демократске. Позивање на убиство председника суверене земље, претња насилне промене власти у тој земљи, обећање да ће он радити на томе да се украјински рат не заврши скоро… Ствари иду толико далеко да државни секретар тог председника мора да јави како његов шеф није тако мислио.

Ми, Срби, то гледамо са зебњом. Нацизам и денацификација постају опет тачка у коју ће се сабити простор за наше кључне одлуке које ће одређивати – то се мора разумети – и нашу будућност. То је највећа драма српске нације.

Према скором истраживању Нове српске политичке мисли, две трећине грађана Србије, односно 61 одсто, сматра да су САД и НАТО криви за рат у Украјини! Њих 4,5 одсто види Украјину као кривца, а 3,5 одсто мисли да је то Русија.

То је сасвим добра оријентација у времену кад се Европска унија и Запад гуше у русофобији и налазе у стању које је француски нобеловац Ромен Ролан описао у време ратне хистерије и шовинизма Немаца и Француза у Првом светском рату: „Ниједно земаљско правдање не може оправдати капитулацију људског разума пред јавним мњењем.“ Добро је да нисмо свет!

Остаје нам да се надамо да ће се наше политичке елите канити „земаљских оправдања“ и слушати глас народа. Уједињени имамо шансу да нађемо најбољи излаз.     

[/restrict]