ДВА ВЕКА ОД РОЂЕЊА ВОЖДА СТРАТИМИРОВИЋА

Велики повратак вожда Ђорђа Стратимировића у народну свест отпочео је крајем прошлог августа када је, након 113 година, испуњена његова заветна жеља да почива у отаџбини и када су његови посмртни остаци пренети из Беча, где је преминуо 1908, и сахрањени, на Крстовдан, уз све војне и државне почасти, у порти манастира Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима

Oбележавање двестагодишњице рођења вожда Ђорђа Стратимировића, које ће 21. фебруара 2022. бити свечано организовано у Скупштини града Београда, представља круну напора да се овај велики српски војсковођа и један од твораца Српске Војводине (1848–1849) истргне из канџи прашњавог заборава и да му се врати истакнуто место које му, без икакве сумње, припада у богатој историји и култури нашег народа. Том приликом биће представљена Фондација вожд Ђорђе Стратимировић, на чијем ће челу бити проф. др Ђорђе Н. Стратимировић, чукунунук вожда Стратимировића, док ће церемонији претходити свечано отварање Улице вожда Ђорђа Стратимировића, која се налази на локацији Београда на води, у непосредној близини велелепне Куле Београд. Установљено је, са благословом Српске православне цркве, и одликовање Крст вожда Ђорђа Стратимировића, који се додељује за пожртвовано истрајавање на вредностима светосавске духовности и идејама свесрпског јединства. Постоји, такође, однедавно и иницијатива да се брзи воз на линији Београд – Нови Сад назове по вожду Стратимировићу и да му се на тај начин ода закаснело признање и истакне његов значај за повезивање престонице и српског Севера. Треба подсетити да је велики повратак вожда Ђорђа Стратимировића у народну свест отпочео крајем прошлог августа када је, након 113 година, испуњена његова заветна жеља да почива у отаџбини и када су његови посмртни остаци пренети из Беча, где је преминуо 1908, и сахрањени, на Крстовдан, уз све војне и државне почасти, у порти манастира Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима. Од тог тренутка, пре свега захваљујући вождовим потомцима и Центру за развој Шајкашке са његовим агилним предводником Александром Ђурђевом, ова изузетно значајна историјска личност доживела је широку друштвену и државну промоцију, афирмацију и ревалоризацију, која може перспективно бити веома дидактички корисна за читав српски народ и за државу, јер је Стратимировић био идеалан пример да је, чак и у тешким историјским околностима (а када су па за Србе оне биле другачије?), могуће бити најтврђи Србин и родољуб, али истовремено то складно и делатно помирити са европским и грађанским вредностима и стремљењима.

[restrict]

ИЗДАНАК СРЕДЊОВЕКОВНЕ ВЛАСТЕЛИНСКЕ ПОРОДИЦЕ До пре неку годину, за Ђорђа Стратимировића, осим професионалних историчара, није знало много људи. Ко је заправо био Ђорђе Стратимировић? Био је изданак средњовековне властелинске српске породице из Херцеговине чије су крвне везе сезале све до Балшића. Његови преци су, захваљујући ратним заслугама у бунама против Турака, добили од царице Марије Терезије 1754. племићку титулу и поседе у Кулпину, у Бачкој. Ова породица дала је више угледних и образованих Срба, међу којима се, поред генерала Ђорђа, посебно истиче његов стриц карловачки митрополит Стефан Стратимировић, филозоф и правник који је оставио дубок траг у историји војвођанских Срба. Ђорђе Стратимировић рођен је у Новом Саду 7. фебруара 1822. као дете Василија Стратимировића, кулпинског племића, школованог правника и велепоседника, и Јулијане, рођене Петровић, чији је отац био новосадски сенатор Јован Петровић. Први учитељи и васпитачи били су му кулпински словачки свештеници и познати књижевник Милован Видаковић, близак пријатељ породице. Од малих ногу васпитаван је у родољубивом духу и усмераван ка војној каријери која је била одскочна даска за српске племиће у Хабзбуршкој монархији. По завршетку војне академије у Бечу 1841, постаје поручник у Седмој хусарској пуковнији на служби у Ломбардији (Милано, Павија) где је ратовао против Италијана. Године 1843. долази у завичај и своју изабраницу, српску аристократкињу Мају Закину Бајшанску, којој се био заклео на љубав пре одласка у Италију, жени отмицом, противно вољи и без одобрења њене породице. Пошто се команда противила таквом склапању брака, он напушта војну службу и посвећује се породичном имању и правним наукама. Талас револуција 1848. и „пролеће народа“ снажно су запљуснули и заљуљали темеље Хабзбуршке монархије, где су Мађари дигли глас за ослобађање од бечког туторства. Мађарски револуционари нису били вољни да Србима признају било каква политичка права и аутономију, јер су сматрали да у Угарској постоји само један политички народ – Мађари. Српски револуционари жестоко су се успротивили таквој агресивној мађаризацији, а на скупштини у Пожуну дошло је до вербалног сукоба између мађарског лидера Лајоша Кошута и најмлађег члана српске делегације Ђорђа Стратимировића, при чему су се обојица сагласили на растанку да ће се ово питање, по свој прилици, решавати мачем. Митрополит Јосиф Рајачић 1. маја 1848. сазива Црквено народни сабор у Сремским Карловцима (Мајска скупштина) који проглашава Српску Војводину (Срем, Бачка, Банат) као аутономну област. Митрополит је узвишен у част патријарха, изабран је Главни одбор народа Српског с председником Ђорђем Стратимировићем, који ће ускоро постати и војни командант, јер је изабрани војвода Стеван Шупљикац био службом одсутан.

