PEČAT NEDELJE – Krah „prinudnog braka“ dva naroda

U poslednjih nekoliko godina, uzev u obzir bošnjačke pokušaje unitarizacije BiH i majorizacije druga dva konstitutivna naroda, okretanje Hrvata u BiH (pa i hrvatskog rukovodstva u Zagrebu) od Bošnjaka ka Srbima se čini očekivanim. Simbol tog zaokreta je predsednik Milanović a indikator da je ovaj „prinudni brak“ dva naroda u krizi jeste upravo otkazivanje njegove najavljene posete BiH iz „bezbednosnih razloga“

Formula krhkog hrvatsko-bošnjačkog jedinstva u BiH, uspostavljena prinudno u Vašingtonu tokom ratne 1994. godine, funkcionisala je po principu „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“. I sve je teklo lepo i harmonično samo dok je trebalo obuzdavati i primirivati Srbe nakon okončanja trogodišnjeg građanskog rata. Međutim, žrtve postdejtonske unitarizacije i pokušaja bošnjačke majorizacije u BiH nisu bili samo Srbi, već i Hrvati. Jer uporedo s jačanjem bošnjačkog a slabljenjem srpskog faktora, slabile su i hrvatske pozicije.
Tako su Bošnjaci popisom 2016. godine mogli konačno da skinu sve maske i otvoreno proglase svoj krajnji cilj – unitarna BiH pod njihovim nespornim rukovodstvom. Taj popis, žestoko falsifikovan i osporavan od Srba (pa i Hrvata), daje pseudolegitimaciju tim težnjama pošto su po njemu oni postali kakva-takva većina u BiH, prebacivši neophodnih 50%. Od tada tinja i raste hrvatsko nezadovoljstvo, pošto su shvatili da aktuelni kurs nije povoljan ne samo za Srbe nego i za njih. Stoga stidljivo, povremenim simboličnim gestovima (poput prisustva Dragana Čovića na obeležavanju Dana Republike Srpske u Banjaluci 9. januara 2019. godine), a u skorije vreme sve češće (naročito od kako je Komšić bošnjačkim glasovima postao „hrvatski“ član predsedništva), Hrvati s pravom izražavaju nezadovoljstvo i u tome nalaze nevoljne saveznike u Srbima, koji su tim pritiscima izloženi od početka primirja, tj. nastavka rata drugim sredstvima.
To nezadovoljstvo, pored Čovića, najbolje izražava hrvatski predsednik Zoran Milanović, koji je agresivnu retoriku uperenu prema Srbima, po kojoj je bio naročito poznat tokom kratkotrajnog „carinskog rata“ dve zemlje u avgustu 2015. godine, ublažio upravo kako bi se lakše sporazumeli oko zajedničkog cilja – suprotstavljanja (veliko)bošnjačkim pretenzijama u BiH.
Tako je Milanović u poslednjih nekoliko nedelja „briljirao“ i poentirao izjavama poput one u jeku priče o „novom ratu“ zbog novog zaoštravanja tandema Eskobar–Šmit prema Miloradu Dodiku, rekavši: „Nisu na ivici sukoba, oni nemaju ‘leba da jedu, mogu se samo kestenima gađati. Dodik je ponekad neobuzdan, ali s njim se dogovorimo za 10 minuta, i to ne o podeli Bosne. Imaćemo nesporazuma, ali hajde da vidimo šta možemo uraditi u BiH da ostane čitava.“

Bošnjacima su naročito zasmetale izjave o Jasenovcu i Srebrenici, gde je Milanović ispravno naglasio da tu ne može biti reči o poređenju ova dva stratišta s jednakih pozicija, iako je, tipično hrvatski, drastično umanjio broj žrtava genocida nad Srbima (što ne bi zasmetalo ni mnogima u Beogradu): „Ja sam rekao da Srebrenica nije isto što i Holokaust i Jasenovac. To je težak zločin s elementima genocida, to je rekao i sud, ali nijedan sud ne može biti sveto pismo. Nekim ljudima je to dobro leglo, nekim ljudima ili neljudima to nije dobro leglo. 5.000 ili 8.000 ljudi ili 80.000 ljudi nije isto.“

U tim izjavama se može videti pravi uzrok njegove nemogućnosti da dođe u službenu posetu BiH. To su indirektno potvrdili i rukovodioci iz Federacije i s republičkog nivoa. „Ugrožena bezbednosna situacija u BiH“, glasi zvanično saopštenje. Prema sagovornicima RTRS-a, generator problema je Obavještajno-bezbednosna agencija BiH kojom rukovodi ratni kadar Alije Izetbegovića – Osman Mehmedagić Osmica. Slično misli i Dževad Galijašević kada kaže da: „Svi indikatori govore da ovde predsednik susedne države rizikuje glavu ako dolazi u jednu ovakvu atmosferu sa ovako lošim institucijama i strukturama bezbednosti, sa ovoliko struktura koje izazivaju nestabilnost i predstavljaju pretnju.“ Situacija podseća na onu iz jula 2015. godine kada je Vučić bio u Srebrenici, te je neko pomislio da bi zbog sličnih „kontroverznih“ izjava datih nedavno hrvatski predsednik mogao i slično proći. Milanović takođe nije imao sumnje o pravoj prirodi nemogućnosti da dođe u BiH. Izjavio je da ne može da bude prijatelj sa svakim i da ako s nekim treba biti u sukobu (a to je po njemu unitaristička klika iz Sarajeva), on će onda biti u sukobu s njima. Zbog toga, kako je dodao, neće moći razdragano da šeta Baščaršijom, ali će preživeti i bez toga.
Jedno je sigurno, bezbednosna situacija u BiH je loša i to je problem koji će se sve manje moći gurati pod tepih i sa čijim će isplivavanjem biti jasno da više aktera u zemlji i inostranstvu ima ciljeve s kojima se ne bi (za početak) složili ni Srbi ni Hrvati, kao ni brojni drugi kojima je (čak i ovakva) Bosna i Hercegovina na srcu.