Путинов опроштај од Меркелове

Иза критика на рачун Москве због „Северног тока“ крију се не мање зебње да ће се Берлин осамосталити када постане „апсолутни господар европског гаса“, што је сценарио који чини нервозним многе на Западу

Дан након што се, у петак 20. августа, током опроштајне посете Москви сусрела са руским председником Владимиром Путином, немачка канцеларка Ангела Меркел је за свог наследника предложила Армина Лашета, који је већ пола године на челу њене Хришћанско-демократске уније и није противник Русије. Тиме је дала повод за спекулације душебрижника, који су „на нож“ дочекали њену посету Кремљу, где је иза затворених врата са руским лидером – уместо планираних два – провела три часа, ословљавајући га са „драги Владимире“. Том приликом је и руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова поздравила на руском језику. Мада се током заједничке конференције са Путином ритуално-критички изразила о три за Русију важне теме (Наваљни, Крим, Белорусија), много више сагласја двоје лидера било је о најважнијем питању, „Северном току 2“. По мишљењу експерата, економска, а пре свега енергетска сарадња била је главна тачка дневног реда. Наравно, канцеларка Меркел није пропустила ни овог пута да положи венац на гроб совјетског Незнаног јунака у Александровском саду, чиме је додатно разљутила поборнике ревизије историје. Али она, рођена и одрасла у Источној Немачкој, веома добро зна ко је њену домовину ослободио од нацизма.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

ПРЕДНОСТИ ГАСОВОДА „СЕВЕРНИ ТОК“ И док је канцеларка, у недељу 22. августа, боравила у Кијеву покушавајући да уразуми украјинског председника Владимира Зеленског и објасни му да његова идеја „крсташког рата против гасовода“ представља удар и на Берлин који ће од тог пројекта имати највеће користи, истог дана је објављена вест да је руски брод „Фортуна“ који полаже цеви за „Северни ток 2“ – напустио данске и ушао у немачке воде. Тиме је период до окончања радова почео да се мери, не годинама и месецима, већ данима (Путин је рекао 15 дана). Ако амерички председник Џозеф Бајден није успео да притисне Меркелову и Путина да обуставе изгрању гасовода који њиховим земљама гарантује економски просперитет, како очекивати да би то пошло за руком нејаком украјинском лидеру. Противницима руско-немачког зближавања остаје још каква-таква нада на Лашетову највећу супарницу на предстојећим изборима за Бундестаг 26. септембра, шефицу популарних Зелених Аналену Бербок (40), која је својевремено изјављивала да „Северни ток“ није искључиво економски пројекат, па чак и да Немачка не треба да га заврши.
Ипак, чак ако Бербокова постане нова канцеларка (а за то треба да се испуни читав низ предуслова), до тог тренутка изградња гасовода биће завршена, а можда ће и започети с радом. Једина тема о којој ће, по свему судећи, бити могуће преговарати, јесте количина гаса коју ће Русима допустити да преко овог цевовода извози на територију Европске уније. И то је реалних „пет минута славе“ за све противнике „Северног тока“ и њихове лобисте, имајући у виду да су ове струје јаке у Бриселу, Берлину и осталим европским центрима. Мораће, међутим, добро да се помуче да објасне и грађанима и привредницима Немачке, као и свих осталих држава које ће се гасом напајати из овог извора, зашто енергента неће бити у довољним количинама, кад већ постоје изграђени транспортни капацитети у које су уложене милијарде евра. И зашто би неко у Берлину, или Минхену и Бечу, више бринуо о интересима власти у Кијеву, него о својим сопственим.
Остаје, стога, да се види – којом тачно аргументацијом ће се ови лобисти обрушити на несумњиве чињенице. А они указују да је гасовод „Северни ток“ чак 2.000 километара краћи од украјинског транзита. Самим тим и бар двоструко повољнији од „кијевске конкуренције“, имајући у виду да се транспорт енергента плаћа по километру. Не мање важно, нови гасовод изграђен је по најстрожијим савременим еколошким стандардима ЕУ, што се ни издалека не може рећи за украјински цевовод који је настао 1967. у хладноратовској епохи, када се питањима заштите животне средине једва придавао било какав значај, а Аналена Бербок није била ни рођена. Па како онда једна лидерка Зелених, и то још у Немачкој, може да подржава антиеколошки пројекат какав је украјински цевовод, ако ни у Кијеву не знају тачно колико милијарди кубика гаса годишње исцури кроз све његове пукотине? Ова „цурења“ била су годинама једна од највећих тачки спорења са Москвом, јер су Украјинци тврдили да не краду гас, већ због застарелости инфраструктуре он једноставно ишчезава кроз ове рупе.

