Мржњом против српског света

Посета Мила Ђукановића Загребу у најделикатнијем тренутку по Црну Гору и његово „усаглашавање“ са Зораном Милановићем показали су да је Србија и даље многима кост у грлу, нарочито откако је почела да се усправља и јача

И када немају разлога да нападну Србе и Србију, Хрвати и њихови челници их нађу. Тако је већ 25 година од када су окончани отворени сукоби, а Србија је Хрватској и даље дежурни непријатељ. Нарочито се то дешава у предизборним кампањама и током августа када Хрватска обележава Дан победе, а Србија се сећа жртава „Олује“. Томе треба додати – „и кад год се за то укаже прилика“.
Потврдило се то и приликом посете црногорског председника Мила Ђукановића Хрватској, одмах после цетињских догађаја око устоличења митрополита Јоаникија. У Загреб је дошао на позив председника РХ Зорана Милановића, а сплитска „Слободна Далмација“ упитала се да ли се тиме Хрватска уплела у актуелне сукобе у Црној Гори, за које и сама каже да нису далеко од грађанског рата? Уз додатак да ако јесу, је ли им то треба? Одмах следи и потврдан одговор, да се Хрватска доласком Ђукановића у Загреб „уплела у црногорски хаос, нимало дискретно ставши на једну страну, ону процрногорску. И да, то се морало учинити“, закључује сплитски лист и наводи да, у принципу, увек треба избегавати мешање у унутрашње ствари других земаља. Осим „у крајње изнимним ситуацијама. Попут ове“.
Уосталом, зар за те „изнимне ситуације“ није имала узоре у много већим и значајнијим светским чимбеницима који су уједно били на њеној страни.

[restrict]

КО ВОДИ ДАНАШЊУ ПОЛИТИКУ ДРЖАВЕ ЦРНЕ ГОРЕ Сетимо се растурања Југославије и избегавања одговорности за угрожавање мира, бомбардовања СРЈ, пре свега Србије 1999. године мимо међународних норми и одлуке Савета безбедности УН, или признања самопроглашене косовске независности, такође мимо свих узуса и норми, а пре свих Резолуције 1244 УН…
На основу таквих узора следи и елаборација сплитског листа: „Пораз процрногорске опције у Црној Гори значио би прву победу нове великосрпске идеје о ’српском свету’ – коју однедавно Београд интензивно промовише – а та се катаклизмичка идеја у том случају не мора зауставити на Црној Гори, него може, као и 90-их, захватити велике делове Балкана: како на западу (Босна и Херцеговина), тако и на југу (Косово, Македонија).“
Ту је и подсећање на 1989. годину и „антибирократску револуцију“ Слободана Милошевића, када је промењена власт и у тадашњем Титограду (у чему је Мило Ђукановић био један од главних актера) када је, како пише „Слободна Далмација“, букнуо великосрпски национализам, па је „за доручак смазао аутономије Косова и Војводине, а потом се усмерио на западне републике, изазвавши у року од две године опште клање на Балкану“.
Додуше, навешће далматински лист, да је нова „просрпска влада“ у Подгорици на власт дошла демократским изборима. Али и да је претходно СПЦ у Црној Гори месецима предводила протестне шетње верника („литије“), што је мобилисало масе да изађу на изборе, а да је новог премијера Црне Горе Здравка Кривокапића одредио покојни митрополит СПЦ-а Амфилохије, претходник Јоаникијев. Ту је и закључак да данашњу Црну Гору води Српска православна црква, што значи да се црногорска политичка централа опет налази у Београду, баш као 1989. године.
А како и не би хрватски лист све то навео када је председник Црне Горе Ђукановић, онај исти из „антибирократске револуције“ 1989. године, новинарима рекао да је синтагма „српски свет“ еуфемизам за „велику Србију“ а да је Српска православна црква (коју он сада зове православна црква Србије) „ударна игла“ великосрпског национализма и негирања црногорске нације.
Елем, стога је сврха Милановићевог позива и Ђукановићев одзив уједно и порука Београду, што је Милановић лично потврдио.

КАД МИЛАНОВИЋ БАЦА „КЕЦА НА ДЕСЕТКУ“ Милановић не би био онај стари антисрпски чимбеник, који је, као премијер, уводио санкције Србији (па од Меркелове добио по прстима), када не би искористио прилику да се и сам осврне на посету одлазеће немачке канцеларке Београду, дефинишући је као посету некоме ко је „проблематичан“.
Док за позив председника Вучића Србима у региону да истицањем српских застава обележе Дан српског јединства каже: „Беспослен поп и јариће крсти“, све уз неверицу да власт у Србији нема важнијег посла, попут економског развоја, уз опаску да Србија заостаје у односу на Хрватску.
Сметнуо је Милановић с ума да Вучићу можеш свашта пребацити, али никако не и економију. Већ из Истанбула је српски председник поентирао на Милановићевог несрећно набаченог „кеца на десетку“, услед чега је уследила лавина у хрватским медијима и на његов рачун и на рачун Србије.
У изјави за медије, након састанка с турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом, Вучић је поручио да су Хрвати „толико лепог и позитивног“ о њему написали, додавши да би све што кажу радо потписао и прихватио. „Оптужиће их да су гори од српских таблоида. Никада оваква кампања није била против неког са толико наручених текстова у свим хрватским медијима“, оценио је и потом, што је за њега и најважније, упоредио економску ситуацију суседне и наше земље.
„Честитамо хрватским комшијама на њиховим резултатима, а ми ћемо наставити да се боримо за своје резултате и нећемо се стидети да их покажемо. Ми смо сада на 41-42 милијарде долара, односно 33-34 милијарде евра, а и једни и други ову годину завршићемо на око 52 милијарде евра. Да подсетим, пре седам година бежали су нам 15 милијарди“, рекао је Вучић.
Председник је казао да су Хрвати и даље испред нас у односу БДП-а по глави становника, али да Србија смањује ту разлику. „Оно што им је најболније, поред прича о томе како Србија набавља оружје, приче о српској застави и другог, јесте наслов ’Неће нас Србија још десетљећима стићи’. Они ту не говоре о апсолутном БДП-у, већ о БДП-у по глави становника, али се и тај однос мења и све више смањује. Србија стиже и престиже Хрватску по свим економским параметрима и то је оно што их највише боли“, поручује Вучић.
А како су, у ствари, реаговали хрватски медији? Од већ поменуте „Слободне Далмације“, преко „24 сата ХР“, „Јутарњег листа“, „Вечерњег листа“ и низа портала, сви су се бавили Србијом и Вучићем. У „Јутарњем“ је изашао текст „Како је Вучић Србију претворио у Хрватску из пивских реклама“, у „Вечерњем“ су објављена чак два – „Вучић позвао Хрвате да се не цијепе и не шаљу дjецу у школе у којима се не учи ћирилица. Мало тко је очекивао да ће се догодити ово…“ и „Вучић као извршитељ политичког тестамента Ангеле Меркел о уласку остатка Балкана у ЕУ“. У „24 сата ХР“ нашао се текст „Вучић продаје оружје свима“, ваљда из беса што их је Србија и у наоружању престигла, а „Слободна Далмација“ пише, поменусмо, да „Србија нас неће достићи још десетљећима“…

ОТУЖНА ХИСТЕРИЈА И ПРОМАШАЈИ Да је хрватска медијска хистерија прешла меру и постала отужна, најбоље говоре коментари на њиховим порталима да Србије и Вучића у српским медијима нема толико колико их има у хрватским. У једном пише: „Опет о Вучићу! Укупан БДП Хрватске 2010. године је био 60 милијарди УСД. Исте године Србија је имала укупан БДП 42 милијарде УСД. Прошло је 11 година, и ове године, Србија и Хрватска ће имати исти укупан БДП од око 61 милијарду УСД. Наш БДО се увећао 1 милијарду за 11 година, а њихов 19 милијарди!!! Вријеме је да се тргнемо, сами израчунајте шта ће бити за 10 година. Румуњска, Словачка, Ма су нас већ прешишале, а биле су и иза Србије. Ускоро ће то урадити и Србија, а ви ћете и даље дрвити о Вучићу.“
Тешко је а не поменути да се овој бесомучној медијској халабуци, на неки начин, прикључио и недељник „Новости“, номинално гласило српске заједнице у Хрватској, текстом који је у Србији протумачен као јасан и гласан позив на прогон Српске православне цркве, и то у јеку пописа на којем се Срби великим билбордима позивају да се изјасне као Хрвати православне вероисповести. „Новости“ су објавиле 17. септембра, четири дана од почетка овог врло важног пописа, текст Виктора Иванчића (некадашњег „фераловца“ и миљеника београдског „Пешчаника“ и другосрбијанског „круга двојке“) под насловом „Оклопно православље“, у којем он СПЦ оптужује да је „легло националистичког зла“.
У хрватској јавности проблематизован је и одлазак патријарха Порфирија у Јасеновац, па је Миловановић избегао да директно одговори на новинарско питање да ли је то провокација поглавара СПЦ, али је реаговао председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта изјавом да Порфирије смета већини Хрвата због изјава у којима подсећа на усташе и њихове злочине.
„Патријарх има не само право него и обавезу да иде на обележавање смрти светих великомученика јасеновачких, српских жртава геноцида који се догодио у највећој фабрици смрти на овим просторима. Хрватској јавности очигледно смета порука патријарха да су усташе починиле незамисливе злочине на том месту и да сви они који су чинили те грозоте треба да се испишу из сваког народа. Дакле, Хрвати би требало да се јасно ограде од таквих злочинаца, а то што им смета таква изјава јасно говори да се хрватско друштво није суочило са својом мрачном прошлошћу и да већина хрватског народа, нажалост, усташе не сматра највећом срамотом и људским олошем“, оценио је Линта.

У ХРВАТСКОЈ ЈЕ СВЕ МОГУЋЕ Не треба подсећати да је огромна имовина српских предузећа на територији Хрватске конфискована и национализована а протерани и опљачкани Срби у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ остали су и без покретне имовине, друштвених станова, мањинских права… Надали су се да им је бар непокретна приватна имовина безбедна и да је нико не може одузети без њиховог потписа, иако је неко други сада користи. Међутим, у Хрватској је све могуће, без обзира и на домаће законе и на међународна акта по којима је приватна имовина неприкосновена.
Оно што се није могло ни замислити пре уласка Хрватске у Европску унију, када су се у Загребу клели у европска права и стандарде, после се из корена променило. У општој немоћи ЕУ, забављеној низом проблема са својим чланицама, Хрватска је проценила да је дошло време за отимачину и непокретне имовине протераних Срба. Или како је то полуозбиљно а полуподсмешљиво рекла хрватска председница Колинда Грабар Китаровић: „Куће Срба у Хрватској су сада наше и то никада нећемо вратити“ или: „Срби су практично поклонили те куће Хрватској и сада нема назад“.
С друге стране, београдски судови су запљуснути хрватским тужбама за надокнаду имовине некадашњих хрватских предузећа и банака у Србији.
Заслепљени, рекло би се, ендемском мржњом, а не рационалним и сувислим промишљањем, скоро све хрватске странке листом траже и рaтну oдштeту кoja ћe, прeмa прoцeни пojeдиних зaступникa, кoштaти Србиjу чaк 40 милиjaрди eврa. Пoслaник Joсип Jaкић из ХДЗ је тврдио дa je oдштeтa jeдaн oд пeт глaвних услoвa зa приступ Србиje EУ. На страну што не постоји никаква пресуда на основу које би се та одштета могла тражити.
Да Хрватска није сметнула с ума подизање тужбе против Србије и захтев за ратну одштету, поново је подсетио премијер Андреј Пленковић у Сабору – одговарајући на питање Стипа Минарића из опозиционог Домовинског покрета када ће бити подигнута тужба против Србије са захтевом за ратну одштету, рекао је да је та тема дигнута на билатерални ниво.
Ова суманута „игра“ с тужбама ослања се, у ствари, на пре неколико година усвојени Закон о правима хрватских бранитеља из Домовинског рата, а он пак на Декларацију о домовинском рату, којом се, поред осталих, Србија означава као агресор.
Управо онако како су то чинили и њихови западни узори, пренебрегавајући не само историјске чињенице и истине већ и низ међународних документа, а у случају Хрватске и обавезујућих докумената Европске уније. Да ли из очаја или из мржње, тек усправљање Србије и њено економско и свако друго јачање Хрватска не може да поднесе, што и њени медији недвосмислено потврђују.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *