ВУЧИЋ У СУПЕРМАРКЕТУ

ЗАШТО ПРЕДСЕДНИК КУПУЈЕ ПРОТИВНИКЕ?

Каква је то магија којом председник Србије Александар Вучић успева да дојучерашње љуте противнике и критичаре трансформише у своје верне следбенике и наведе их да, мање или више, одбаце, односно прилагоде своје претходне постулате?

Документарац о десет година владавине Александра Вучића у продукцији Н1 и режији Јанка Баљка емитован на Дан заљубљених, у понедељак, 14. фебруара, подсетио је вашег аутора на један симпатичан догађај из јула 2010, пошто се и сам на тренутак види у том филму. Ради се о посети лидера Српске напредне странке Томислава Николића и Александра Вучића Бриселу и њихових изјава после сусрета с тадашњим комесаром за проширење Штефаном Филеом. Ваш аутор је, као дописник агенције Танјуг из европске престонице, тада послао опширан извештај о тој посети, после чега је уследио позив директорке Бранке Ђукић и подужа критика због пажње посвећене двојици тада опозиционих политичара који су власти Бориса Тадића дисали за вратом. Десет година од тада, мада је за стварну транзицију било потребно много мање (око две године), Бранка Ђукић је постала саветник председника Вучића за јавне политике. [restrict]

Можда она и није најбољи пример за ову причу јер, да се разумемо, није она ни тада, ни сада подржавала неку одређену политику него је, и тада, и сада, само имала можда мало преувеличано поштовање према председнику, односно власти а којем никакве чињенице не смеју стати на пут, што је практично ставља у раван с Хегелом. Променила се власт, па се променио и предмет обожавања. Пардон, објективног извештавања. Бранка Ђукић је, као директорка и главна и одговорна уредница државне агенције, рећи ћемо сасвим основано, само радила свој посао. Проблем је искључиво у неразумевању, односно неразликовању власти и државе. То је доста клизав терен и не може се замерити када се неко ту „спопикне“, што би рекла браћа Хрвати.

РЕЦИКЛАЖА Кад смо већ код оних који су „само радили свој посао“, осврнимо се на један од безначајнијих артикала који је Вучић изгледа пазарио у другосрбијанском супермаркету. Вероватно је био на снижењу, јер другог објашњења за ту куповину не можемо наћи. Ради се о новинару Николи Томићу, човеку који је пре свега неколико година, с позиције одговорног уредника у НИН-у, присталице Српске напредне странке поредио са чуварима у Аушвицу. Ако су присталице чувари у Аушвицу, јасно је шта је њихов вођа. Било је ту и других изјава типа Вучићева власт „одржава људе у перманентној психози“, Вучић је већи аутократа од Тадића и све што је лоше Тадић радио, Вучић ради још више, „то (Вучић) је аутократски, ригидни менталитет“, „видимо да му (Вучићу) не можемо веровати превише, све оно што раде његови медији, функционери је у супротности са оним што он говори“, „они (Вучић и СНС) стварају психозу у друштву, раде на поделама“, „Вучић је брутализовао и радикализовао методе власти ДС у складу са својом личношћу“, Вучић ће „наставити дубинско тровање друштва“…

А онда се, негде у лето 2021, догодио прелом мозга, па је бивши новинар и уредник изразито опозиционих и антисрпских медија као што су „Данас“, „Блиц“, Радио Б92, приватизовани НИН (у којем се, додуше, врло кратко задржао јер нико није могао да трпи његову надобудност), одједном постао бескомпромисни бранилац лика и дела председника Србије и СНС-а. Та транзиција је била уочљива већ и због лаганог пребацивања његових гостовања са Н1 на Прву. Промену у Томићевом понашању и говору приметио је и његов дојучерашњи саборац, главни и одговорни уредник опскурног портала „Крик“ Стеван Дојчиновић, који га је јула прошле године отворено оптужио да се придружио „медијском тиму за одбрану председника Србије“, на шта је Томић бурно реаговао тражећи „доказе“ за ту информацију. Докази за преумљење су, међутим, врло очигледни, јер се с упозоравања на „дубинско тровање друштва“ муњевито брзо прешло на указивање на чињеницу да су „трендови такви да Србија несумњиво иде у добром правцу“. Томић је то изрекао у емисији „Прва тема“ у којој је гостовао с Вучићем и драматургом Биљаном Србљановић. Довољно је речита већ чињеница да је позван у ту емисију.

Још један врло индикативан пример могуће „куповине“ је управо други гост поменуте емисије Биљана Србљановић. Бивши кандидат Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића за градоначелника Београда, која је својевремено упозоравала да смо сами „криви што Вучић ради шта хоће“ и оптуживала га да је човек којег „искључиво занима власт“ и који је „мастер“ у „отимању и задржавању власти“, што је могуће само ако сте „тоталитарни“. Биљана Србљановић је став према Вучићу мењала нешто спорије и почела је у време када је за споменик Зорану Ђинђићу изабрано идејно решење иза којег је стајала она (она генијалност са стрелом). У међувремену (2018) је постала члан Савета за креативне индустрије под вођством премијерке Ане Брнабић. Мора јој се признати да ова њена транзиција није била толико болна као она с почетка 1990-их година када је потпуно променила свој политички пол и с екстремне деснице и српског национализма претрчала на либералну левицу, него је свој јавни дискурс променила само утолико што је увидела исправност визије председника Вучића па га више не критикује, него хвали. Што се тиче односа према Србији и Србима, остала је иста, па нема разлике између, рецимо, 2013, када је изговарала да је Гаврило Принцип „жртва сулудог косовског мита“ у којем је „глорификован“ чин Муратовог убиства које је „класичан атентат“, што је „морално сумњив чин“. И тада је (2013) упорно говорила, а и данас то ради, да је крајње време да Србија призна сецесију своје јужне покрајине. „У тренутку када ова влада има готово осамдесет посто подршке гласача, одговорна власт би ту реалност морала да капитализује и направи коначан, дубок, али здрав рез и призна независност суседне државе Косово“, говорила је 2013, а тврди и сада.

ЛОЛО МОЈА, БРКОВИ ТИ ПЛАВИ… … прст у оџак па и’ нагарави. Бркове је, метафорички, после краха на парламентарним изборима 2020, на којим је учествовала у оквиру коалиције Уједињена опозиција Србије (освојила 0,95 одсто гласова), нагаравила Гордана Чомић и из губитничког тима прелетала у онај победнички. За то јој није било потребно много – формално, само четири месеца од како су одржани избори до званичног изгласавања владе у Скупштини Србије. Можда је тој брзини допринела чињеница да је током изборне кампање „стрељана“ док је у комичном пропагандном споту дизала руке попут Стевана Филиповића, па је одмах после избора могла да започне нов живот. У том новом животу постала је симбол борбе за права ЛГБТ итд. заједнице у Влади Србије и понела је терет главне и одговорне особе за доношење скаредног Закона о родној равноправности којим се, између осталог, спроводи брутална политизација српског језика увођењем обавезних и често смешних имена занимања у женском роду. Слична је судбина (а и борба за ЛГБТ итд. права) и лекара Небојше Крстића, некада саветника за медије Бориса Тадића, а већ поодавно „маркетиншког стручњака“ који лик и дело председника с подједнаким жаром брани и кад треба, и кад не треба. За разлику од Бориса Тадића, који се до дана данашњег није снашао, њему није требало много да заигра „у неком другом филму“.

Да ли због упорног одбијања „Локид Мартина“ да јој да неки долар (што се сама пожалила једном приликом), или због принципијелног преумљења, страну је променила оснивачица и бивша директорка Центра за евроатлантске студије Јелена Милић. Свега неколико година је прошло од 2017, када је демонстративно напустила студио пошто јој је (тада премијер) Александар Вучић рекао да су њена политика и рад противни интересима Србије, до одбацивања приче о „благотворности“ осиромашеног уранијума и врлина НАТО-а и окретања некој „српскијој“ идеји и ставовима, а посебно изразито позитивном односу према садашњем председнику. Толико је променила свест и одлучила да и она почне нови живот, да је ЦЕАС практично угасила, односно замрзла. То ју је довело дотле да је од позиције незваничног амбасадора НАТО-а у Србији постала потенцијални званични амбасадор Србије у Хрватској, о чему се већ неко време спекулише у медијима. Или Чедомира Јовановића за кога више нико не гласа, осим њега самог и његове жене. Репутација коју је тај човек себи изградио тешко да може било коме бити од користи, осим, евентуално, Жељку Комшићу.

Оваквих примера преумљења је сијасет и то не само у данашњој Србији него и у оној „јучерашњој“, петооктобарској. И није заиста толико питање који интерес ти људи налазе за промену дреса, приче, идеологије, живота… Много је веће питање који ту интерес и мотив има Александар Вучић да их извлачи и рециклира, да од њих таквих какви су прави нешто ново. У случају неких других играча, попут, на пример, Синише Малог, Горана Весића или Зоране Михајловић, ствар је јасна – то су људи који имају неки значај, неко знање и који могу допринети тиму који предводи. Али шта ће му ови и овакви заиста је мистерија. Утолико пре што је утисак да од њиховог угледа пре може имати штету но корист. Однос цене и квалитета робе коју купује је негативан, колико год да је била јефтина. [/restrict]