ИЗЛОГ КЊИГЕ

Урош Миливојевић
СУПРУГЕ СРПСКИХ ВЛАДАРА ИЗ ДИНАСТИЈА КАРАЂОРЂЕВИЋ И ОБРЕНОВИЋ
Бигз, Београд

Биографије осам владарки из српских нововековних кућа Карађорђевић и Обреновић. Биографије вождовице Јелене, кнегиња Љубице, Персиде и Јулије, кнегиње и краљице Наталије и краљица Драге, Марије и Александре – прате одабрани, занимљиви одломци из низа извора попут дневника, писама, мемоара и новинских чланака, као и кратки животописи других значајних личности из овог раздобља. Богато илустровано сликама и фотографијама из
домаћих музеја, архива и библиотека,
штампе и Фонда Краљевског двора.

 

Марија Думнић Вилотијевић
ЗВУЦИ НОСТАЛГИЈЕ:
ИСТОРИЈА СТАРОГРАДСКЕ МУЗИКЕ У СРБИЈИ
Чигоја, Београд

Прва етномузиколошка монографија посвећена настајању и постојању староградске музике у Србији. Читајући староградску музику као носталгичну музичку праксу засновану на наслеђу градске народне музике пре Другог светског рата, Марија Думнић Вилотијевић је размотрила бројне архивске, теренске, библиографске и дискографске налазе, који овај жанр профилишу као посебан облик популарне народне музике. Представљен је историјски контекст староградске музике – њен однос с глобалном раном популарном музиком, као и одлике градске народне музике на подручју Балкана и Централне Европе, посебно у земљама некадашње Југославије. Нарочито су систематизована проучавања која су вршена на територији Србије, а за примере су узете извођачке праксе из Београда. Детаљно је објашњена градска народна музика с почетка XX века, најпре кроз реконструкцију извођачких контекста – кафанског и радијског, а потом и кроз представљање репертоара. Староградска музика у ужем смислу је виђена најпре као производ југословенске и српске музичке индустрије последњих деценија XX века, након чега су изложени контексти у оквиру којих она данас постоји у извођачкој пракси (кафана и концерт). Коначно, описане су структуралне музичке карактеристике староградске музике. Опремљено илустрацијама, резимеом на енглеском језику, регистром имена, списком литературе, али и прегледом одабраних дискографских издања, ово приступачно уобличено научно истраживање представља модерно читање традиционалног музичког наслеђа градова.       

 

 

Српко Брацо Вранић
ВИШЕГРАД КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА
Чигоја, Београд

Историчарима ће Вранићева књига бити драгоцена због детаља којима обилује, али ће највећу инспирацију у Вранићевом делу наћи управо писци фикције. Према речима Јелене Ђуровић, сваки је лик, поготово они које не срећемо код Андрића, свежа прича – неке су тужне, неке су духовите и фламбојантне. Љубави и прељубе, издаје, окупатори, мешовити бракови, лепа деца, болесна деца, успешни бизниси који пропадају, ратници повратници и њихове судбине. Серија која се протеже декадама, распирује имагинацију и наводи на даље истраживање. Посебну вредност имају пасажи у којима аутор говори о „човеку из народа“ и животопише наизглед мале приче. Ту су битни делови о развоју обичаја, моде и локалне кухиње као и ФК „Дрина“. Аутор нам предочава и неке чињенице о периодима чији је био сведок, са посебним акцентом на послератни Вишеград и успон КПЈ. Неће се свако сложити с неким наводима о улози Ј. Б. Тита и КПЈ у креацији политичког концепта развоја Југославије. Ово су делови када аутор наводи на дебату. „Мултикултуралност, мултиконфесионалност и толеранција карактеришу Вишеград у периоду XX век, малтене до самог краја протеклог столећа. Од Лотикиних гостију који припадају свим религијама (па и комуниста који не верују у Богове) до Словенаца и Црногораца који су се сви заједно нашли у граду као шефови станице – Вишеград је прави ’мелтинг пот’. Управо то је магнет за писце и историчаре, сви заједно у потрази за средњоевропским сном, изласком са Балкана ка Европи, ослобађањем које данас нуди један Њујорк. Време које је нестало. Нада није!“, бележи поред осталог Ђуровићева у рецензији ове књиге.