ЛАВ ДАНИЛКИН – Друштво без државе није утопија

Разговарала Радмила Мечанин

Наш саговорник је са својих 25 година био главни уредник Плејбоја, затим се посветио књижевној критици, управо у време кад је стасавала млада генерација његових вршњака. Када су нам антологије руске прозе ХХ века Виктора Јерофејева показивале да су стари аутори на измаку снага, да на хоризонту руске књижевности нема ничег вредног, Данилкин се окренуо провинцијским публикацијама и писао о новим појавама

На Фестивалу „Ћирилица“ у Будви награда „Свети Стефан Штиљановић“ за 2021. годину уручена је 3. септембра Лаву Данилкину. Овај руски писац и књижевни критичар, рођен 1974, дипломирао је и магистрирао на Филолошком факултету Московског државног универзитета, а објављивао је у периодици: The Prime Russian Magazine, Vogue, CondeNast Traveler, Men’s Health, Elle, Harpers Bazaar, Esquire, GQ, Jalouse, Афиша-Мир, Караван Историй, Playboy – Russia, Итоги, Новый мир, Русский Телеграф, Коммерсантъ, Ведомости, Время новостей, Известия. Са својих 25 година био је главни уредник Плејбоја, затим се посветио књижевној критици, управо у време кад је стасавала млада генерација његових вршњака. Када су нам антологије руске прозе ХХ века Виктора Јерофејева показивале да су стари аутори на измаку снага, да на хоризонту руске књижевности нема ничег вредног, Данилкин се окренуо провинцијским публикацијама и писао о новим појавама. Својим особеним књижевним укусом и оригиналним стилом, који се веома разликовао од дотадашње академске уштогљености, скренуо је пажњу на себе, а изоштреним осећањем за реч умео је да препозна таленте у новајлијама. Убрзо је стекао опште поштовање. О њему се писало: „бестселер почиње позитивном критиком Лава Данилкина“, „човек који је све прочитао“, „манијакално честит“ итд. Његов глас су сви чекали, као врховни суд коме сви верују. („А зар има још критичара осим Лава Данилкина“, питала је Ана Козлова.) У часопису Афиша водио је колумну „Књиге са Лавом Данилкином“ (2000–2014). Објавио је три књиге прегледа руске књижевности 2005–2008 (Партска стрела, Кружно извиђање у просјаковим цревима, Нумерисање од краја. Водич кроз руску књижевност). Добитник је награде „Иван Петрович Белкин“ (2009. за књижевну критику). Уливао је сигурност првим корацима у књижевности почетника, давао им потребни подстрек. У окриљу његових рецензија излегли су се сви данашњи лауреати престижних књижевних награда. Практично је био ветар у леђа „новим реалистима“. О његовом значају као критичара довољно говори то што је с њим вођено више од тридесетак интервјуа, што је цитиранији чак и од аутора које је подржавао, али после 14 година, на врхунцу критичарске славе, дигао је руке и од тог посла. И данас се осећа празнина – његова реч је и даље веома цењена.
Пре две године у Херцег Новом, за Округлим столом „Ћирилице“ о теми књижевне критике, Роман Сенчин је рекао да су у Русији постојала двојица књижевних критичара којима се веровало, али једног је однела смрт а други се одметнуо у писце. Русија је остала без књижевног критичара.
Тај одметник је написао биографије Гагарина, Проханова и Лењина. Књига Човек са јајетом. Живот и мишљења Александра Проханова (2007) ушла је у најуже изборе за награде „Велика књига“, и „Национални бестселер“, за књигу Јуриј Гагарин добио је награду „Александар Невски“ (2011) а Лењин: Пантократор сунчане прашине (2017) осваја прво место награде „Велика књига“ и награду „Књига године“. Збирка прозе Клуж (2016) сведочи и о Данилкиновим авантуристичком духу – садржи путопис, самотњачко отискивање у ризичне и егзотичне експедиције. Речи којима описује доживљај одређених амбијената су до те мере живе да их читалац осећа, а кад се нађе одговарајућа фотографија на интернету, чаролија дочаране слике нестаје.
На српском му је објављена књига изабране путописне прозе из обимног Клужа, под насловом Куда очи воде („Граматик“, Београд, 2019, превод Р. Мечанин).
Мада Данилкинова биографија изгледа холивудски, он је необично затворен, монашки скроман човек, осећа се неугодно кад га хвале, тврди да више не прати књижевну продукцију, али своја мишљења износи отворено и јасно.

Како се осећа човек када види да његове критичарске речи неки писци доживљавају као пресуду у одлуци да ли да пишу и даље или не?
Никада нисам видео нешто слично, па ми је тешко да кажем. Затим, сигуран сам да суптилни људи знају све о себи – не треба им нечије одобрење или осуда да би одлучили хоће ли или неће писати. Приказивање критичарског посла као „суда“ на коме се изричу „казне“, „помиловања“ итд. јесте претеривање, наслеђено из ХIХ века с његовим култом генија.
Како сте се осећали када сте недавно у Црној Гори добили међународну награду „Свети Стафан Штиљановић“ за „допринос очувању ћириличног писма и саборне истине коју ћирилица посвједочује и јавља човјеку и свијету“?
Наравно, нисам склон да то тумачим као признање неких својих личних заслуга, доживљавам то као признање руској књижевности, као знак пријатељских односа између земаља које имају много тога заједничког – у историјском и културном смислу. Поласкан сам пажњом према себи, осећам захвалност и, као што ми се често дешава у таквим случајевима, осећам се помало и као Хлестаков – кога сматрају за оног који то, у ствари, није. Можда је то последица моје опште навике да не узимам себе превише озбиљно.
Током доделе награде у Будви из публике се чула реакција љуте осуде догађаја и личности из руске историје ХХ века. Питали су вас зашто се не бавите руским боготражитељима, већ иницијатором „црвеног терора“. Ово је типична балканска реакција на незацељене ране из наше прошлости, овде смо имали своје поделе, још их имамо…
Нећу се претварати да сам експерт за Балкан, говорићу само о ономе о чему имам некакву представу и – о ономе што је везано за мој избор.
Сваки терор је ређање кривичних дела, од убиства царске породице до „комунистичких чорби“ – када су бели на трговима постављали казане и јавно бацали заробљене комунисте у кључалу воду па их живе кували; тако је у Русији изгледао грађански рат, а каква оправдања се могу наћи за све то? Осим емоционалне, постоји и научна страна питања, а ја се ту придржавам тачке гледишта по којој је црвени терор био проглашен после низа терористичких напада на бољшевичко руководство; нарочито после случаја кад терористкиња умало није убила Лењина па је лежао тешко рањен; а далеко од тога да је то био први атентат на њега; зато је израз „иницијатор црвеног терора“ очигледно некоректан у вези с њим. Није Лењин покренуо грађански рат сељака против велепоседника у пролеће 1917. године и тако даље. За Русију су револуција и грађански рат апсолутно актуелна траума, реална друштвена неуроза која траје; лично, међутим, држим се мишљења да је грађански рат – па, према томе, и терор који су практиковале обе стране – део и наставак империјалистичког Светског рата, у који је Русију увукла царска влада, коју су подржавали „руски боготражитељи“. Моја књига није „оправдавање“ Лењина него покушај да објасним објективне разлоге његовог појављивања на историјској сцени, те да опишем његову изузетну компетенцију као политичара и државника. У целини узев, мислим да је Русија имала среће с Лењином у том смислу што је он био најкомпетентнији лидер земље у читавој њеној историји. Осим тога, мени су блиске многе његове идеје – од схватања државе као машинерије насиља до феминизма.
Неке историјске личности народ хвали, затим грди, куди, критикује, па рехабилитује, опет хвали… Пада ми на памет председникова здравица за Стаљина. Мислим да се историјски феномени у сваком добу перципирају различито, како се треба односити према овоме?
Па, ако сте обичан човек, с неком својом породичном историјом – на пример, ако вам је неко био у гулагу, здравицу Стаљину доживећете као увреду и издају; или – ако сте потомак чекисте – онда као успостављање историјске правде. За историчара је та врста промене – „прво грде, па хвале“ – део општеприхваћене друштвене праксе власти која себи бира идентитет на основу декларације о историјском континуитету – и покушава да мобилише поданике за одређена жртвовања, позивајући на неко искуство из прошлости: трауматично или, напротив, успешно. Тако функционише свака власт која покушава да установи монопол над прошлошћу, и помоћу образовног система, кроз колективна мишљења статусних група или појединачних „инфлуенсера“ намеће људима ову или ону агенду. Да ли ћете грдити или хвалити – ваша је ствар; али је најгоре – дозвољавати да манипулишу вама.
После неуспешног експеримента за остваривање утопије, који је ваш закључак о револуцији у Русији и ваше мишљење о путевима друштва, културе, цивилизације?
Не мислим да трауматично искуство Совјетског Савеза дискредитује идеју револуције – као што инквизиција глобално не дискредитује хришћанство.
Не мислим да је друштво без машинерије насиља, државе – утопија. Некад су људи живели без држава – и сада покушавају да умање присуство тог монструма у свом животу. Та револуција није успела – па, успеће следећа.
Основна грешка револуције из 1917. године била је стварање лоше контролисане специјалне службе, која је у једном тренутку постала, у суштини, контрареволуционарна организација, а после неколико деценија коначно је преузела власт од партије. Управо зато је данашња Русија – формално наследница оне Лењинове револуционарне, а суштински – апсолутно је контрареволуционарна, антилењинистичка институција.
Каква је веза између идеологије и религије? Религиозни човек пати у име загробног живота, а совјетски човек је готово читав век живео за обећану светлу будућност. Како је СССР успео да свргне Бога у име устоличења троједине ипостаси комунизма у личности Маркса, Енгелса и Лењина? Где је корен идеолошког фанатизма, како га извући?
Религија је за марксизам једна од врста идеологије, тако да је жеља бољшевика да конкурентску доктрину замене марксизмом била, чини ми се, апсолутно природна. Антирелигијска пропаганда била је само једна од врста интеракције између бољшевичке власти и цркве као идеолошке корпорације – а сви врло добро знамо у којој су мери озбиљне везе између цркве и специјалних служби.
Видимо да у савременој Русији у пракси постоји државна религија – и да је црква, у суштини, део државе. Што се тиче Лењина, није сматрао да је пропагирање атеизма примарни задатак совјетске власти, а према члановима партије који се нису одрекли религије односио се с разумевањем – мада скептички. Лењина није занимало искорењивање религије већ искорењивање државе као машинерије насиља. Мало ко то разуме, али у Држави и револуцији, Лењиновом најзначајнијем делу, насталом 1917, јасно је одређен смисао револуције – стварање услова за одумирање државе, изградња друштва у којем једним класама неће бити потребна машинерија за угњетавање других класа.
Прошлост је рашомонијада?
Мислим да постоје две врсте „прошлости“. Једна је материјал за научно истраживање на основу објективних података. Друга је званични историјски наратив, верзија коју су усвојили победници у разним врстама сукоба; то је производ манипулација материјалом – некакав имагинарни конструкт, наметнут друштву, чији је смисао – стварање банке преседана и идеја које могу да мобилишу становништво у време кризе. То јест постоји много вештачки створених верзија прошлости, оне се често сукобљавају једна с другом – и у том смислу, да, прошлост јесте „рашомонијада“.
Да ли је могуће судити о историји ако не узмемо у обзир чињенице, и имамо ли уопште право да судимо о њој? У древној светој књизи Господ је рекао: Не судите да вам не би било суђено, али човек никако да то прочита.
Нисам јак у тумачењу древних светих књига, то је посебна стручност, па полазим од тога да историја – каква је изложена у школским уџбеницима, односно нека „званично одобрена верзија“ – у суштини јесте идеолошки конструкт. Током неког времена може се забрањивати критиковање њега, али искуство показује да је то на дуг период – немогуће.
Мени се чини да поштовање не сме подразумевати забрану скепсе. У све се може сумњати – и одустајати од општеприхваћених мишљења. Управо зато су ме одувек занимали јеретици и дисиденти свих врста.
Колико се можемо ослањати на чињенице ако се историја мења пред нашим очима, ако у европским уџбеницима деца уче да су Американци у Другом светском рату ослободили Европу од фашизма, а у нашем – да је НАТО мировна организација. Ових дана новинар, некадашњи главни уредник угледног недељника НИН, рекао је да су талибани – Срби, јер су потомци Србина Александра Великог, Клеопатриног сина! Такве и сличне изјаве нису реткост, у великој мери дају се на основу руског математичара Анатолија Фоменка, за кога сте били заинтересовани. Да ли је новинар саркастичан или има толико присталица да може створити нову идеологију, на чијем ће челу бити – посебно је питање, али шта можете рећи, каква је сврха Фоменкове хипотезе или теорије? Отварање Пандорине кутија или шта?
Немам монопол за објашњавање шта се дешава у глави академика Фоменка; али можда је мотивисан жељом да поврати истину. Чини ми се, будући да је он, као изванредан математичар, свесно жртвовао своје угледно име ради химере праведности – према овоме се треба односити с поштовањем.
Фоменко је математичар, односно „аутсајдер“, странац, са стигмом „дилетанта“, изопштеник; тај статус му је, међутим, омогућио да гласно каже да историја која се изучава од школе до универзитета – није егзактна наука већ исконструисана слика, која није идеолошки неутрална. Његов пројекат је, пре свега, критички: он тврди да је сада општеприхваћена хронологија, која је успостављена релативно недавно – нетачна, да је она, у суштини, овековечење грешке. Тај део пројекта изгледа шокантно, али је сасвим здрав. Постоји и други део – реконструкција, која одговара на питање: ако је општеприхваћена верзија историје нетачна, која је онда тачна? Овај део је много више споран; мало ко има храбрости да поверује у то. На овај или онај начин, свиђа ми се Фоменков скепса – „треба завиривати статуама иза леђа“, као што метафорички каже он сам.
Шта књига може дати у будућности, и хоће ли је бити?
Не третирам књигу као фетиш, али свестан сам да чак и сада, ако човек смишља нешто заиста ново, нешто што би желео да остави следећим генерацијама, неће створити компјутерску игру, ни видео-блог, ни колекцију модне одеће, па чак ни филм, већ – управо књигу; то је и даље најбољи начин за очување и ширење знања.
Шта мислите где се човек налази сада, у ком историјском тренутку и каква је његова будућност?
Нисам љубитељ сувише широких уопштавања; што се тиче мојих фобија, не верујем да се нови светски рат и глобална еколошка катастрофа могу избећи.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *