Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Најаве, али и конкретни потези власти у Приштини и Тирани у смеру уједињавања окупиране јужне српске покрајине с Албанијом не наилазе ни на каква реаговања из Европске уније, што наводи на питање да ли је ћутање знак одобравања?
Поново се, по ко зна који пут, суочавамо с двоструким аршинима Европске уније када су Србија и Срби у питању. Док се Република Српска осуђује само због тога што жели да врати надлежности које недвосмислено има по слову Дејтонског споразума, што се тумачи као сепаратизам и дестабилизација региона, Албанцима с Косова и Метохије и из Албаније се гледа кроз прсте када повлаче потезе који дефинитивно нису у складу ни са међународним правом, нити са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Док се власти у Србији осуђују због некаквих инцидената током нелегалних, али легитимних, протеста широм земље иако снаге безбедности нису ни близу поступиле онако како би закон, а и здрав разум то налагао, акције приштинских власти током којих се чак отвара ватра на демонстранте и долази до тешких телесних повреда – хвале се не само као адекватне већ и као пожељне.„Слободно кретање грађана у Албанији и на Косову и Метохији биће олакшано, а контроле на граници ће бити обустављене“, саопштио је албански министар унутрашњих послова Бледар Чучи после састанка влада једне државе и једне јужне покрајине суседне државе. Самозвани премијер самопроглашеног Косова Аљбин Курти и премијер Албаније Еди Рама договорили су се, наиме, да се између Косова и Метохије и Албаније укину граничне контроле, чиме се такорећи брише граница. Иако на први поглед ово личи на Шенгенски споразум, којим су у практичном смислу избрисане границе између држава чланица ЕУ, али не и у формално-правном, јер иако не постоје контроле, зна се где се завршава једна, а почиње друга држава, у случају с „Косовом“ и Албанијом таква паралела се не може правити. Пре свега због тога што су „Шенген“ у име европских држава потписали представници тих држава, а Курти никако не може бити представник „Косова“ јер тако нешто званично не постоји. Друга је ствар што су те исте европске државе надлежност контроле граница пренеле на виши, заједнички, ниво из којег се управља спољним границама (Фронтекс) и који је под контролом наддржавног ентитета какав јесте Европска унија. А ком то наддржавном ентитету припадају „Косово“ и Албанија? Тако нешто не постоји.
Овај потез не треба поредити ни с односом који имају Република Србија и Република Српска, односно БиХ, јер и ту, упркос крајње релаксираном режиму контроле граница, контрола постоји, а и такав режим је предвиђен, то јест дозвољен међународним споразумом на који су пристале све заинтересоване стране. Такав споразум, када је „Косово“ у питању, не постоји.
Еди Рама и Аљбин Курти отишли су и корак даље од свега овога. Док ни чланице ЕУ, ни Република Србија и Република Српска не говоре о некаквом уједињењу, Албанци с обе стране границе управо то потенцирају. „Ако ме питате хипотетички о мирном референдуму о националном јединству, прекршио бих закон о тајности гласања – кажем отворено, гласао бих за. У случају да питате да ли ће се ово десити или не, пошто ме провоцирате, то ће се десити, када – не знам, али ће се десити једног дана“, казао је он на заједничкој конференцији с Куртијем. Не занима нас што је Рама прекршио закон о тајности гласања него што је брутално прекршио међународно право и комплетан међународни поредак какав постоји од краја Другог светског рата, отворено показавши територијалне претензије на штету друге, себи суседне државе. И на то је Европска унија остала нема.
Питање контроле на границама између „Косова“ и Албаније и не би било толико страшно да се не одвија паралелно с неким другим процесима, пре свега с повећавањем ригорозности контроле на административним прелазима између централне Србије и Косова и Метохије, на које, судећи по реаговањима из Брисела, Европска унија такође гледа благонаклоно, али и пројектом „Отворени Балкан“ у којем Приштина одбија да учествује.
Још су скандалозније најаве бившег „косовског премијера“ и лидера једне од водећих партија косовских Албанаца Рамуша Харадинаја да би требало направити „војни пакт између Косова и Албаније“. „Важно је објединити све економске, пореске и административне политике које би омогућиле интеграцију тржишта и наших привреда, а сматрам да је потребно реализовати више инфраструктурних пројеката. Морамо да напредујемо и у области безбедности, односно пакта за међусобну војну заштиту, као што је био случај са земљотресом у Албанији када је Косово на време послало своје трупе. Лоша ствар је што имамо доста бирократије, па нам је потребан пакт између две земље како би се интервенција догодила аутоматски ако је једна или друга држава угрожена у било ком облику“, поручио је бивши косовски премијер.
Питање контроле на границама између „Косова“ и Албаније и не би било толико страшно да се не одвија паралелно с неким другим процесима, пре свега с повећавањем ригорозности контроле на административним прелазима између централне Србије и Косова и Метохије, на које, судећи по реаговањима из Брисела, Европска унија такође гледа благонаклоно, али и пројектом „Отворени Балкан“ у којем Приштина одбија да учествује.
Још су скандалозније најаве бившег „косовског премијера“ и лидера једне од водећих партија косовских Албанаца Рамуша Харадинаја да би требало направити „војни пакт између Косова и Албаније“. „Важно је објединити све економске, пореске и административне политике које би омогућиле интеграцију тржишта и наших привреда, а сматрам да је потребно реализовати више инфраструктурних пројеката. Морамо да напредујемо и у области безбедности, односно пакта за међусобну војну заштиту, као што је био случај са земљотресом у Албанији када је Косово на време послало своје трупе. Лоша ствар је што имамо доста бирократије, па нам је потребан пакт између две земље како би се интервенција догодила аутоматски ако је једна или друга држава угрожена у било ком облику“, поручио је бивши косовски премијер.
ПРЕПОРУЧУЈЕМО
Шиптарски Шенген
Отварањем границе између КиМ и Албаније под плаштом боље економске сарадње, протока робе и људи, а по наводним европским узорима и стандардима и уз прећутну сагласност њихових евроатлантских ментора, Албанци су отворено кренули у реализацију вековног сна о великој држави свих Албанаца
