Није ли чудно да Брисел, који санкције уводи практично коме стигне, укључујући ту и највеће светске силе попут Русије, нема снаге да исту полугу примени на човека и ентитет који већ осам година одбијају да спроведу оно што је ЕУ гарантовала да ће спровести?
Белег времена је већ дуги низ година употреба политички мотивисаних једностраних рестрикција којој прибегава већина западних држава с Американцима на челу, а које се уводе редом једна за другом, с поводом или без разлога. Наравно, флагрантан пример је оно што раде са „Северним током 2“ – рекао је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров. И заиста, када погледате, колективни запад економским санкцијама ове или оне врсте прибегава кад год стигне. Ову, превасходно америчку праксу – искоришћену и за изазивање рата с империјалним Јапаном четрдесетих година прошлог века (колико год Јапан у то време био империјалистички и, будимо директни, злочиначки, његов напад на Перл Харбор, који се може сматрати само превентивним ударом, изазвале су америчке санкције), и за мрцварење Кубе које траје већ више од шест деценија и против којих је и Генерална скупштина УН, све до срамотних и до тада невиђених санкција против СР Југославије 1990-их – преузела је Европска унија и не либи се да их користи као оруђе кад год стигне, укључујући ту и сопствене чланице. Из политичких разлога, наравно.ЕКОНОМСКИ РАТ Европска унија тренутно под неким видом санкција држи више од двадесет држава. Од неких најслабијих земаља на свету попут Јужног Судана, Сомалије или Јемена, до светских и регионалних сила какве су Русија или Иран. Најчешће се као изговор за увођење санкција наводе некаква кршења људских права, што је врло згодан изговор јер се на том пољу све и свашта може прогласити за прекршај, али се и лепо може прогледати кроз прсте „пријатељским државама“ које баш и не маре за права њихових грађана. Лепота је у оку посматрача, у овом случају бриселске бирократије која, узгред буди речено, нема никакав демократски легитимитет, него се састоји од „с вишег места“ постављених комесара који су црвену петокраку заменили жутом, али имају исти менталитет као и њихови комунистички претходници.
Бриселски комесари у својој санкционој политици, мора се признати, слепо прате „ујка Сема“ и његове геополитичке интересе идући пречесто директно против интереса сопствених грађана, или макар великог дела грађана ЕУ, односно држава чланица. Ако нећемо у том контексту посматрати санкције Русији наметнуте 2014. због ситуације у Украјини и присаједињења Крима Руској Федерацији, а могли бисмо, морамо се осврнути на проблеме у вези са „Северним током 2“, који Лавров помиње у цитату с почетка овог текста. Иако тај гасовод није предмет директних и отворених санкција ЕУ (за разлику од САД) јесте мета Брисела и „дубоке државе“ у Европи, коју у овом тренутку најбоље приказује неминовни долазак „Зелених“ на власт у Немачкој и одбијање Берлина да да коначну дозволу за употребу овог гасовода на сопствену штету. Сведоци смо да се последњих недеља због тога све више говори о „руској зими“ у Европи и да се реактивирају вицеви типа „боље да ти Руси заврну гас, него да ти га Немци пусте“, који су били актуелни током прошле гасне кризе у Европи из 2009, што је последица искључиво европског оклевања да се у сопственом и интересу својих грађана упусти у енергетску сарадњу с Русијом. Ако „руска зима“ ове године заиста завлада Европском унијом, то ће бити искључиво кривицом Европљана који су до сада у најмање два наврата (1812. и 1941) осетили стварну жестину овог феномена.
Није Европска унија, међутим, овако „строга“ само када су државе ван њених оквира у питању. Брисел је санкције уводио и против једне од најстаријих својих чланица, Аустрије, 2000. године, како би спречио улазак у владу по њима неприхватљиве странке – Слободарске партије, коју је у то време предводио сада покојни десничарски плејбој Јерг Хајдер. Тада је Брисел сматрао да санкцијама треба „бранити“ демократију тако што ће се спречити улазак у власт друге најјаче странке у земљи која је на парламентарним изборима освојила чак 27 посто гласова. Беч је тада поклекнуо пред страхом од санкција и изборну вољу својих грађана подредио вољи бриселских комесара.
Ни данас се Брисел не понаша много другачије када је суверена воља народа неких чланица европског блока другачија од визије коју у вези с њима имају комесари и силе које их постављају. У таквој ситуацији се 2016. нашла Словачка (попут Аустрије била је под претњом санкцијама због изборне победе десничарске странке), а данас Пољска, или Мађарска, чије демократски изабране лидере, лидере који неспорно имају већи демократски легитимитет од многих владара других европских држава, а посебно од бриселских комесара, Европска унија проглашава за ауторитарце и диктаторе који желе да у складу с вољом својих грађана и бирача усвајају законе који нису по вољи еурократије.
ФОКУС НА БАЛКАН Као што видимо, Европска унија, када сматра да је потребно, нема никакав страх од увођења санкција ни највећим светским силама, нити сопственим чланицама. Страха нема ни када јој се те санкције, као што је то недвосмислено случај с Русијом, могу обити о главу и више коштати њу него стварну мету рестрикција. Европска унија не страхује ни да прети санкцијама и намеће их државним факторима који само желе да врате себи она права која имају по споразумима иза којих као гарант стоји и Европска унија. Већ наслућујете да говоримо о Републици Српској и Дејтонском мировном споразуму, који је у име ЕУ потписао не само премијер Шпаније (тада председавајуће ЕУ) Фелипе Гонзалес него и лидери трију водећих чланица Уније, председник Француске Жак Ширак и премијери Велике Британије и Немачке Џон Мејџор и Хелмут Кол.
Европска унија је 21. марта 2011. усвојила оквир који би Бриселу „омогућио наметање рестриктивних мера против одређених физичких и правних лица чије активности подривају суверенитет, територијални интегритет, правни поредак и међународни углед Босне и Херцеговине и озбиљно угрожавају безбедносну ситуацију или подривају Дејтонски/париски мировни споразум и његове анексе“. Важење овог „оквира“, односно права Брисела да уведе санкције, продужено је 26. марта ове године и траје до 31. марта 2022. Иако су Американци већ увели одређене санкције против српског члана Председништва БиХ Милорада Додика, за сада, упркос сталним претњама и притисцима, не постоји могућност да исти потез повуче и Брисел, пре свега због противљења Мађарске. Без обзира на ово, занимљиво је због чега би еврократе желеле да уведу санкције БиХ, а у ствари Републици Српској и њеном руководству. Разлог је у томе што Бањалука жели да фактичко стање у БиХ врати управо у оквир предвиђен Дејтонским мировним споразумом према којем је БиХ имала само десет надлежности, док је до данас, а током претходних 26 година, чак 140 надлежности отето Републици Српској и пребачено на федерални ниво. Парадокс је, дакле, да се Република Српска и њено руководство проглашавају за рушитеље Дејтонског споразума и мира у БиХ иако је очито да управо они штите тај споразум и позивају на његово поштовање, а самим тим и на поштовање Устава БиХ. Укратко, Додик и „екипа“ траже оно што, поред осталих, Европска унија треба да гарантује, а она им због тога прети санкцијама.
С друге стране, а због тога смо се и одлучили на писање овог текста, имамо привремене власти у Приштини (данас) предвођене „премијером“ Аљбином Куртијем које упорно, већ више од осам година, одбијају да спроведу споразум иза којег својим потписом, угледом и ауторитетом, баш као и иза „Дејтона“, стоји Европска унија, али нико не размишља ни да им запрети, а камоли уведе неке санкције. Сви знамо да се ту не ради о томе да косовски Албанци и нас и Европску унију „завлаче“ неком причом „ево само што нисмо“, „сутра ћемо“, „само да прођу избори“, „само да изађемо из корона кризе“ итд, него отворено, јасно и гласно кажу да им спровођење Бриселског споразума и формирање Заједнице српских општина уопште не пада на памет. Просто неће. Не долази у обзир.
И како Брисел реагује на то? Никако. Нема уобичајене реторике предвиђене за случајеве да се неко огреши о правила и вредности ЕУ. Не обазиру се чак ни на то што су њихов углед и ауторитет не доведени у питање него брутално исмејани. Али зашто? Као што смо видели из претходних редова, Брисел се не либи ни да се супротстави светској сили каква је Русија. Не устручава се да стоји при својим „принципима“ ни када је угрожен витални интерес његових грађана којима прети „руска зима“. Санкцијама прети и када тиме практично пљује на свој потпис и подрива споразум иза којег стоји. Уводи их и када њима поништава демократску изборну вољу својих грађана. Блесав се прави само када се ради о Аљбину Куртију и његовима. Није ту у питању страх од Куртија. Исто би се Брисел понашао (а и већ се понашао) да људи с неким другим именима и презименима спроводе ту исту политику. Дакле, кључ је у политици. То нас доводи до закључка (нимало неочекиваног, с обзиром на искуство које имамо) да Европска унија никада није ни планирала другачију политику на Косову и Метохији од ове коју видимо. Али зашто нас је онда увукла у потписивање Бриселског споразума ако ни она (о Албанцима да и не говоримо) није планирала да он буде испоштован? Ако имамо ово на уму, морамо себи поставити питање има ли „бриселски дијалог“ икаквог даљег смисла и чему постизање било каквог „свеобухватног споразума“ ако он неће, а видимо да неће, бити „свеобухватно“ поштован.
[/restrict]
ВИШЕ О ТЕМИ
Доследна политика фрау Меркел
Са становишта западних посматрача немачка канцеларка није имала неких већих успеха на Балкану, пре свега око проблема КиМ. Из овдашњег угла и ово је много јер је то углавном био наставак политике њених претходника
Темпирана политичка галама
Није први пут да Албанци замењују тезе, као што није први пут ни да им њихови западни ментори гледају „кроз прсте“ како би се Србија, као недовољно лојалан и понизан следбеник, додатно пацификовала и држала под контролом
Ne bi se reklo da se radi o nemoći EU i SAD da izvrše pritisak na Prištinu da implementira sve dogovore iz Briselskog sporazuma (!), jer oni priznaju samoproglašenu državu Kosvo i sve rade da se KiM otme od Srbije u korist albanskih muslimana.
Sa druge strane, apsurdno je da Srbija uporno insistira da se ispune svi dogovori iz Briselskog sporazuma kada se po sadržini-odredbama vidi da je Kosovo teritorijalno dobilo sve državne atribute, sa carinskom granicom 2013 (Srbi ugasili svoje državne institucije a uključeni u institucije Kosova, nagovoreni da izlaze na kosovske izbore, ZSO da upravlja po zakonima i Ustavu Kosova, nema izvršna ovlašćenja, sa statusom kosovskih opština). Faktički Srbija se ekonomski bori za bolji život Srba na Kosovu, a teritorija (čija će biti) se ne spominje. Čemu euforično i uporno insistiranje da se Briselski sporazum sprovede do kraja (što traži i Srbija, i EU, Amerika, a Albanci kažu da je završena priča – traže priznanje i učlanjenje u UN(!)? Treba odbaciti B. sporazum dok još ima vremena – rešenje KiM da preuzme OUN???
Потпуно је депладсирано тражити да Шиптари испуне своју обавезу у вези са ЗСО. И сувише је ситно – у овој ситуацији, и без икакве практичне вредности. Треба се угледати на Шиптаре – тражити што више! Нажалост, и то је депласирано! Шта тражити, кад смо им све дали?!! Добровољно!
Једини излаз је ХИТНО ПОНИШТАВАЊЕ Бриселског споразума, инсистирање на поштовању Резолуције 1244 и захтев да се све стави у надлежност ОУН, уместо ЕУ, као што је и требало да буде од самог почетка (да није било шепртљи и издајника!). Нисмо сами, можемо!И наравно, уз престанак цвиљења пред капијом ЕУ; понижавајуће је, и непотребно је јер ништа не бисмо добили, а могло би да се деси да нас, из својих потреба (јачег притиска на нас) и приме, а онда смо тек дефинитивно обрали бостан… Ако није прекасно, јер, ето, Шиптари направише још један корак ка уједињењу са Албанијом, док ми обрћемо мантру: ЗСО, ЗСО, ЕУ, ЕУ! И глупирамо се губећи време са Парадама, бројем родова, измишљањем речи, коректностима…
Зар да наше грешке крвљу исправљају наши унуци?