DENACIFIKACIJA LINIJA RAZDVAJANJA BUDUĆNOSTI

ILI-ILI I POSLE TOGA

Postmajdanska Ukrajina je jedina država na svetu koja ima neonacističku formaciju u svojim oružanim snagama. To, naravno, nije slučajnost

Osvojen je Berlin, svet je slavio „kraj hitlerizma“, mnogima se činilo da će sve krenuti na dobro, kad je prvi od ruskih vojnika, maršal Georgije Žukov, ispod zastava pobednika na Rajhstagu, rekao: „Mi smo oslobodili Evropu od fašizma, ali nam oni to nikad neće oprostiti.“ Maršal je znao više nego oduševljena svetina.

I 77 godina kasnije predsednik Rusije – koja je sukcesor države čija je vojska oslobodila Berlin – morao je da pokrene vojnu operaciju za čiji je cilj odredio – i denacifikaciju Ukrajine.

Glavni ruski pregovarač Vladimir Medinski izjavio je da ukrajinska delegacija – o denacifikaciji ne želi da razgovara. Može odustajanje od NATO-a, svođenje vojske na simbolične razmere, ali denacifikacija – ne.

[restrict]

NACISTI FAVORITI AMERIKE Sve to uprkos očiglednosti – da se u Mariupolju pojavljuje bataljon Azov, čiji se borci diče nacističkim oznakama – od zastava do tetovaža. Uprkos tome što je čitava Istočna Ukrajina od 2014. premrežavana vojskom pod imenima Azov, Ajdar, Dnjepar, Desni sektor…

Naravno da i veliki borac za ljudska prava Bernar-Anri Levi, dok ponosno stupa ulicama Odese sa znanim liderom Desnog sektora, zna da je „zloglasni kijevski bataljon Azov, koji je zvanično deo Nacionalne garde Ukrajine, širom sveta registrovan kao neonacistička dobrovoljačka paravojna snaga“, i da je zbog rasizma kritikovan i od Hjuman rajts voča i Ujedinjenih nacija.

Posle državnog puča u Kijevu 2014 – uz očigledne veze s Desnim sektorom, od najistaknutije Viktorije Nuland do najbestidnijeg Hantera Bajdena – SAD i Kanada su se dale na obuku neonacista. Ali su u junu 2015. objavile zabranu. Međutim, već sledeće godine „zbog pritiska Pentagona“ ukida se zabrana. Radovi se nastavljaju, a časopis Nejšn će 2019. pisati da je (postmajdanska) „Ukrajina jedina država na svetu koja ima neonacističku formaciju u svojim oružanim snagama“.

To, naravno, nije slučajnost. I mi ćemo se vratiti na devedesete, vreme „pada komunizma“, kad je stvarana atmosfera da je dobar saborac svako ko će biti neupitno protiv, a najbolji su nacisti/fašisti kod kojih se najlakše moglo aktivirati „pravo“ na osvetu – do krvi.

Iskakali su naci-likovi. Importovani su iz „fašističke emigracije“, koja je najnormalnije gajena i održavana u zapadnim, verovalo se, antifašističkim društvima. Radio Sloboda, Glas Amerike i ostali „slobodni mediji“ gromoglasno su tumačili da bi marginalizovanje nacista bilo „ograničavanje slobode govora“.

 

SRPSKI ANTIFAŠIZAM – DEZORIJENTACIJA Među Srbima, koji su imali dva antifašistička pokreta, nije bilo kraja čuđenju kako su to „naši saveznici“ odjednom postali zaštitnici „poraženih snaga“…

Odjednom su nas optužili da osnivamo „koncentracione logore“. Nas? Zar nije Draža Mihailović bio na naslovnoj strani Tajma 25. maja 1942? Zar nismo mi spasavali američke pilote? Zar nisu tu bili zapadni izaslanici u našim pokretima?

Onda se deo srpskih liberala setio da je to zbog Miloševića. Nema drugog razloga. I vikalo se: Slobo – Sadame! Ali Amerikanci odoše korak dalje: Milošević je Hitler. A nije Tuđman, iako se hvatao za NDH kao za relikviju!?

Dok je srpska javnost tražila šta je to mogao da učini grozni Milošević, a da bi to toliko naljutilo Amerikance, tajnu nam je razrešio jedan Nemac. NIN je 2007. objavio pismo koje je kancelaru Gerhardu Šrederu 2. maja 2000. poslao Vili Vimer, inače kancelarov izaslanik na konferenciji u Bratislavi koju su organizovali Stejt department i Institut za spoljnu politiku Republikanske stranke. Na sesijama zatvorenim za javnost bi objašnjeno da je „rat protiv SRJ sproveden da se revidira ishitrena odluka generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata (u Teheranu i na Jalti). Zbog strateških razloga, morala je da se preinači ta odluka i da se rasporedi američka vojska u regionu“. A da bi se to sprovelo, treba „Srbija da se trajno isključi iz evropskog razvoja“.

I Ajzenhauerova greška iz 1945. nas vraća onoj izjavi generala Žukova. Nije Ajzenhauer napravio grešku nego „američka vojska“ nije tada mogla da se raspoređuje po regionima do kojih nije mogla da stigne. A neprijateljstvo prema savezniku s Istoka već se uveliko razvijalo.

PLANIRANI RAT S RUSIJOM 1945 Još krajem 1944. britanska komanda je razmatrala ponovno naoružavanje Nemačke za napad na Rusiju. Plan za Treći front.

Evo: „Strogo poverljivo. Tema: Rusija – pretnja zapadnoj civilizaciji. Operacija: Nezamislivo. Bavili smo se analizom (mogućnošću realizacije) operacije Nezamislivo… Datum objave rata – 1. jul 1945. godine.“

Kakve su ovo nebuloze? Ali ne, nisu to nikakve gluposti, već izveštaj britanskog Štaba za generalno planiranje, koji je razradio plan rata sa SSSR-om! Finalna varijanta je bila gotova 22. maja 1945. godine. DVADESET DRUGOG MAJA! Ovo je iz knjige Rat – mitovi SSSR-a 1939–1945 Vladimira Medinskog, čoveka koji sada vodi pregovore.

Britanci procenjuju da je teško likvidirati razuđenu sovjetsku vojnu industriju, državne mreže sovjetskih komunikacija, te „suštinski, jedini način da dođemo do brzog (ratnog) uspeha jeste kopnena kampanja, koja bi omogućila da se u punoj meri iskoristi naša dominacija u vazduhu“. Planira se angažovanje 20 oklopnih divizija, 50 pešadijskih divizija, pet vazduhoplovnih divizija, oklopno-tenkovskih i pešadijskih brigada, ekvivalent za osam divizija. A „prema procenama, u ranim etapama (vojne kampanje) bilo bi moguće prekomponovati, ponovo opremiti i naoružati 10 nemačkih divizija“. Plan operacije potpisan: W. S. C. Vinston Spenser Čerčil. Posle petogodišnjeg antifašističkog savezništva.

Samo savezništvo palo je 12. aprila 1945. kad je umro predsednik Frenklin Delano Ruzvelt. Hari Truman, koji je tada preuzeo Ameriku, odmah je promenio i politiku i ljude. Između ostalog, nije bio problem da se nacisti angažuju za sve korisne poslove. Na primer, da se za prvog čoveka obaveštajne službe uspostavljane Zapadne Nemačke postavi Rajnhard Gelen, šef obaveštajnog dela operacije „Barbarosa“ – što je naziv za operaciju protiv SSSR-a. Gelen će nadgledati BND sve do 1968. Kad je 1947. formirana CIA, Gelen će u Alanu Dalsu, prvom šefu, imati prijatelja i istomišljenika. Dals je govorio: „Slovene ratom ne možeš da pobediš. Mi ćemo im dati lažne ideale i oni će sami sebe uništiti.“ Gelenova znanja o Ukrajini i sovjetskim republikama i mreže koje je stvorio u ratnim godinama bili su CIA na raspolaganju.

 

NACISTI I GVOZDENA ZAVESA Drugi svetski rat nije ni okončan, a već je počinjao – novi rat. Posle će dobiti ime – Hladni rat. Godinu dana kasnije nezaobilazni Čerčil će u Fultonu u Americi izvikati dosetku o „gvozdenoj zavesi“.

„Gvozdena zavesa će pasti na čitavu gigantsku teritoriju pod kontrolom Sovjetskog Saveza, iza koje će čitavi narodi biti istrebljeni“, napisao je Jozef Gebels u nedeljniku Rajh 25. februara 1945. On je osmislio – die eiserne Vorhang, što će Vinston Čerčil prevesti u the iron curtain. Tako su iz tla fašističko-nacističke Evrope počeli da kao visibabe niču „antifašisti“, koji su bez većih naprezanja mogli da pređu na obnovljeni kolosek. Jer pravac ofanzive nije menjan – Moskva.

Za razumevanje suštine antifašizma na Zapadu zgodno je podsetiti se teksta francuskog mislioca i borca Pokreta otpora Žaka Elila iz 23. juna 1945. pod naslovom Hitlerova pobeda?

„Samo mesec dana pre poraza (Hitler) je objavio da je njegova pobeda izvesna. Tome su se tada svi smejali“, ali da li se Hitlerova objava može odbaciti? Elil podseća da je „Hitler, pre svega, promovisao totalni rat, koji podrazumeva totalnu mobilizaciju, a s druge strane, totalni masakr… Da bismo pobedili, ne možemo postupati drugačije… Totalna mobilizacija je imala dve istovremene posledice. Ne samo da su žene mobilisane da obavljaju poslove za koje nisu stvorene nego je, što je još važnije, država sebi dodelila apsolutnu vlast…