КИЈЕВ – БАЛАСТ ЗАПАДА Сада су у Кијеву, изгледа, променили причу, имајући у виду да су им „немачки пријатељи“ истргли из руку око пет милијарди долара годишњег прихода од транзита – плус статус „главног уцењивача“ Москве. Па, коме ће они после тога бити потребни? Неспособни да одбране Крим, Донбас, да се обрачунају са криминалом и корупцијом или покрену руинирану привреду – у случају прекида транзита постаће за Запад практично непотребан баласт из кога више не може да се извуче никаква корист. А како завршава „баласт Запада“ видело се и из недавних трагичних кадрова из Авганстана, где они који су годинама верно извршавали њихове налоге – могу само да се окаче о реп авиона. И онда схвате да Американци, можда у Холивуду, могу све – али не могу да их науче да лете. И да Супермен неће доћи да их спасе. То је путоказ и за данашњи Кијев, где не крију огорчење после вашингтонског сусрета Меркелове и Бајдена у јулу, када је шеф Беле куће практично аминовао изградњу „Северног тока“, док се канцеларка обавезала да ће се Немачка „залагати“ за продужење транзитног споразума о гасу између Русије и Украјине на још десет година након 2024. када истиче актуелни уговор.
Путин није пропустио да затражи од Меркелове да утиче на украјинску страну да изврши своје обавезе према Донбасу, потписане 2015. у Минску, али је и сам оценио да су мале шансе за то. „Стиче се утисак да је руководство ове земље у принципу одустало од мирног решења ситуације“, кренувши путем усвајања контроверзног „закона о прелазном периоду“, којим Русију проглашавају за агресора и окупатора и најављују мере за „деокупацију“ и кажњавање учесника у сукобу. Предстојеће усвајање овог закона у Врховној Ради означиће једнострани излазак Украјине из минског мировног процеса, нагласио је руски лидер. Шта би даље могло да уследи – не треба много маште да се предвиди.
Имајући у виду колико је тема „Северног тока“ осетљива у немачкој јавности – да не само Меркелова, већ и умерени Лашет морају да прете Русији санкцијама, па чак и затварањем овог пројекта ако га Москва буде користила као „политичко оружје“ против Кијева – Путин је у присуству канцеларке поновио да Русија нема такве планове, да од украјинског транзита није одустајала, нити одустаје, али да ће о детаљима моћи да говори тек након конкретних разговора са европским купцима. „Ми смо спремни да и после 2024. године наставимо транзит кроз територију Украјине, али морамо да разумемо на који рок, у ком обиму. А за то морамо да добијемо одговор, укључујући и од наших европских партнера, колико су они спремни да купе од нас. То је очигледна ствар. Ми не можемо да потпишемо транзитни споразум, ако немамо уговоре о снабдевању наших потрошача у Европи“, објаснио је председник Русије оно што некима на Западу „није очигледно“.

ЗАЗИРАЊЕ ОД МОЋИ БЕРЛИНА А посебно чињеницу да је „Северни ток“ немачки гасовод, за који је ова земља највише заинтересована, упркос томе што Меркелова уверава да је реч о „општеевропском пројекту“. Он и то свакако јесте, јер европске компаније учествују у изградњи и из њега ће се гасом снабдевати велики део Европе. Немачка тиме не само што ће преузети све транзитне приходе од Украјине, што је за Берлин мање важно (али далеко од небитног), већ постаје гасни хаб за цео континент. То ће му омогућити да у потпуности гасификује сваки кутак земље, за све категорије потрошача, што ће донети огромне економске ефекте. Али и да постане гарант енергетске безбедности у Европи, што даје огромну политичку моћ и омогућује вођење много самосталније политике у односу на главне западне савезнике. Стога је јасно да се, иза јавних критика и „страхова“ на рачун Москве – која за 55 година никада није злоупотребила свој статус снабдевача – крију не мање зебње како ће Берлин да се понаша након што постане „апсолутни господар европског гаса“. То је сценарио који чини нервозним многе на Западу, али сумње и критике на себе, за сада, преузима искључиво руски председник. И то је суштина целе приче. И суштина опроштајне посете Меркелове – када јој је Путин уручио велики букет ружа и поручио да ће у Москви увек бити радо виђен гост.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *