Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Najave, ali i konkretni potezi vlasti u Prištini i Tirani u smeru ujedinjavanja okupirane južne srpske pokrajine s Albanijom ne nailaze ni na kakva reagovanja iz Evropske unije, što navodi na pitanje da li je ćutanje znak odobravanja?
Ponovo se, po ko zna koji put, suočavamo s dvostrukim aršinima Evropske unije kada su Srbija i Srbi u pitanju. Dok se Republika Srpska osuđuje samo zbog toga što želi da vrati nadležnosti koje nedvosmisleno ima po slovu Dejtonskog sporazuma, što se tumači kao separatizam i destabilizacija regiona, Albancima s Kosova i Metohije i iz Albanije se gleda kroz prste kada povlače poteze koji definitivno nisu u skladu ni sa međunarodnim pravom, niti sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Dok se vlasti u Srbiji osuđuju zbog nekakvih incidenata tokom nelegalnih, ali legitimnih, protesta širom zemlje iako snage bezbednosti nisu ni blizu postupile onako kako bi zakon, a i zdrav razum to nalagao, akcije prištinskih vlasti tokom kojih se čak otvara vatra na demonstrante i dolazi do teških telesnih povreda – hvale se ne samo kao adekvatne već i kao poželjne.„Slobodno kretanje građana u Albaniji i na Kosovu i Metohiji biće olakšano, a kontrole na granici će biti obustavljene“, saopštio je albanski ministar unutrašnjih poslova Bledar Čuči posle sastanka vlada jedne države i jedne južne pokrajine susedne države. Samozvani premijer samoproglašenog Kosova Aljbin Kurti i premijer Albanije Edi Rama dogovorili su se, naime, da se između Kosova i Metohije i Albanije ukinu granične kontrole, čime se takoreći briše granica. Iako na prvi pogled ovo liči na Šengenski sporazum, kojim su u praktičnom smislu izbrisane granice između država članica EU, ali ne i u formalno-pravnom, jer iako ne postoje kontrole, zna se gde se završava jedna, a počinje druga država, u slučaju s „Kosovom“ i Albanijom takva paralela se ne može praviti. Pre svega zbog toga što su „Šengen“ u ime evropskih država potpisali predstavnici tih država, a Kurti nikako ne može biti predstavnik „Kosova“ jer tako nešto zvanično ne postoji. Druga je stvar što su te iste evropske države nadležnost kontrole granica prenele na viši, zajednički, nivo iz kojeg se upravlja spoljnim granicama (Fronteks) i koji je pod kontrolom naddržavnog entiteta kakav jeste Evropska unija. A kom to naddržavnom entitetu pripadaju „Kosovo“ i Albanija? Tako nešto ne postoji.
Ovaj potez ne treba porediti ni s odnosom koji imaju Republika Srbija i Republika Srpska, odnosno BiH, jer i tu, uprkos krajnje relaksiranom režimu kontrole granica, kontrola postoji, a i takav režim je predviđen, to jest dozvoljen međunarodnim sporazumom na koji su pristale sve zainteresovane strane. Takav sporazum, kada je „Kosovo“ u pitanju, ne postoji.
Edi Rama i Aljbin Kurti otišli su i korak dalje od svega ovoga. Dok ni članice EU, ni Republika Srbija i Republika Srpska ne govore o nekakvom ujedinjenju, Albanci s obe strane granice upravo to potenciraju. „Ako me pitate hipotetički o mirnom referendumu o nacionalnom jedinstvu, prekršio bih zakon o tajnosti glasanja – kažem otvoreno, glasao bih za. U slučaju da pitate da li će se ovo desiti ili ne, pošto me provocirate, to će se desiti, kada – ne znam, ali će se desiti jednog dana“, kazao je on na zajedničkoj konferenciji s Kurtijem. Ne zanima nas što je Rama prekršio zakon o tajnosti glasanja nego što je brutalno prekršio međunarodno pravo i kompletan međunarodni poredak kakav postoji od kraja Drugog svetskog rata, otvoreno pokazavši teritorijalne pretenzije na štetu druge, sebi susedne države. I na to je Evropska unija ostala nema.
Pitanje kontrole na granicama između „Kosova“ i Albanije i ne bi bilo toliko strašno da se ne odvija paralelno s nekim drugim procesima, pre svega s povećavanjem rigoroznosti kontrole na administrativnim prelazima između centralne Srbije i Kosova i Metohije, na koje, sudeći po reagovanjima iz Brisela, Evropska unija takođe gleda blagonaklono, ali i projektom „Otvoreni Balkan“ u kojem Priština odbija da učestvuje.
Još su skandaloznije najave bivšeg „kosovskog premijera“ i lidera jedne od vodećih partija kosovskih Albanaca Ramuša Haradinaja da bi trebalo napraviti „vojni pakt između Kosova i Albanije“. „Važno je objediniti sve ekonomske, poreske i administrativne politike koje bi omogućile integraciju tržišta i naših privreda, a smatram da je potrebno realizovati više infrastrukturnih projekata. Moramo da napredujemo i u oblasti bezbednosti, odnosno pakta za međusobnu vojnu zaštitu, kao što je bio slučaj sa zemljotresom u Albaniji kada je Kosovo na vreme poslalo svoje trupe. Loša stvar je što imamo dosta birokratije, pa nam je potreban pakt između dve zemlje kako bi se intervencija dogodila automatski ako je jedna ili druga država ugrožena u bilo kom obliku“, poručio je bivši kosovski premijer.
Pitanje kontrole na granicama između „Kosova“ i Albanije i ne bi bilo toliko strašno da se ne odvija paralelno s nekim drugim procesima, pre svega s povećavanjem rigoroznosti kontrole na administrativnim prelazima između centralne Srbije i Kosova i Metohije, na koje, sudeći po reagovanjima iz Brisela, Evropska unija takođe gleda blagonaklono, ali i projektom „Otvoreni Balkan“ u kojem Priština odbija da učestvuje.
Još su skandaloznije najave bivšeg „kosovskog premijera“ i lidera jedne od vodećih partija kosovskih Albanaca Ramuša Haradinaja da bi trebalo napraviti „vojni pakt između Kosova i Albanije“. „Važno je objediniti sve ekonomske, poreske i administrativne politike koje bi omogućile integraciju tržišta i naših privreda, a smatram da je potrebno realizovati više infrastrukturnih projekata. Moramo da napredujemo i u oblasti bezbednosti, odnosno pakta za međusobnu vojnu zaštitu, kao što je bio slučaj sa zemljotresom u Albaniji kada je Kosovo na vreme poslalo svoje trupe. Loša stvar je što imamo dosta birokratije, pa nam je potreban pakt između dve zemlje kako bi se intervencija dogodila automatski ako je jedna ili druga država ugrožena u bilo kom obliku“, poručio je bivši kosovski premijer.
PREPORUČUJEMO
Šiptarski Šengen
Otvaranjem granice između KiM i Albanije pod plaštom bolje ekonomske saradnje, protoka robe i ljudi, a po navodnim evropskim uzorima i standardima i uz prećutnu saglasnost njihovih evroatlantskih mentora, Albanci su otvoreno krenuli u realizaciju vekovnog sna o velikoj državi svih Albanaca
