Histerija frustriranih lopova

Vreme je da hrvatske i ostale otmice onoga što je naše dobiju sistemski odgovor srpske države. U ime bratstva i potencijalnog jedinstva pristali smo da legalizujemo krađu našeg jezika, odnosno prihvatili smo da se on tretira kao izvorno zajednički (srpskohrvatski ili hrvatskosrpski, srpski ili hrvatski) a ne kao srpski preuzet i od drugog naroda. To je postepeno i kod nas, a tim pre kod onih koji svojataju tuđe, zaživelo: umnogome i zahvaljujući nama, njihov bezobrazluk je legalizovan

HAZU – Hrvatska akademija nauka i umetnosti – zatražila je pre neki dan od svoje vlade da „javno i nedvosmisleno“ priznanje hrvatskog kao „posebnog i nezavisnog standardnog jezika“ postavi kao uslov Srbiji za ulazak u Evropsku uniju. Odmah da kažem, to najbolje pokazuje da su Hrvati svesni da svojataju srpski jezik. Da ih to ne boli, ne bi se oko pitanja našeg odnosa prema jeziku koji danas zvanično koriste digla tolika prašina. Zar bismo mi pridavali bilo kakav značaj hipotetičkim tvrdnjama Poljaka da koristimo njihov jezik? Nasmejali bismo se i krenuli dalje. Hrvati s razlogom postupaju drugačije.

„AMERIČKI JEZIK“ Amerikanci, Australijanci, Kanađani i niz drugih nacija heterogenog porekla koje su se formirale na prostorima nekadašnje Britanske kolonijalne imperije, govore engleskim jezikom. I ne zovu ga drugačije. Bilo bi komično da to čine, ali, u krajnjoj liniji, i na to imaju pravo. Svako sebe i jezik kojim govori, uz rizik da ispadne smešan, može da zove kako hoće. Ali bilo bi već drsko da to traži od drugih, u slučaju našeg primera da Amerikanci ili Kanađani zahtevaju od Engleza da oni jezik kojim govore te nove nacije imenuju kao američki ili kanadski. Identično stvari stoje s Hrvatima, ali je, umnogome i zahvaljujući nama, njihov bezobrazluk legalizovan.
Da se u vezi s tim sada šire ne bavimo jezičkom istorijom, činjenica je da su Hrvati srpski (štokavski) sredinom 19. veka prihvatili kao zvanični jezik. To su mahom učinili kako bi, u vremenima kada je nacionalni identitet kod mnogih još bio maglovit, uz pomoć katoličke crkve asimilirali Srbe koji su joj pripadali na prostoru Slavonije, Bosne, Hercegovine, Dalmacije i Dubrovnika. Namera je bila da u sledećem koraku, administrativnim metodama i manipulacijom, „hrvatski projekat“ obuhvati i pravoslavne Srbi koji su živeli na prostorima izloženim hrvatskim nacionalno-državnim ekspanzionističkim stremljenjima.

[restrict]

NACIONALNE PREVARE Kao put ka svemu tome korišćeno je jugoslovenstvo (da se sada ne bavimo i time u kojim sve formama je ono nama nuđeno). Za zagrebačku elitu koja je radila na stvaranju hrvatske nacije i države u razmerama koje bitno prevazilaze ono što je izvorno hrvatsko, to je bio način – i to realno gledano jedini mogući – da malobrojniji, slabiji i sa stanovišta državnog nasleđa inferiorniji (hrvatski) faktor realizuje svoje aspiracije na račun gotovo u svakom pogledu superiornog (srpskog) činioca. Kada se tako iskoristi jugoslovenska priča, ona bi bila odbačena s tim što bi mnogo toga srpskog već bilo oteto. Nažalost, mi smo na to naseli i ishod je ako ne u potpunosti (makar veći deo pravoslavnih Srba zapadno od Drine nije pohrvaćen), onda svakako u značajnoj meri ispao onakvim kakvim su ga Hrvati priželjkivali.
Na jezičkom planu to se manifestovalo tako da smo u ime bratstva i potencijalnog jedinstva pristali da legalizujemo krađu našeg jezika, odnosno prihvatili smo da se on tretira kao izvorno zajednički (srpskohrvatski ili hrvatskosrpski, srpski ili hrvatski) a ne kao srpski preuzet i od drugog naroda. To je postepeno i kod nas, a tim pre kod onih koji svojataju tuđe, zaživelo. Uz to njihov krug je proširen usled titoističko-kominternovskog etničkog inženjeringa. Komunisti su prvo administrativno proglasili postojanje crnogorske nacije (1945) a potom muslimanske (1968–1871) koja je kasnije preimenovana u bošnjačku (1993).
Te nacionalne laži su uz svesrdnu pomoć jugoboljševičke države u prvom slučaju zaživele delimično, dok su u drugom postale dominante. Crnogorskih Srba, srećom, i dalje ima mnogo, dok su Srbi islamske vere danas prava retkost. Sve rečeno se naravno manifestovalo i na lingvističkom planu. Kada su Hrvati sa slomom Jugoslavije punim jedrima krenuli putem jezičkog separatizma koji je podrazumevao nametanje tragikomičnog stava da je srpski jezik koji oni koriste nezavisan od srpskog jezika kojim govore Srbi, na ovaj ili onaj način počeli su da ih slede i tzv. nacionalni Crnogorci i Bošnjaci. U Crnoj Gori je uprkos politici identitetskog genocida srpski jezi ipak i dalje preovlađujući, dok ga tzv. Bošnjaci nazivaju po pravilu bosanskim (s namerom da taj naziv pre ili kasnije, u meri u kojoj bude sprovedena centralizacija BiH, nametnu celokupnom njenom stanovništvu).

ISTINA I REAKCIJA Tako stvari stoje, dopadalo se to nama ili ne. I tu samo ponešto možemo da uradimo. Prošlost ne može da se izbriše. Svako ima pravo da veruje u laži kakve god hoće. Na nama je da ih ne prihvatimo kada nas direktno ugrožavaju. Konkretno, Hrvati, tzv. Bošnjaci i tzv. nacionalni Crnogorci mogu svoj jezik da nazivaju zvanično i nezvanično kako im je volja. Čak i u Srbiji, uključujući i manjinsku nastavu, (verovatno) imaju pravo da naš jezik imenuju po sebi. Ali suludo bi bilo da ga i mi tako tretiramo, odnosno da prihvatimo besmislicu da su uz srpski, slovenački, bugarski i makedonski južnoslovenski jezici i hrvatski, crnogorski i bosanski. Za nas to samo mogu da budu lokalni nazivi za srpski jezik.
Štaviše, u slučaju tzv. Bošnjaka neprihvatljivo je da i za njihove potrebe na teritoriji Republike Srbije (ali i Srpske) on bude nazivan bosanskim jer se time manifestuju hegemonističke i unitarističke težnje u odnosu na Srbe u BiH. Jezik tzv. Bošnjaka može da bude imenovan samo kao bošnjački i ništa više od toga. A razume se da će takav naš stav u odnosu na jezik kojim govore novi ili na naš račun dopunjeni i prepakovani „stari“ narodi s bivših jugoslovenskih prostora, izazvati histerične reakcije. Kako reče jedan naš sociolog: „Kada interesi govore, istina se ne može čuti.“ Pogotovo od onih koji svoje grade na tuđem i tu činjenicu žele da sakriju.
Tako smo stigli do burnih reakcija u regionu i samoj Srbiji zbog toga što je neko od Hrvata ili ovdašnjih kroatofila primetio da u nekim našim udžbenicima stoji ono što je nedvosmisleno tačno – da „Hrvati, Bošnjaci i neki Crnogorci srpski jezik nazivaju hrvatski, bosanski, bošnjački i crnogorski“. To što je tako nešto nedvosmisleno rečeno je za pohvalu kao što je za energičnu osudu kada se u bilo kom udžbeniku srpskog jezika ili nekog drugog predmeta u našim školama navodi nešto drugo.

SKIDANJE OKOVA Hrvati i drugi narodi oko nas koji mnogo toga našeg otimaju, zajedno s malobrojnom ali pomahnitalo glasnom ovdašnjom anti-Srbijom koja smatra da je progresivno i demokratski biti na pozicijama neprijatelja naroda iz koga su mnogi njeni pripadnici ponikli, zbog toga su pokrenuli svestranu kampanju. Sramno bi bilo ako bi ona dala rezultat kakav žele. Naprotiv, ona bi trebalo da podstakne srpsku javnost da se mnogo energičnije bori za istinu i zahteva od naših vlasti da ona bude ugrađena u sve sistemske segmente, a pogotovo ono što čini tzv. ideološki aparat države (prosveta, nauka, kulturna politika). Srpska deca zbog naših nacionalnih interesa, ali i poštovanja nauke, moraju da budu učena istini a ne šovinističkim lažima drugih naroda. Napadnuti udžbenik (i još neki njemu slični) moraju da postanu za nas pozitivni primeri, a ne nešto što se odbacuje.
Jugoslovenske iluzije i nacionalni defetizam skupo smo platili. Ako želimo da makar i ovakvi kakvi smo posle titoističkog sakaćenja i rušenja Jugoslavije nastavimo da postojimo (a ne da nestanemo ili da budemo svedeni na prostor dela Srbije), onda moramo da prestanemo da se povijamo pred raznovrsnim napadima i ucenama onih koji nam žele zlo. Srpska država je dužna da sistematski deluje na način koji je utemeljen na istini i našim nacionalnim interesima (a srećom istina se s njima podudara). Mi ne treba da sporimo Crnogorcima ili Bošnjacima da se tako deklarišu, ali zvaničan stav Srbije mora da bude da se radi o veštački stvorenim nacijama i on mora da bude deo prosvetnih, medijskih i drugih sadržaja. Isto važi za srpski jezik i njegovo prisvajanje od Hrvata.
Svetli primeri koji su izazvali revolt Hrvata treba da postanu uobičajena praksa naše države u svim sferama delovanja. A što se tiče EU integracija, ako ikada i postanu realne, one imaju smisla samo kao sredstvo da nam bude bolje a nikako kao fetiš kome se klanjamo. One nisu same po sebi vrednost, te im ni po koju cenu ne smemo žrtvovati ono što njih oličava. A to su naši nacionalni interesi i istina. Stoga hrvatske pretnje treba baciti u mutnu Maricu zajedno s ostacima jugoslovenske prevare i, čini se, sve nerealnijim EU nadama.

[/restrict]