Дучић и његов народ

Век и по Јована Дучића

Песникова синтетичка слика српског друштва и културе изведена је у једном дужем, ефектном пасажу есеја „Петар Кочић“. Култ сељака нараста осамдесетих година претходног века, наводи Дучић, „напоредо с великим демократским покретом“ у Србији: „Такву политичку демагогију, која није ни до данас престала, узастопце је пратила и књижевна демагогија“

Перспективе и оцене појединих личности и њихових улога у додељеном времену не само да се мењају него се гдекад наглавце обрћу. Данас је Јован Дучић неспорна фигура националног барда модерног раздобља, као такав је поштован и нападан и опадан, док је, почетком века који је обележио, припадао дружини под сумњом, кругу западњака, као што сâм иронично признаје у есеју „Милорад Митровић“, за кога пише: „Романтичар и сањалица, он је гледао у нас, друге савремене писце стихова, нешто новије људе по навикама, који смо се враћали из француских школа, као на одроде (…) као на одметнике тобожње од народне поезије, народне музике и народне кухиње…“ Било је то тежиште тада актуелне унутаркултурне поделе, у којој се сударало питање „националног тла и модерности“, при чему је једна страна, по Дучићевим речима из есеја о Кочићу, сматрала да је сеоско синоним за народно. Дучић се само придружио расправи што траје на политичко-културном пољу од времена „немачкара“, образованих пречана придошлих у Милошеву аутономну кнежевину да заснују државне и просветне установе наше Србијице. [restrict]

ДОМАЋЕ ПРИЛИКЕ И ОВЛАШЋЕНИ МОДЕРНИЗАТОРИ Недостатак осећања за „домаће прилике“ и српске традиције били су разлози спорења између танког слоја овлашћених модернизатора – од чиновника до владара – и широког народног корпуса политички израженог, почев од осамдесетих година, у радикалној странци. Радикалску антикултурну логику, за конзервативца Слободана Јовановића, оличава школовани сељачки трибун Адам Богосављевић: „Културни напредак није значио за њега много; његов је идеал била што потпунија једнакост, па макар усред опште сиротиње“. Дучић, амбициозни дошљак у Београд, током и након одоцнелих студија у Швајцарској и Паризу, био је изабраник и сарадник београдског културног круга који заузима стратешки отклон од народњаштва у окошталом лику, самодовољности парохијалних и нахијских хоризоната, тежећи култивисанијем и дубље самосвесном изразу српске расе и средине.

У есејистичким описима „сапутника“ Дучић претреса и шира културна питања средине, даје самоопис тадашње културе и настоји да оцрта њене границе. У тексту поводом Станковићевих Старих дана критичар Дучић отвара тему која прераста од жанровског питања у културно питање: о запостављеној градској тематици. Најпре указује на престоницу као поприште „крупних моралних и духовних сукоба између нових и старих људи“, као и на статус сељака у српској новели. На крају, излагање поентира полемички врућим исказом: „Па, ипак, тај вјечни сељак из наше новеле, који је све посељачио, све узурпирао и све потиснуо у нашој писмености, постаје више несносан и антипатичан.“ Статус сеоске новеле постаје средишња тема у тексту о Кочићу. Назива овај жанр националном предрасудом.

У завршној верзији реченог есеја одређење „национална предрасуда“ аутор појачава синтагмом „књижевна обмана“. Дучићева синтетичка слика српског друштва и културе изведена је у једном дужем, ефектном пасажу есеја „Петар Кочић“. Култ сељака нараста осамдесетих година претходног века, наводи Дучић, „напоредо с великим демократским покретом“ у Србији: „Такву политичку демагогију, која није ни до данас престала, узастопце је пратила и књижевна демагогија.“

КРЕАТИВНА ПРЕВЛАСТ НАЦИОНАЛНЕ ПЕРИФЕРИЈЕ У коначној верзији есеја „Милорад Митровић“ однос према граду где је стекао књижевно име исказује кратко и с нескривеним цинизмом: „Београд је имао цинцарску буржоазију и сељачку демагогију, две страшне и кобне негације сваког сна и величине.“ У Дучићевој визури шумадијски су градови (за разлику од вароши босанских, те јужносрбијанских) насеља „са грађанством потпуно сељачког менталитета“. Заступајући креативну превласт националне периферије, с које доспева у престони Београд па којекуда даље, у коначној верзији есеја о Станковићу исказује пројекцију да ће „чисту уметност и даље углавном давати наша периферија: област маћедонске мелодије, босанске романсе, и херцеговачке рапсодије“.

Дучић, који је имао разних размирица с чаршијом београдском, истовремено постаје песничка звезда престоничког Српског књижевног гласника. За Дучићеву уметност речи његов песнички такмац, Београђанин Ракић џентлменски истиче да је била најбољи израз тежњи читавог поколења. А то је нараштај новог оплемењеног соја, чије су културне и националне тежње биле високе, захтевале усмереност, напрезања и свакојаке жртве.

Сукоб између урбане културе, представљене Београдом као културним средиштем државе у налету, и руралног човечанства прекумановске Србије, није могао да не постане главна мета Дучићевог полемичног набоја у есеју о Кочићу, који се појављује у три верзије: двема пре ратова за ослобођење и коначном верзијом из 1931. године. У верзијама из 1911. и 1912. године, тај политички и књижевни, демагошки култ села, та „национална предрасуда“, гађа се беспоштедно и готово да је таква расправа главни циљ писања о Кочићу, писцу који доноси тон битне разлике у односу на типичне примере жанра. Одмеренијим тоном, али једнако иронијски и критички речену расправу Дучић окончава у верзији из Мојих сапутника у Сабраним делима: „У то време се одиста пуно говорило на политичким зборовима о сељачком благородству, истовремено када се говорило да сва беда долази од државе и од власти жандара и од порезника. Говорило се непријатељски за град и за званичнике.“ Али у завршној верзији Дучић нарочито позитивно маркира сељака Кочићеве врсте, чије национално васпитање и оданост предању дискретно истиче и у претходној верзији. Свуда је у Европи сељак „по инстинкту непријатељ господе“ и „мрзи културнијег од себе јер га се боји“, док је српски сељак „мање плебејац међу свим сељацима“. Српски сељак је, по Дучићевим речима, „опевао у сјајним својим десетерцима некадашње српске феудалне господаре којима су његови преци служили, на начин како то нико није радио“. Појам о отаџбини, код Кочићевог босанског сељака српског осећања, надраста појам о очевини, иметку. Српски сељак, у Дучићевом позном одређењу, даље досеже до звања архитекта државе и њеног „главног културног фактора“.

РЕВИЗИЈА ТЕМЕЉНИХ ОЦЕНА О СРПСКОМ СЕЛУ Обрат перспективе можда делује неочекиван за читаоце фокусиране на верзије овог рада, и не тиче се толико покрајинских склоности, али тај обрат није немотивисан. Негде у исто време, на средокраћи између Великог и наредног Расколног рата, Дучић објављује у часопису Народна одбрана, као анкетни одговор, текст „Култура нашег сељака“ (1930), у којем шире образлаже пређашње становиште, о српској држави као сељачкој, о исто таквој династији и војсци, чак и литератури народној највишег ранга. Другим речима, обнавља култ сељачког благородства, који је раније иронисао. Не заобилазећи ни појаву полутана, које Богдан Поповић назива скоројевићима а Слободан Јовановић полуинтелектуалцима, он се залаже за ослобађање од „насиља туђе културе над сопственим расним културним могућностима“, заснованим на творачкој снази српског сељачког рода, „божанственог аналфабета“. Јер почетна је Дучићева теза у овом тексту да аналфабетизам не значи обавезно мање културне могућности, чему је доказ српска народна поезија.

Али није тек Дучић кориговао наратив о своме сељачком народу. На крају монографије Влада Александра Обреновића, објављене истих година кад и Дучићев текст, Слободан Јовановић, иначе резервисан према романтичној представи о српском народу коју су заступали либерали његовог оца Владимира, закључује своје преопсежно разматрање имплицитном похвалом „гуњу и опанку“: „Неписмена сељачка земља, без капитала и технике, ми смо за неколико десетина година имали да саздамо савремено државно уређење, које је изискивало и просвећеност и капитал и технику. (…) Народна снага била је напрегнута до прскања – и многима се чинило да ћемо се сломити на једном послу који премаша наше моћи.“

Искуство Великог рата, сведочанство о реалним подвизима народа који је дотад постојао у идеализованим пројекцијама из Вукових песмарица, али и у радикалским антикултурним застрањењима, утицало је на ревизију темељних оцена о српском селу па и српској вароши, које су, за Дучића, понављамо, била „углавном сељачка насеља“. Утицала је и на присније срастање дела грађанске елите са својом народном основом, у оквирима новог државотворног наратива. Слободан Јовановић, у писму из ратне 1913. године, одушевљено истиче да „Београд није Србија“ признајући дотадашње погрешне закључке о својој већински сељачкој земљи. Отуда ће, сасвим извесно, и Дучић књизи „Царских сонета“, тј. циклусу „Ave Serbia“ у тестаментарним Сабраним делима (1930), готово из потаје али такође завештајно, придодати и песму „Херцеговина“. А у тој песми, поред херојског мача и победних звона коначно је засветлела и лирска слика „скромног рала“, симбол обнове и одржања живота, базични симбол аграрне културе одакле је и песник поникао и узлетео у племените висине.               [/restrict]