Хистерија фрустрираних лопова

Време је да хрватске и остале отмице онога што је наше добију системски одговор српске државе. У име братства и потенцијалног јединства пристали смо да легализујемо крађу нашег језика, односно прихватили смо да се он третира као изворно заједнички (српскохрватски или хрватскосрпски, српски или хрватски) а не као српски преузет и од другог народа. То је постепено и код нас, а тим пре код оних који својатају туђе, заживело: умногоме и захваљујући нама, њихов безобразлук је легализован

ХАЗУ – Хрватска академија наука и уметности – затражила је пре неки дан од своје владе да „јавно и недвосмислено“ признање хрватског као „посебног и независног стандардног језика“ постави као услов Србији за улазак у Европску унију. Одмах да кажем, то најбоље показује да су Хрвати свесни да својатају српски језик. Да их то не боли, не би се око питања нашег односа према језику који данас званично користе дигла толика прашина. Зар бисмо ми придавали било какав значај хипотетичким тврдњама Пољака да користимо њихов језик? Насмејали бисмо се и кренули даље. Хрвати с разлогом поступају другачије.

„АМЕРИЧКИ ЈЕЗИК“ Американци, Аустралијанци, Канађани и низ других нација хетерогеног порекла које су се формирале на просторима некадашње Британске колонијалне империје, говоре енглеским језиком. И не зову га другачије. Било би комично да то чине, али, у крајњој линији, и на то имају право. Свако себе и језик којим говори, уз ризик да испадне смешан, може да зове како хоће. Али било би већ дрско да то тражи од других, у случају нашег примера да Американци или Канађани захтевају од Енглеза да они језик којим говоре те нове нације именују као амерички или канадски. Идентично ствари стоје с Хрватима, али је, умногоме и захваљујући нама, њихов безобразлук легализован.
Да се у вези с тим сада шире не бавимо језичком историјом, чињеница је да су Хрвати српски (штокавски) средином 19. века прихватили као званични језик. То су махом учинили како би, у временима када је национални идентитет код многих још био магловит, уз помоћ католичке цркве асимилирали Србе који су јој припадали на простору Славоније, Босне, Херцеговине, Далмације и Дубровника. Намера је била да у следећем кораку, административним методама и манипулацијом, „хрватски пројекат“ обухвати и православне Срби који су живели на просторима изложеним хрватским национално-државним експанзионистичким стремљењима.

[restrict]

НАЦИОНАЛНЕ ПРЕВАРЕ Као пут ка свему томе коришћено је југословенство (да се сада не бавимо и тиме у којим све формама је оно нама нуђено). За загребачку елиту која је радила на стварању хрватске нације и државе у размерама које битно превазилазе оно што је изворно хрватско, то је био начин – и то реално гледано једини могући – да малобројнији, слабији и са становишта државног наслеђа инфериорнији (хрватски) фактор реализује своје аспирације на рачун готово у сваком погледу супериорног (српског) чиниоца. Када се тако искористи југословенска прича, она би била одбачена с тим што би много тога српског већ било отето. Нажалост, ми смо на то насели и исход је ако не у потпуности (макар већи део православних Срба западно од Дрине није похрваћен), онда свакако у значајној мери испао онаквим каквим су га Хрвати прижељкивали.
На језичком плану то се манифестовало тако да смо у име братства и потенцијалног јединства пристали да легализујемо крађу нашег језика, односно прихватили смо да се он третира као изворно заједнички (српскохрватски или хрватскосрпски, српски или хрватски) а не као српски преузет и од другог народа. То је постепено и код нас, а тим пре код оних који својатају туђе, заживело. Уз то њихов круг је проширен услед титоистичко-коминтерновског етничког инжењеринга. Комунисти су прво административно прогласили постојање црногорске нације (1945) а потом муслиманске (1968–1871) која је касније преименована у бошњачку (1993).
Те националне лажи су уз свесрдну помоћ југобољшевичке државе у првом случају заживеле делимично, док су у другом постале доминанте. Црногорских Срба, срећом, и даље има много, док су Срби исламске вере данас права реткост. Све речено се наравно манифестовало и на лингвистичком плану. Када су Хрвати са сломом Југославије пуним једрима кренули путем језичког сепаратизма који је подразумевао наметање трагикомичног става да је српски језик који они користе независан од српског језика којим говоре Срби, на овај или онај начин почели су да их следе и тзв. национални Црногорци и Бошњаци. У Црној Гори је упркос политици идентитетског геноцида српски јези ипак и даље преовлађујући, док га тзв. Бошњаци називају по правилу босанским (с намером да тај назив пре или касније, у мери у којој буде спроведена централизација БиХ, наметну целокупном њеном становништву).

ИСТИНА И РЕАКЦИЈА Тако ствари стоје, допадало се то нама или не. И ту само понешто можемо да урадимо. Прошлост не може да се избрише. Свако има право да верује у лажи какве год хоће. На нама је да их не прихватимо када нас директно угрожавају. Конкретно, Хрвати, тзв. Бошњаци и тзв. национални Црногорци могу свој језик да називају званично и незванично како им је воља. Чак и у Србији, укључујући и мањинску наставу, (вероватно) имају право да наш језик именују по себи. Али сулудо би било да га и ми тако третирамо, односно да прихватимо бесмислицу да су уз српски, словеначки, бугарски и македонски јужнословенски језици и хрватски, црногорски и босански. За нас то само могу да буду локални називи за српски језик.
Штавише, у случају тзв. Бошњака неприхватљиво је да и за њихове потребе на територији Републике Србије (али и Српске) он буде називан босанским јер се тиме манифестују хегемонистичке и унитаристичке тежње у односу на Србе у БиХ. Језик тзв. Бошњака може да буде именован само као бошњачки и ништа више од тога. А разуме се да ће такав наш став у односу на језик којим говоре нови или на наш рачун допуњени и препаковани „стари“ народи с бивших југословенских простора, изазвати хистеричне реакције. Како рече један наш социолог: „Када интереси говоре, истина се не може чути.“ Поготово од оних који своје граде на туђем и ту чињеницу желе да сакрију.
Тако смо стигли до бурних реакција у региону и самој Србији због тога што је неко од Хрвата или овдашњих кроатофила приметио да у неким нашим уџбеницима стоји оно што је недвосмислено тачно – да „Хрвати, Бошњаци и неки Црногорци српски језик називају хрватски, босански, бошњачки и црногорски“. То што је тако нешто недвосмислено речено је за похвалу као што је за енергичну осуду када се у било ком уџбенику српског језика или неког другог предмета у нашим школама наводи нешто друго.

СКИДАЊЕ ОКОВА Хрвати и други народи око нас који много тога нашег отимају, заједно с малобројном али помахнитало гласном овдашњом анти-Србијом која сматра да је прогресивно и демократски бити на позицијама непријатеља народа из кога су многи њени припадници поникли, због тога су покренули свестрану кампању. Срамно би било ако би она дала резултат какав желе. Напротив, она би требало да подстакне српску јавност да се много енергичније бори за истину и захтева од наших власти да она буде уграђена у све системске сегменте, а поготово оно што чини тзв. идеолошки апарат државе (просвета, наука, културна политика). Српска деца због наших националних интереса, али и поштовања науке, морају да буду учена истини а не шовинистичким лажима других народа. Нападнути уџбеник (и још неки њему слични) морају да постану за нас позитивни примери, а не нешто што се одбацује.
Југословенске илузије и национални дефетизам скупо смо платили. Ако желимо да макар и овакви какви смо после титоистичког сакаћења и рушења Југославије наставимо да постојимо (а не да нестанемо или да будемо сведени на простор дела Србије), онда морамо да престанемо да се повијамо пред разноврсним нападима и уценама оних који нам желе зло. Српска држава је дужна да систематски делује на начин који је утемељен на истини и нашим националним интересима (а срећом истина се с њима подудара). Ми не треба да споримо Црногорцима или Бошњацима да се тако декларишу, али званичан став Србије мора да буде да се ради о вештачки створеним нацијама и он мора да буде део просветних, медијских и других садржаја. Исто важи за српски језик и његово присвајање од Хрвата.
Светли примери који су изазвали револт Хрвата треба да постану уобичајена пракса наше државе у свим сферама деловања. А што се тиче ЕУ интеграција, ако икада и постану реалне, оне имају смисла само као средство да нам буде боље а никако као фетиш коме се клањамо. Оне нису саме по себи вредност, те им ни по коју цену не смемо жртвовати оно што њих оличава. А то су наши национални интереси и истина. Стога хрватске претње треба бацити у мутну Марицу заједно с остацима југословенске преваре и, чини се, све нереалнијим ЕУ надама.

[/restrict]