Дучић и његов народ

Век и по Јована Дучића

Песникова синтетичка слика српског друштва и културе изведена је у једном дужем, ефектном пасажу есеја „Петар Кочић“. Култ сељака нараста осамдесетих година претходног века, наводи Дучић, „напоредо с великим демократским покретом“ у Србији: „Такву политичку демагогију, која није ни до данас престала, узастопце је пратила и књижевна демагогија“

Перспективе и оцене појединих личности и њихових улога у додељеном времену не само да се мењају него се гдекад наглавце обрћу. Данас је Јован Дучић неспорна фигура националног барда модерног раздобља, као такав је поштован и нападан и опадан, док је, почетком века који је обележио, припадао дружини под сумњом, кругу западњака, као што сâм иронично признаје у есеју „Милорад Митровић“, за кога пише: „Романтичар и сањалица, он је гледао у нас, друге савремене писце стихова, нешто новије људе по навикама, који смо се враћали из француских школа, као на одроде (…) као на одметнике тобожње од народне поезије, народне музике и народне кухиње…“ Било је то тежиште тада актуелне унутаркултурне поделе, у којој се сударало питање „националног тла и модерности“, при чему је једна страна, по Дучићевим речима из есеја о Кочићу, сматрала да је сеоско синоним за народно. Дучић се само придружио расправи што траје на политичко-културном пољу од времена „немачкара“, образованих пречана придошлих у Милошеву аутономну кнежевину да заснују државне и просветне установе наше Србијице. - Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *