VUČIĆ U SUPERMARKETU

ZAŠTO PREDSEDNIK KUPUJE PROTIVNIKE?

Kakva je to magija kojom predsednik Srbije Aleksandar Vučić uspeva da dojučerašnje ljute protivnike i kritičare transformiše u svoje verne sledbenike i navede ih da, manje ili više, odbace, odnosno prilagode svoje prethodne postulate?

Dokumentarac o deset godina vladavine Aleksandra Vučića u produkciji N1 i režiji Janka Baljka emitovan na Dan zaljubljenih, u ponedeljak, 14. februara, podsetio je vašeg autora na jedan simpatičan događaj iz jula 2010, pošto se i sam na trenutak vidi u tom filmu. Radi se o poseti lidera Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića Briselu i njihovih izjava posle susreta s tadašnjim komesarom za proširenje Štefanom Fileom. Vaš autor je, kao dopisnik agencije Tanjug iz evropske prestonice, tada poslao opširan izveštaj o toj poseti, posle čega je usledio poziv direktorke Branke Đukić i poduža kritika zbog pažnje posvećene dvojici tada opozicionih političara koji su vlasti Borisa Tadića disali za vratom. Deset godina od tada, mada je za stvarnu tranziciju bilo potrebno mnogo manje (oko dve godine), Branka Đukić je postala savetnik predsednika Vučića za javne politike. [restrict]

Možda ona i nije najbolji primer za ovu priču jer, da se razumemo, nije ona ni tada, ni sada podržavala neku određenu politiku nego je, i tada, i sada, samo imala možda malo preuveličano poštovanje prema predsedniku, odnosno vlasti a kojem nikakve činjenice ne smeju stati na put, što je praktično stavlja u ravan s Hegelom. Promenila se vlast, pa se promenio i predmet obožavanja. Pardon, objektivnog izveštavanja. Branka Đukić je, kao direktorka i glavna i odgovorna urednica državne agencije, reći ćemo sasvim osnovano, samo radila svoj posao. Problem je isključivo u nerazumevanju, odnosno nerazlikovanju vlasti i države. To je dosta klizav teren i ne može se zameriti kada se neko tu „spopikne“, što bi rekla braća Hrvati.

RECIKLAŽA Kad smo već kod onih koji su „samo radili svoj posao“, osvrnimo se na jedan od beznačajnijih artikala koji je Vučić izgleda pazario u drugosrbijanskom supermarketu. Verovatno je bio na sniženju, jer drugog objašnjenja za tu kupovinu ne možemo naći. Radi se o novinaru Nikoli Tomiću, čoveku koji je pre svega nekoliko godina, s pozicije odgovornog urednika u NIN-u, pristalice Srpske napredne stranke poredio sa čuvarima u Aušvicu. Ako su pristalice čuvari u Aušvicu, jasno je šta je njihov vođa. Bilo je tu i drugih izjava tipa Vučićeva vlast „održava ljude u permanentnoj psihozi“, Vučić je veći autokrata od Tadića i sve što je loše Tadić radio, Vučić radi još više, „to (Vučić) je autokratski, rigidni mentalitet“, „vidimo da mu (Vučiću) ne možemo verovati previše, sve ono što rade njegovi mediji, funkcioneri je u suprotnosti sa onim što on govori“, „oni (Vučić i SNS) stvaraju psihozu u društvu, rade na podelama“, „Vučić je brutalizovao i radikalizovao metode vlasti DS u skladu sa svojom ličnošću“, Vučić će „nastaviti dubinsko trovanje društva“…

A onda se, negde u leto 2021, dogodio prelom mozga, pa je bivši novinar i urednik izrazito opozicionih i antisrpskih medija kao što su „Danas“, „Blic“, Radio B92, privatizovani NIN (u kojem se, doduše, vrlo kratko zadržao jer niko nije mogao da trpi njegovu nadobudnost), odjednom postao beskompromisni branilac lika i dela predsednika Srbije i SNS-a. Ta tranzicija je bila uočljiva već i zbog laganog prebacivanja njegovih gostovanja sa N1 na Prvu. Promenu u Tomićevom ponašanju i govoru primetio je i njegov dojučerašnji saborac, glavni i odgovorni urednik opskurnog portala „Krik“ Stevan Dojčinović, koji ga je jula prošle godine otvoreno optužio da se pridružio „medijskom timu za odbranu predsednika Srbije“, na šta je Tomić burno reagovao tražeći „dokaze“ za tu informaciju. Dokazi za preumljenje su, međutim, vrlo očigledni, jer se s upozoravanja na „dubinsko trovanje društva“ munjevito brzo prešlo na ukazivanje na činjenicu da su „trendovi takvi da Srbija nesumnjivo ide u dobrom pravcu“. Tomić je to izrekao u emisiji „Prva tema“ u kojoj je gostovao s Vučićem i dramaturgom Biljanom Srbljanović. Dovoljno je rečita već činjenica da je pozvan u tu emisiju.

