Смрт британске демократије

УЈЕДИЊЕНО КРАЉЕВСТВО И КОВИД

У парламенту је тог уторка седело тридесетак посланика. Председавајућa Еленор Ленг пита да ли да се гласа о продужавању ванредних мера за још шест месеци. Чују се повици да нема потребе. Председавајућa пита има ли кога да мисли да треба гласати. Чује се само један усамљени глас који је одмах угушен повицима неистомишљеника. Еленор Ленг се смеје. Закључује да нема потребе за гласањем, а усамљеном посланику поручује да му треба више од једног гласа. И тако су продужене ванредне мере. Скеч Монти Пајтона? Браћа Тротер, Дел Бој, Родни и Бојси? Нажалост, ово је реалност британског парламента и слика и прилика стања у друштву

За „Печат“ из Kембриџа Небојша Радић

Да подсетимо, овде је реч о истом оном парламенту који ту заседа још од 13. века и који је монарха Чарлса Првог осудио на смрт због издаје. Пресудом од 27. јануара 1649. године, парламентарни Високи суд правде је прогласио краља кривим зато што је „покушао да себи приграби неограничену моћ, да влада по сопственом нахођењу и тиме негира права и слободе грађана“. Већ 30. јануара исте године, испред Зграде за гозбе (Banqueting House) при Вајтхолу, у центру Лондона, секира је пала и глава Чарлса Првог се откотрљала у плетену корпу. Парламент и народ су тако јасно ставили до знања да монарх није Богом дан и да није нити може бити изнад закона. - Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *