СРБИ НИСУ ЧЕКАЛИ ДА ИХ ДРУГИ ОСЛОБОДЕ: Подизање устанка 1804. и проглашење Устава 1835. године два угаона камена наше државе

Срби су два пута уздрмали Европу на Сретење. На овај празник када симболично, по народном веровању, јалова зима почиње да се повлачи пред пролећем, у Орашцу је 1804. проглашен општи устанак за ослобођење од Турака. На Сретење 1835. у Крагујевцу Срби су прогласили устав, правни акт који тада нису имале ни многе моћне самосталне државе, а камоли вазална аутономна кнежевина у Османској империји.

ЗАПРАТИТЕ “ПЕЧАТ” НА ФЕЈСБУКУ

Први српски устанак букнуо је у тренутку најстрашнијег дахијског терора, којим су османски силници покушали да сломе и последњу помисао на отпор, а изазвали су сасвим супротан ефекат.

– Најзад се заморило обазриво стрпљење, најзад је куцнуо час освете чији је ођек после дуго времена вратио људску свест и снагу клонулим од угњетавања, уморним Србима који су, вођени храброшћу, не без промишљености, донели Србији додуше често крваве али срећне резултате – забележио је Гедеон Ернест Маретић, организатор и у кључним тренуцима и шеф аустријске обавештајне службе у Србији. Он је прави аутор термина “Српска револуција”, под којим се подразумева национално и социјално ослобођење које су Срби изборили сопственим снагама, за разлику од осталих балканских народа које су ослобађале велике силе.

На значај српског менталитета у тим догађајима указивао је историчар др Мирослав Свирчевић: “Суочени са бројним тешкоћама, Срби у Османској империји су били принуђени да стално живе у некој врсти “ванредног стања”. Само такво људство, осетљиво на свој положај, ненавикнуто на систематску државну управу, прилично недисциплиновано, са суровом горштачком нарави, с авантуристичким нагоном, с много вреле хајдучке крви у жилама, могло је подарити у освит 19. века устаничким вођама Карађорђу и Милошу војску која им је била потребна за ослобађање Србије”.

Као што устаничке војводе нису прихватале самовлашће једног вожда или књаза, ни народ који је Србију сматрао сопственом баштином није желео да изнова буде раја под српским господарима, који су показивали феудалне амбиције.

– Књаз Милош је био противник обнављања феудализма у Србији, које су заговарале поједине устаничке вође, јер је сматрао да то представља повратак на турски систем владавине чиме би се поново погоршао положај српског сељака – каже др Мијодраг Радојевић, научни сарадник у Институту друштвених наука.

Лукави књаз се формално противио уређењу државе писаним законима, све док Србија хатишерифом из 1830. није добила статус аутономне кнежевине са самоуправом.

– Неки извори указују да је израда устава почела неколико година пре доношења Сретењског устава, са знањем књаза Милоша. Постојала је политичка позадина битке за доношење устава, кога је књаз посматрао, за разлику од његових противника, и као акт који може допринети националној борби и самосталној државној управи. Био је свестан и симболичког значења устава као акта независности и државне самосталности. Ако анализирамо текст Сретењског устава запазићемо да се експлицитно наводи да је Србија независно, а не аутономно књажевство, истичу се државни симболи, Совјет је “државни” орган, помиње се српско држављанство, српски пасоши и Народна скупштина итд. Јасно се види да је устав требало да послужи као средство за стицање државне самосталности и изградњу политичких институција.

На Сретење 1835. у Крагујевцу је обзнањен “Устав Књажевства Сербије” који је дефинисао српски језик као службени, декларисао неприкосновеност личности и право на законито суђење, слободу кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања, забрањивао кулук и прогласио слободу располагања земљом. Сретењски устав је гарантовао да сваки роб који ступи на тло Србије истог тренутка постаје слободан човек. Његова слободоумност била шокирала је османску, хабзбуршку, британску и руску империју.

– Доношење устава је уследило без међународне подршке и представљало је ризичан политички потез. Прст у око великим силама биле су одредбе о слободама и правима, па су захтевале да се устав моментално стави ван снаге. Устав је после свега неколико недеља суспендован, али је указао страним силама на потребу решавања правног статуса Србије. Устав се све више посматрао као стожерно место борбе за националну самосталност и демократију. Сретењски устав је био степеница у националној борби и сведочанство о слободарској традицији српског народа. По свом карактеру и појединим одредбама, он је био акт испред свог времена – наводи др Радојевић.

(Новости)

Најновије информације читајте у категорији ВЕСТИ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.