Još jedan vrlo indikativan primer moguće „kupovine“ je upravo drugi gost pomenute emisije Biljana Srbljanović. Bivši kandidat Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića za gradonačelnika Beograda, koja je svojevremeno upozoravala da smo sami „krivi što Vučić radi šta hoće“ i optuživala ga da je čovek kojeg „isključivo zanima vlast“ i koji je „master“ u „otimanju i zadržavanju vlasti“, što je moguće samo ako ste „totalitarni“. Biljana Srbljanović je stav prema Vučiću menjala nešto sporije i počela je u vreme kada je za spomenik Zoranu Đinđiću izabrano idejno rešenje iza kojeg je stajala ona (ona genijalnost sa strelom). U međuvremenu (2018) je postala član Saveta za kreativne industrije pod vođstvom premijerke Ane Brnabić. Mora joj se priznati da ova njena tranzicija nije bila toliko bolna kao ona s početka 1990-ih godina kada je potpuno promenila svoj politički pol i s ekstremne desnice i srpskog nacionalizma pretrčala na liberalnu levicu, nego je svoj javni diskurs promenila samo utoliko što je uvidela ispravnost vizije predsednika Vučića pa ga više ne kritikuje, nego hvali. Što se tiče odnosa prema Srbiji i Srbima, ostala je ista, pa nema razlike između, recimo, 2013, kada je izgovarala da je Gavrilo Princip „žrtva suludog kosovskog mita“ u kojem je „glorifikovan“ čin Muratovog ubistva koje je „klasičan atentat“, što je „moralno sumnjiv čin“. I tada je (2013) uporno govorila, a i danas to radi, da je krajnje vreme da Srbija prizna secesiju svoje južne pokrajine. „U trenutku kada ova vlada ima gotovo osamdeset posto podrške glasača, odgovorna vlast bi tu realnost morala da kapitalizuje i napravi konačan, dubok, ali zdrav rez i prizna nezavisnost susedne države Kosovo“, govorila je 2013, a tvrdi i sada.

LOLO MOJA, BRKOVI TI PLAVI… … prst u odžak pa i’ nagaravi. Brkove je, metaforički, posle kraha na parlamentarnim izborima 2020, na kojim je učestvovala u okviru koalicije Ujedinjena opozicija Srbije (osvojila 0,95 odsto glasova), nagaravila Gordana Čomić i iz gubitničkog tima preletala u onaj pobednički. Za to joj nije bilo potrebno mnogo – formalno, samo četiri meseca od kako su održani izbori do zvaničnog izglasavanja vlade u Skupštini Srbije. Možda je toj brzini doprinela činjenica da je tokom izborne kampanje „streljana“ dok je u komičnom propagandnom spotu dizala ruke poput Stevana Filipovića, pa je odmah posle izbora mogla da započne nov život. U tom novom životu postala je simbol borbe za prava LGBT itd. zajednice u Vladi Srbije i ponela je teret glavne i odgovorne osobe za donošenje skarednog Zakona o rodnoj ravnopravnosti kojim se, između ostalog, sprovodi brutalna politizacija srpskog jezika uvođenjem obaveznih i često smešnih imena zanimanja u ženskom rodu. Slična je sudbina (a i borba za LGBT itd. prava) i lekara Nebojše Krstića, nekada savetnika za medije Borisa Tadića, a već poodavno „marketinškog stručnjaka“ koji lik i delo predsednika s podjednakim žarom brani i kad treba, i kad ne treba. Za razliku od Borisa Tadića, koji se do dana današnjeg nije snašao, njemu nije trebalo mnogo da zaigra „u nekom drugom filmu“.

Da li zbog upornog odbijanja „Lokid Martina“ da joj da neki dolar (što se sama požalila jednom prilikom), ili zbog principijelnog preumljenja, stranu je promenila osnivačica i bivša direktorka Centra za evroatlantske studije Jelena Milić. Svega nekoliko godina je prošlo od 2017, kada je demonstrativno napustila studio pošto joj je (tada premijer) Aleksandar Vučić rekao da su njena politika i rad protivni interesima Srbije, do odbacivanja priče o „blagotvornosti“ osiromašenog uranijuma i vrlina NATO-a i okretanja nekoj „srpskijoj“ ideji i stavovima, a posebno izrazito pozitivnom odnosu prema sadašnjem predsedniku. Toliko je promenila svest i odlučila da i ona počne novi život, da je CEAS praktično ugasila, odnosno zamrzla. To ju je dovelo dotle da je od pozicije nezvaničnog ambasadora NATO-a u Srbiji postala potencijalni zvanični ambasador Srbije u Hrvatskoj, o čemu se već neko vreme spekuliše u medijima. Ili Čedomira Jovanovića za koga više niko ne glasa, osim njega samog i njegove žene. Reputacija koju je taj čovek sebi izgradio teško da može bilo kome biti od koristi, osim, eventualno, Željku Komšiću.

Ovakvih primera preumljenja je sijaset i to ne samo u današnjoj Srbiji nego i u onoj „jučerašnjoj“, petooktobarskoj. I nije zaista toliko pitanje koji interes ti ljudi nalaze za promenu dresa, priče, ideologije, života… Mnogo je veće pitanje koji tu interes i motiv ima Aleksandar Vučić da ih izvlači i reciklira, da od njih takvih kakvi su pravi nešto novo. U slučaju nekih drugih igrača, poput, na primer, Siniše Malog, Gorana Vesića ili Zorane Mihajlović, stvar je jasna – to su ljudi koji imaju neki značaj, neko znanje i koji mogu doprineti timu koji predvodi. Ali šta će mu ovi i ovakvi zaista je misterija. Utoliko pre što je utisak da od njihovog ugleda pre može imati štetu no korist. Odnos cene i kvaliteta robe koju kupuje je negativan, koliko god da je bila jeftina. [/restrict]