„Da bi se mobilisala celokupna nacija, država mora držati u svojim rukama sva finansijska i ekonomska sredstva, sve što je od vitalnog značaja… Ograničavaju se sloboda, jednakost, sledovanja, pravo na kulturu, odbacuju se stvari, a ubrzo i ljudi koji nisu od koristi za odbranu zemlje. Država preuzima sve i sve obavlja preko tehničara. Šta je to, ako ne diktatura? U svakom slučaju, to je ono što je uspostavljeno u Engleskoj i Americi… o Rusiji da i ne govorimo.“

Rusija se saobrazila s boljševizmom i diktatura je bila očigledna, a liberalni Zapad je sva sredstva pravdao borbom sa „crvenim zlom“. SAD su od onog Elilovog upozorenja trideset i tri puta napadale suverene zemlje i nezaštićene narode. Sad smo stigli dotle da je ono što je Elil opisao 1945. postalo očigledno.

Države su pretvorene u digitalne koncentracione logore i koliko god se vladari samozvali demokratama, sama suština sistema – setite se kako se odlučivalo u dvogodišnjem korona periodu – neodoljivo podseća na Četvrti rajh. Građansko pravo je toliko erodiralo da građanin ne može slobodno da raspolaže ni svojim telom.

 

OČIGLEDNA PODRŠKA NACIZMU Kako je prvi ruski vojnik stao na ukrajinsko tlo, korona je povučena s fronta. Rusofobija je upotrebljivija za bezgranično poništavanje ljudskih sloboda, uspostavljanje fašiziranih kontrola, pripremanje puta za društvo Velikog reseta – gde se za demos planira uloga totalne pasivizacije i fizičkog nestajanja. I tu nastupa Ukrajina – nad kojom se slobodno vijore zastave s nacističkim simbolima.

Američka administracija organizuje državni udar. Svetski mediji s razumevanjem posmatraju kad nacisti spaljuju desetine ljudi, usred bela dana u Odesi. Njihov teror – javan i brutalan – ne nailazi na osudu. Naprotiv, podržava se kao „pobuna naroda“. Kad strah proizvede pobunu na smrt uplašenih Rusa u Donjecku i Lugansku, „demokratske zemlje“ će podržati „pravednu borbu“ Azova protiv ruskog secesionizma. Od 2014. nacisti su kao deo legalne ukrajinske vojske ubili – 14 hiljada ljudi i pokrenuli iseljavanje stotine hiljada civila.

Ali! Kad se 2014. pred Generalnom skupštinom UN nađe Rezolucija o zabrani veličanja nacističkih ideja – protiv su SAD, Kanada i Ukrajina. Rezoluciju je podržalo 115 zemalja, a biće 55 uzdržanih. Ko su uzdržani? Sve zemlje Evropske unije! U našem regionu – jedino je Srbija podržala rezoluciju. I 2021. rezultat je bio isti. Ako pogledate mapu zemalja koje su uvele sankcije Rusiji – i pre ukrajinske krize – videćete da se radi o istim.

Nacizam nije nepoželjan u Evropi. Naprotiv. Očigledno je da antifašizam više nije evropska vrednost. Odnosno, sve je zastrašujuća – kolektivna šizofrenija.

Normalno je da Azov i Desni sektor baštine kukaste krstove, podignutu desnu ruku, da se u Lavovu osniva Institut Jozef Gebels… Ali Putin je Hitler. A, ne, nije on firer ukrajinskih nacista. To je ovaj poslodavac Viktorije Nuland i otac Hantera Bajdena. Čovek se ističe objavama koje liče na nacionalsocijalističke, ali – one su demokratske. Pozivanje na ubistvo predsednika suverene zemlje, pretnja nasilne promene vlasti u toj zemlji, obećanje da će on raditi na tome da se ukrajinski rat ne završi skoro… Stvari idu toliko daleko da državni sekretar tog predsednika mora da javi kako njegov šef nije tako mislio.

Mi, Srbi, to gledamo sa zebnjom. Nacizam i denacifikacija postaju opet tačka u koju će se sabiti prostor za naše ključne odluke koje će određivati – to se mora razumeti – i našu budućnost. To je najveća drama srpske nacije.

Prema skorom istraživanju Nove srpske političke misli, dve trećine građana Srbije, odnosno 61 odsto, smatra da su SAD i NATO krivi za rat u Ukrajini! Njih 4,5 odsto vidi Ukrajinu kao krivca, a 3,5 odsto misli da je to Rusija.

To je sasvim dobra orijentacija u vremenu kad se Evropska unija i Zapad guše u rusofobiji i nalaze u stanju koje je francuski nobelovac Romen Rolan opisao u vreme ratne histerije i šovinizma Nemaca i Francuza u Prvom svetskom ratu: „Nijedno zemaljsko pravdanje ne može opravdati kapitulaciju ljudskog razuma pred javnim mnjenjem.“ Dobro je da nismo svet!

Ostaje nam da se nadamo da će se naše političke elite kaniti „zemaljskih opravdanja“ i slušati glas naroda. Ujedinjeni imamo šansu da nađemo najbolji izlaz.     

[/restrict]