Већ 12. јуна генерал Храбовски са злогласном „дон Мигуел“ региментом из Петроварадина напада Карловце. У крвавом и жестоком обрачуну Срби, под командом храброг и вештог Ђорђа Стратимировића, одбијају напад вишеструко бројнијег непријатеља. Од тог тренутка млади Стратимировић (било му је само 26 година) добија титулу народног вожда и репутацију војсковође кога војници слепо следе, што се нарочито односило за чувене шајкашке речне одреде. Помоћ Војводини у рату пружили су добровољци из Кнежевине Србије под вођством војводе Стевана Книћанина, а удружена војска под командом Стратимировића остварује велике победе над Мађарима код Ечке, Жабља, Врбаса и Сент Томаша, који се од тада назива Србобран. Касније осваја и Темерин, Сириг, Мошорин и Бачки Јарак. Одушевљен његовим победама Његош му са Цетиња шаље златну медаљу Обилића, а кнез Александар Карађорђевић своју сабљу и генералску униформу. Много година након што су избледела сећања на Револуцију и славне битке код Мошорина и Вилова, Милош Црњански ће, са мешавином дивљења и само њему својствене меланхолије, записати следеће редове у есеју „Лепота ђенерала Стратимировића“: „На Велики Петак, овај сад и на сам Ускрс навршује се 76 година од најлепших бојева мађарске буне које су тукли шајкаши, под вођством тог младог официра, тако романтичарског и много живелог. Те битке, између села Мошорина и Вилова, у мокрој земљи, мирисној од пролећа и неба, као и сад што је, са деморалисаном војском, о којој ни тврди Книћанин, није хтео да чује, најчудније су победе, за које знамо, у та романтична времена, а важне и по томе што су логорске ватре србијанских топџија, тад први пут обасјале Војводину. Значај тог привременог, крвљу прсканог, јединства и стапања мало је запуштен и заборављен и заслужио је да се обнови. Господска личност, много несретна и често заборављена, тог младог ђенерала, романтична је и лепа, више од свих других наше буне.“

СИМБОЛИЧКИ И МЕТАФИЗИЧКИ ЗНАЧАЈНО ЗА СРБЕ Због перманентног тињајућег сукоба с патријархом Рајачићем, који је сматрао да је млади војсковођа превише дрзак, револуционаран и антиаустријски расположен, Стратимировић је касније скрајнут у Главном одбору а на чело војске, након смрти војводе Шупљикца, доведен је Фердинанд Мајерхофер, а потом и аустријски генерал Србин Кузман Тодоровић, након чега је војска изгубила народна обележја и прерасла у јужни корпус царско-краљевске војске. Након пропасти револуције 1849. Стратимировић је ступио поново у аустријску војску и од чина коњичког потпуковника дошао до чина генерал-мајора. Пензионисан је 1859. године а до тада је, у више наврата, вршио поверљиве дипломатске мисије за Аустрију у Црној Гори, на Крфу, у Епиру, Србији и Италији. О тим мисијама се врло мало зна, али се претпоставља да је, захваљујући својој харизми, отмености, образовању и урођеном таленту за конспиративно деловање, Стратимировић био укључен у међународно лобирање и решавање многих важних политичких спорова тог доба, укључујући и свеприсутно „Источно питање“. Како му је прва супруга умрла током устанка 1848, Ђорђе се касније поново оженио. Венчао се 28. априла 1854. године са аустријском аристократкињом Албином Бековом, ћерком царског официра, а кум на свадби у српској цркви у Бечу био му је његов велики пријатељ Михаило Обреновић. Треба навести и да је Стратимировић, као лични опуномоћеник аустријског цара, дошао у Србију на Светоандрејску скупштину, где је наступао, пре свега, као српски родољуб и успео да одобровољи аустријског цара да одустане од војне интервенције, након чега је издејствовао долазак на српски трон свог кума кнеза Михаила. У тренутку избијања српско-турској рата 1875. Стратимировић се ставио на располагање српској влади, али је због сукоба са генералом Черњајевом био принуђен да одступи из војних редова. Након тога се повукао из јавног живота и живео је повучено у Бечу све до смрти 15. децембра 1908.

Повратак Стратимировићевих посмртних остатака у отаџбину и аура која из тог чина  исијава вишеструко су симболички и метафизички значајни за наш народ, нарочито у светлу изазова и идентитетских криза с којима се Србија и васколико српство тренутно суочавају. У (не)време када се хибридним ратовима споља перманентно индукује расрбљивање и стварање вештачких нација попут војвођанске, и када се у Српској Атини и Стратимировићевом родном Новом Саду професори стигматизују и медијски разапињу зато што су своје ђаке од милоште назвали Српчићима, живот и дело вожда Ђорђа Стратимировића могу и треба да послуже као моћан и надахњујући пример, од предака за потомке, о потреби постизања свесрпског саборног јединства, али и о нужности бескомпромисне и пожртвоване борбе за националне интересе у реалном свету и времену, што би требало да буде суштинска дужност сваког истинског родољуба. Стратимировић је, у одбрани српства, како то суптилно примећује и Црњански у свом панегирику о младом вожду, увек бирао конкретна дела а не празне речи, спреман да, у службу свог народа и његове боље будућности, витешки стави на коцку и свој племенити статус, позамашну имовину, па чак и голи живот. Када би се припадници данашње српске елите барем делимично повели за његовим светлим и успешним примером, угрожено српство би сасвим сигурно васкрсло, не само у његовој Војводини већ и у Црној Гори, Босни и свим другим крајевима и земљама где су нас бурни вихори историје нанели.       

[/restrict]